Tekstovi sa tagom: Andrej Tarkovski

Tarkovski je držao da je sposobnost percipiranja umjetnosti nešto što je čovjeku urođeno, i što ne ovisi o njegovoj stručnoj pripremljenosti da se suoči sa različitim temama i načinima oblikovanja, već o „otvorenosti za lijepo i dobro“

Novi film Andreja Tarkovskog „Nostalgija“ od samog početka bio je obavijen velom tajne. Niko nije mogao da ga vidi pre projekcije u Kanu 16. maja (1983). Erve Guber se ipak sastao s Tarkovskim u Rimu, gde režiser sada živi i gde je snimio svoj poslednji film.

Osamljen, junak se moli da se vreme vrati i da se kataklizma ne desi. U nekom trenutku on zaspi, a kada se probudi, počinje da sumnja da li je sanjao strašnu poruku...

Nikada nisam shvatio šta je filmska umetnost. Mnogi, koji su išli u Institut za film, već su znali šta je to. Za mene je bila zagonetka. I više od toga, kada sam završio filmski institut, uopšte nisam znao šta je film — nisam ga osećao. Nisam u njemu video svoj poziv

Kroz povijest sedme umjetnosti mnogi su redatelji impresionirali publiku i kritiku svojim instančanim osjećajem za vizualno, iskorištavajući što više mogućnosti filmskog medija, naravno uz nužnu pomoć snimatelja, dizajnera, scenografa, stručnjaka za efekte i ostalih suradnika. Evo nekoliko poznatih redatelja koji se pamte po upečatljivom stilu i od čijih filmova je uvijek teško odmaknuti pogled

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Poslednji svoj film „Žrtvovanje“ iz 1985. Tarkovski je snimao na „bergmanovoj“ teritoriji u Švedskoj. Možda je ovaj film postao njihov glavni susret. Tarkovski se plašio da „ne ponovi“, ne snimi film na Bergmanov način. Razloga je bilo mnogo: snimatelj je bio Sven Njukvist, glumci, koje je Tarkovski voleo još od mladosti, sve je podsećalo na Bergmana. Atmosfera u filmu je bila veoma srodna filmovima švedskog klasika

Njegov film je ponekad sazdan od slika u detetovoj glavi koje nehotično prate čitanje ili slušanje bajki. Ponekad nudi gledaocu fantastične, nadrealne slike, budeći preobražaj, inspirisanost i opčinjenost, kao u prisustvu čudâ, vanredan trenutak. Informacija, logika, istorija, činjenica, radnja, služe filmu samo kao transcendirane. Više je S. Paradžanov usmeren na buđenje umetničkog/poetskog doživljaja posmatrača, i razigravanje tog doživljaja, na postajanje umetnikom, nego na stvaranje velikog umetničkog dela koje je podložno analizi i postaje jasnije upotrebom raznih logika u razotkrivanju višesmislenosti

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo uoči svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, prijaju formatu našeg portala, a bogami i nama

Andrej Tarkovski konzervativni je kršćanin. I politički je, čak i pomalo šokantno, konzervativan čovjek. Smrt Mao Ce Tunga za njega je dobra vijest. O Sartreovom, pak, odlasku piše s onom superiornom ironijom kakva ne bi baš pristajala nikome manjem od Tarkovskog: “… prekjuče je umro Sartr

U okviru Sent Džejmskog festivala 1984. godine u Londonu organizovana je retrospektiva filmova Andreja Tarkovskog, koji se u to vreme, postavivši u teatru Kovent Garden operu “Boris Godunov” Musorskog, spremao za snimanje “Žrtvovanja”. U nekoliko auditorija on je nastupao pred gledaocima na temu “Stvaranje filma i odgovornost umetnika” i odgovarao na pitanja. U jednoj od londonskih crkvi Tarkovski je održao “Slovo o apokalipsi”

Baš kao što je to prikazao u “Stalkeru” i “Žrvovanju”, Tarkovski strepi od zla i suludosti koju je dosegla naša civilizacija u svojoj svojoj ispraznosti. Ali ujedno vjeruje i u ljubav, kao središni postament svijeta. Iznimno je simbolično i na svojevrstan način predskazujuće pratiti njegove košmarne snove, postapokaliptične vizije koje ga često pohode. Konačno, neposredno poslije završetka rada na “Žrtvovanju” Tarkovski će, ležeći na bolesničkoj postelji, čuti za nuklearnu havariju u Černobilju. Kao da se odjednom u svojoj najcrnjoj brutalnosti oživotvorila sva slutnja kojom je upozoravao svijet kroz svoje filmove

Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija.