Tekstovi sa tagom: filmovi

Wolfkin nije film bez mane, pre svega u scenarističkom smislu (oseti se tu previše „ruku“ koje su pisale), pa ni u smislu ritma, ali ga inteligentna i ingeniozna ideja svejedno drže „iznad vode“ i u problematičnim periodima. Isto vredi i za životne teme kojih se Molitor dotiče kroz žanrovsko promišljanje, pa i njegovu sigurnu, iako ne nužno spektakularnu režiju, pre svega u smislu izbora i vođenja ansambla sastavljenog od interesantnih, ne nužno poznatih glumaca iz Luksemburga, Belgije i Francuske. Retko ozbiljan i ispoliran film u vukodlačkom podžanru

Megalomaniac je već na svojoj premijeri proše godine na montrealskom žanrovskom festivalu Fantasia osvojio nagradu, a svojoj kolekciji je upravo dodao i onu s Grossmannovog festivala fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji. Iako Grossmann po pravilu forsira „čiste“ žanrovske filmove, Megalomaniac je zapravo bliži hibridu žanrovskog i „arthouse“ pristupa, dok autor Ouelhaj i sam ima „kilometražu“ na regularnih festivalima sa svojim filmovima „art“ izraza u kojima se uglavnom bavio temom nasilja nad ženama

Iako je sve to moglo inicirati rivalstvo između dvije glumice (i iniciralo ga je u medijskom smislu), Russell i Monroe nisu osjećale prijetnju one druge, naprotiv na snimanju su razvile snažno prijateljstvo puno solidarnosti, uzajamne podrške i odanosti

Kada bi Ferrara i koscenarista mu Maurizio Braucci te dve teme i te dve priče supstancijalnije povezali, možda bi rezultat toga bio i dobar film, ali oni zapravo jedva i da se trude da maskiraju džumbus i salatu od „nedokuvanih“ ideja, filozofskih, a još više izvedbenih. Tako kao simulaciju vezivnog tkiva imamo Piove unutrašnje monologe i dijaloge s utvarama koje ga proganjaju, dok nam ostaje nejasno, na primer, zašto uglavnom italijanska glumačka postava igra što na lošem, što na „nahovanom“ engleskom i zašto su dvema ženama, autorovoj supruzi i Asiji Argento, dodeljene muške kameo-uloge van glavnog toka radnje, ako radnja uopšte i ima neki jasan tok. A možda sve to ima smisla tek na nekom meta-nivou, kao i dubiozni izbor glavnog glumca, antipatičnog i problematičnog LaBeoufa za ulogu harizmatičnog sveštenika

U Beogradu je po peti put održan Festival francuskog filma, ovoga puta od 14. do 18. juna, na više lokacija. Vremenske prilike poremetile su planove za projekcije na otvorenom, pa su se mnoge, umesto na Ušću, kod Silosa i na Kosančićevom vencu, održale u MTS dvorani. Za četiri dana smenila su se bar tri godišnja doba, a što se trenutnog preseka francuske kinematografije tiče, utisak je ujednačen. Na osnovu onoga što smo videli, možemo zaključiti da francuski film ne beži od teških tema, ali ni od humora, ostajući sve vreme prijemčiv i nepretenciozan

Master Gardener zatvara trilogiju o iskupljenju, trilogiju o muškarcima u sobama, muškarcima mračnih prošlosti koji sede za stolovima i vode dnevnike, što je i inače aparatura zapleta na više linija koju je Schrader rado koristio kroz svoju karijeru. Odnosno, možda je zatvara, ako ista ne preraste u tetralogiju, to jest. Uostalom, veliki filmski stvaralac, prvo kritičar-teoretičar, a onda scenarista, svoju je rediteljsku karijeru otpočeo tetralogijom u kojoj se pokušao izboriti sa svojim kalvinističkim nasleđem i odgojem koji još uvek njegov etički aparatus drže stegnutim učenjem o predestinaciji. Sa (za sada) završnom trilogijom, čini se da imamo istu metu, slično odstojanje i stilski nešto sofisticiraniju aparaturu

Nema veze što je Hayworth – na Welleseovo inzistiranje, navodno da joj uništi karijeru – skratila prepoznatljivu dugu crvenu kosu i obojala je u plavo, njezina Elsa je svejedno fatalna žena za umrijeti. Međuigra Michaela i Else reflektira odnos otuđenih supružnika u stvarnosti i čini ga intrigantnijim i metafilmskijim, pretečom razvodne parnice

Enys Men je dosta uspela stimulacija za čula, vijuge i sinapse gledaoca, „putnika-namernika“ u Jenkinove „svetove“, ali je ipak teško prenebregnuti suštinski problem. Naime, u ovako minimalnoj priči (reditelj se hvalio da je kompletan scenario napisao za samo tri dana) „mesa“ ima za kratkometražni film. Jenkin ga je „razvukao na tanko“ za dugi metar i to se, kao i impresivnost pojedinih komponenti i tehničko detaljiziranje, jako dobro vidi

Bazičnu poentu savremenog virtuelnog života smo mogli da iščitamo još od naslova: iako naslikavanje s kojekakvim proizvodina na kojekakvim lokacijama može doneti neki novac, virtuelni „pratitelji“ nisu nikakva zamena za stvarne prijatelje i njima kreatori sadržaja zapravo i neće nedostajati, već će biti jednako zadovoljni s „bodysnatching“ kopijom ili će jednostavno preći na druge

"To Catch a Killer" je vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj limitiranog arsenala trikova

Uz lokacije koje retko imamo prilike da vidimo u filmu, pa i francuskom, sjajno uhvaćene kroz objektiv Hélene Louvart, Nobody‘s Hero je sasvim solidan i interesantan film koji uspeva da nas iznenadi

“Spustiš se na dno mora, gdje voda više nije ni plava, gdje je nebo samo uspomena, i lebdiš tamo, u tišini. I ostaješ tamo i odlučuješ da ćeš umrijeti za njih. Tek tada počinju izlaziti. Oni dolaze, pozdravljaju te i procjenjuju ljubav koju imaš prema njima. Ako je iskrena, ako je čista, bit će s tobom i odvest će te zauvijek”, pripovijeda Jacques

Odnosom životinjske i ljudske prirode film se učestalo bavi već neko vreme, najčešće kroz žanrovske obrasce naučne fantastike i telesnog horora, ali Ann Oren se ovog puta odlučuje da priču skrene u pravcu psihološkog trilera i erotske drame

Lik kome film neće dati na značaju, a trebalo je, jeste Elizabeta fon Maltzan, poznata kao Lepa Lili. U filmu, Lili se pojavljuje kao žena nemačkog ambasadora (što je zaista i bila) u jednoj kratkoj sceni, gde na zabavi upoznaje Veru sa Karlom. U seriji, ona se pojavljuje u jednoj sceni više gde se poljubi sa Verom. Mediji su preneli kako je publiku „iznenadio ovaj poljubac u usta glumica Jovane Stoiljković i Zlatije Ocokoljić Ivanović“, te da je ovo „hrabar potez autora“. Ali koliko je ova scena zaista „hrabra“?

Paralele s filmskim i književnim, evropskim i američkim, srednjevekovnim i fantazijskim epovima nije moguće izbeći, budući da su ih Paul Urkijo Alijo i autori izvornog stripa svakako čitali i gledali. Elementi istorije, fantazije, bajke, ljubavne priče i spektakla se organski i nepretenciozno prepliću uz dozu folklora (što izvornog, što nanovo izmišljenog) kao vezivnog tkiva