Tekstovi sa tagom: filmovi

Što se može zaključiti o sezoni kada je od filmova na domaćem kinorepertoaru, prema sudu kritičara Jutarnjeg lista, najbolji posljednji nastavak “Nemoguće misije”? Ove godine slaganje liste najboljih filmova nije bio nimalo jednostavan posao

Roma je svakako film koji će dobiti epitet filmofilskog i gurmanskog, ali to nije nužno dobra stvar. U svoj svojoj preciznosti, Cuarón se, međutim, pokazuje vrlo hladnokrvnim, dok toplinu manje ili više samo fingira, pa bih ja Romu nazvao pre svega virtuoznim filmskim delom u smislu ne mnogo različitom od onog koji se upotrebljava za klasičnu muziku. Kako to obično biva, virtuoznost je sama sebi svrha i to važi i u slučaju filma

Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim domaćim filmovima iz lepše i srećnije dekade. Nije tu bilo nikakvog plana ili želje. Jednostavno, svakog dana nakon što bih došla iz škole, počeo bi neki domaći film na TV Politika. Niko me nije terao da ih gledam, niti mi je iko branio. Pogledala sam tako gotovo sve što nudi ex Yu kinematografija, a u vreme kad mu vreme nije. Bilo je tu svega, od apsolutnog đubreta do sjajnih ostvarenja. Neka od njih sam kasnije ponovo gledala. Ali, traume su ostale

Nema ničeg lošeg u ukazivanju na neke ne baš laskave prakse iz prošlosti, ali čini se da Guadagnino ovde ne cilja samo na jednu, već kompletni film, remek-delo i kultni klasik prepravlja i “popravlja” oslobađajući ga od pulpa XX veka, a da ga pritom ne shvata. Pulp, šok, senzorna bombastičnost i košmarnost nisu samo sastavni delovi Suspirije, već njena suština

Zapravo, možda bi odrednicu “science fiction” ovde trebalo ostaviti i po strani jer se film od svega najmanje bavi naukom i tehnologijom i promišljanjem tendencija u budućnosti na osnovu njihovog razvoja. Naprotiv, svemirski brod ovde bi valjalo uzeti kao laboratoriju neke vrste, zatvoreni prostor u kojem se odvija ljudska interakcija u vremenu koje nepravilno teče

Film Kralj Petar I ne želite da vidite; završava se nesrećno (ne zbog toga), da na početku znate na čemu ste. Da se razjasnimo

Naš anti-junak je Andrej (Zemljič), momak koji se za početak ne zna nositi sa svojim besom. Usled skrivanja svoje seksualne orijentacije, biva osramoćen u situaciji sa devojkom, pa se iskali na njoj, za šta ona podnese prijavu. Na sudu ga majka (Hribar) spektakularno uvali u još veću nevolju svedočeći iz svog ugla kako je on užasan sin kojeg nikad nema kod kuće i u školi, i eto njega u popravnom domu, da se suoči sa posledicama svojih dela

Dotičući western kao žanr iz raznih uglova, od naklona klasičnom, preko krvavo-revizionističkog do postmoderno-savremenog, braća Coen se više bave mračnom stranom mitologije nego što imaju pretenzija da slikaju onovremenu realnost. Nju, pak, hvataju kroz svoj uobičajeni filter crnog humora, apsurda i osude na mučenje i snalaženje do besmislene smrti

Uz pomoć sjajno izabranih glumaca, dorađenog scenarija i vrhunski precizne režije, Eva Trobisch izvrsno vodi priču koju u tom obliku nemamo često videti, i to na način koji ne možemo često videti na ekranu. Naprosto, pozadina je detaljna, a svaki postupak ima svoje logičko i dramaturško opravdanje, a pripovedanje hladne glave odaje utisak realističnosti koliko i suptilnosti

Lanthimos je, čini se, ovog puta pogodio u centar napravivši vizuelno atraktivan, lako pratljiv i pamtljiv film koji u sebi nosi puno ironije i satiričku oštricu, ali i dubinski uvid u ljudsku psihu i igre moći naročito blizu izvora iste

Problem je, međutim, što nam Kechiche ovim svojim novim filmom ne govori ništa posebno novo o odrastanju, hedonizmu, ljubavi, već nas vodi na panoramsku turu svoje mladosti ili svoje vizije mladosti. Sve to je gledljivo, intrigantno i atraktivno, samo pomalo bespoentno, naročito u datom trajanju i formatu

Köhlerova namera je, međutim, pre svega studiranje odnosa između dvoje ljudi i njihovih karakternih razlika. Obilju referenci uprkos, In My Room nije storija o Adamu i Evi ili potopu, već o ljudima, sličnostima i razlikama, spajanju i razdvajanju, potrebama, slobodi, izvorima, životnim putevima. Film dosta zavisi od glumaca, a Hans Löw i Elena Radonicich su veoma raspoloženi i hemija među njima je primetna

Volio čovjek ili ne Mercuryja i Queen, jedno im mora priznati. Njihova muzika i njihov javni nastup imali su nešto ekscesno, opasno, namjerno kičasto, namjerno konfrontirano “dobrom ukusu” i konzervativnim vrijednostima. Ako postoje umjetnik i bend koji do srži zaslužuju etiketu queer, onda su to bili Mercury i Queen. Mercury je takvu umjetnost stvarao, tako je i živio, pa je tako i umro

Izbor glumaca koji je Eyre napravio je savršen za film ovakvog izraza i dometa. Emma Thompson briljira i sa “mesnatim” monolozima i u interakcijama sa ostatkom ansambla

Možda Pawlikowski (kojeg kao autora iznimno cenim, da ne bude zabune) baš tako vidi ljubav samu po sebi ili makar ljubav kojoj je svedočio, ali to prilično obesmišljava naslov i svodi ga tek na arbitrarnu vremensku odrednicu. Naime, njih nije rastavio Hladni rat (mada su vanjski faktori igrali određenu ulogu u celoj priči), već karakterne razlike