Tekstovi sa tagom: film

Bazičnu poentu savremenog virtuelnog života smo mogli da iščitamo još od naslova: iako naslikavanje s kojekakvim proizvodina na kojekakvim lokacijama može doneti neki novac, virtuelni „pratitelji“ nisu nikakva zamena za stvarne prijatelje i njima kreatori sadržaja zapravo i neće nedostajati, već će biti jednako zadovoljni s „bodysnatching“ kopijom ili će jednostavno preći na druge

Izložba „Tragovi jednog vremena – filmski plakat 1980-1989“, na kojoj će biti predstavljeni filmski plakati iz fundusa i arhive Filmskog centra Srbije, biće otvorena 9. juna u 19 časova u Kulturnom centru Beograda

"To Catch a Killer" je vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj limitiranog arsenala trikova

Ovo je i priča o odrastanju u surovim okolnostima. Jedna nesreća pokreće lavinu preispitivanja, a Lucas je usred svega toga. Baš kao i mnogi drugi mladi gej muškarci oseća krivicu, jer nam svet od početka poručuje da smo za nešto krivi. On je dobar primer za to kako homofobija, internalizovana homofobija i strah mogu da unište mlado biće – uprkos tome što živi dobro, što ima podršku i razumevanje najbližih, strašno pati. S porodičnom tragedijom se ta patnja pogoršava, jer se požar koji već tinja lako pretvara u katastrofu

Grad Sarajevo prvi je dobitnik nagrade Global Production u kategoriji Grad filma, koja je ove godine premijerno dodijeljena u Cannesu

Uz lokacije koje retko imamo prilike da vidimo u filmu, pa i francuskom, sjajno uhvaćene kroz objektiv Hélene Louvart, Nobody‘s Hero je sasvim solidan i interesantan film koji uspeva da nas iznenadi

“Spustiš se na dno mora, gdje voda više nije ni plava, gdje je nebo samo uspomena, i lebdiš tamo, u tišini. I ostaješ tamo i odlučuješ da ćeš umrijeti za njih. Tek tada počinju izlaziti. Oni dolaze, pozdravljaju te i procjenjuju ljubav koju imaš prema njima. Ako je iskrena, ako je čista, bit će s tobom i odvest će te zauvijek”, pripovijeda Jacques

Drugi dugometražni igrani film scenariste i reditelja Vladimira Perišića, „Lost Country“, uvršten je u „Nedelju kritike“ („Semaine de la Critique“), prestižni takmičarski program koji je deo 76. Kanskog filmskog festivala. Svetska premijera Perišićevog filma biće održana u ponedeljak, 22. maja, a dan kasnije su u Kanu planirane i reprizne projekcije

Dali smo sebi redakcijsko obećanje da ćemo svakog vikenda čitaocima ponuditi nešto da gledaju, umesto što im samo nudimo da čitaju. Umesto tabloidnih video-užasa koji posvuda imaju zajednički naslov „Da se naježiš“ ili „Da se smrzneš“ ili „Skandalozno: ovo morate videti“, odabrali smo YouTube spotove koji, čini nam se, odgovaraju formatu našeg portala

On takođe i progovara umjesto njih, što je najvidljivije baš u legendarnoj sceni plesa: „Sada je vrijeme za digresiju u kojoj ćemo opisati osjećanja naših heroja. Artur stalno posmatra svoja stopala, ali misli na Odilina usta i njene poljupce. Odila se da li muškarci vide kako joj se grudi pomjeraju ispod džempera. Franc misli na sve i na ništa. Pita se da li svijet postaje san ili san postaje svijet“

Odnosom životinjske i ljudske prirode film se učestalo bavi već neko vreme, najčešće kroz žanrovske obrasce naučne fantastike i telesnog horora, ali Ann Oren se ovog puta odlučuje da priču skrene u pravcu psihološkog trilera i erotske drame

Lik kome film neće dati na značaju, a trebalo je, jeste Elizabeta fon Maltzan, poznata kao Lepa Lili. U filmu, Lili se pojavljuje kao žena nemačkog ambasadora (što je zaista i bila) u jednoj kratkoj sceni, gde na zabavi upoznaje Veru sa Karlom. U seriji, ona se pojavljuje u jednoj sceni više gde se poljubi sa Verom. Mediji su preneli kako je publiku „iznenadio ovaj poljubac u usta glumica Jovane Stoiljković i Zlatije Ocokoljić Ivanović“, te da je ovo „hrabar potez autora“. Ali koliko je ova scena zaista „hrabra“?

Paralele s filmskim i književnim, evropskim i američkim, srednjevekovnim i fantazijskim epovima nije moguće izbeći, budući da su ih Paul Urkijo Alijo i autori izvornog stripa svakako čitali i gledali. Elementi istorije, fantazije, bajke, ljubavne priče i spektakla se organski i nepretenciozno prepliću uz dozu folklora (što izvornog, što nanovo izmišljenog) kao vezivnog tkiva

Barbaru publika prihvata onoga trenutka kada im je, i do kada im je zabavna, a čim pokaže i mrvicu ranjivosti, biva prokažena, kao na kraju filma koji se završava rječima kojima njen prethodnik njenu smrt indirektno poredi sa smrću Kenedija. Tu je i pjesma „It don't worry me“ koju izvodi odbjegla mlada, a za narod koji ne smije da osjeti strah, niti da ugleda poraz u očima muzičara, u očima onih u kojima napaćeni pronalazi utočište. Pjesma se nastavlja dok ranjenu Barbaru iznose krvavu, jer ako su i sloboda i demokratija privid, pjesma je jedino što opstaje, do nekog novog privida, neke nove demokratije, neke nove slobode. Ili pak nove muzike, nove uspavanke za mrtve, pasivne, uspavane i poražene sjene života u malim Nešvilima koji se i dalje dešavaju po našim gradskim trgovima

Dokumentarni film „The Celluloid Closet“ iz 1995. godine objasnio je vezu između filma i identiteta, ali i vidljivosti bez koje pojedinac/ka lako može da poveruje u to da ne postoji. Brojni spiskovi sa LGBTIQ+ filmovima opsedaju internet, ali su vrlo često identični, budući da okupljaju kultne i popularne filmove sa manje ili više vidljivim kvir junacima. Na mnoge se zaboravilo, a filmske liste su ipak bogatije – od Kennetha Angera do Pier Paola Pasolinija, od Gus Van Santa do Bruce LaBrucea i mnogih drugih. Tom temom ćemo se pozabaviti u potpunoj slobodi, bez hronološkog reda