Tekstovi sa tagom: književnost

Ostala je jedino vera u ono što srce kazuje! Istina, bilo je tada i mnogo čuda. Postojali su sveci koji su činili čudesna ozdravljenja; k nekim pravednicima, prema njihovim životopisima, silazila je sama carica nebeska. Ali đavo ne drema, i u čovečanstvu se već pojavila sumnja u istinitost tih čuda. Upravo tada pojavila se na severu, u Nemačkoj, opasna nova jeres. Ogromna zvezda »slična kandilu« (to jest crkvi) »pala je na izvore voda i izvori su postali gorki«. Te jeresi su počele bogohulno odricati čuda. Ali oni što su ostali verni, verovali su još vatrenije. Suze čovečanstva, kao i pre, uznose se k njemu, čekaju ga, vole ga, nadaju se u njega, žele da postradaju i umru za njega, kao i pre… I eto, toliko vekova se sa verom i žarom molilo čovečanstvo

Od Pasternaka se misli. Od Majakovskog se dela. Posle Majakovskog ništa ne ostaje da se kaže. Posle Pasternaka — sve. I ako se konačno, definitivno sve svede: “Borba mi je smetala da budem pesnik” — Pasternak. “Pesme su mi smetale da budem borac” — Majakovski. Jer je oslonac Pasternakov u pesniku. Jer je oslonac Majakovskog u borcu. “Pevač u taboru ruskih ratnika” — to je Pasternak u ruskoj današnjici. Borac u taboru pesnika sveta — to je Majakovski u današnjici poezije (Marina Cvetajeva )

Otac se smeje, s bogom ima loša iskustva. Kad bi bog bio bog, sišao bi i pomogao nam, kaže. A zašto da silazi kad kasnije ionako idemo kod njega? Muškarci manje veruju u boga nego žene i deca, zbog konkurencije. Otac ne želi da mi je bog i otac

Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,/ Jer, ona maju vlastite misli./ Možete okućiti njihova tijela, ali ne njihove duše,/ Jer, njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snima

Leonard Cohen je čovek koji je, uz dosta muke, savladao neke najvažnije životne lekcije. Uspeo je u onome što je verovatno najteže - da ne govori ništa u momentima kada za tim nema potrebe

Čežnja za svijetom bez "ideala", za umiranjem bez doktrine, za vječnošću bez života... Raj... Ali mi ne bismo mogli da opstanemo ni jednu sekundu bez zavaravanja; prorok u svakome od nas je ono zrnce ludosti koje nas čini srećnima u našem ništavilu

Probudio ga je bučan, metalni zvuk koji je gotovo sasvim bio zaboravio. Trgao se u tami šupe i otvorio svoja dva prvobitna oka - treće je i dalje bilo tek raspuknuti čir na n jegovom temenu, opkoljen smežuranom kožom umesto kapaka. To novo, treće oko mogao je da otvara jedino sa izuzetnim naporom, i to samo da bi zbunjujuće usložio percepciju i izgubio orijentaciju. Pretpostavljao je da njegov um još ne može da se privikne na tu novinu. Zato je treće oko zanemario, i pridigao se do razvaljenog prozora šupe u kojoj je zaspao još za videla

Najznačajnija žena pesnik u posleratnoj poljskoj poeziji. Šimborska se ne plaši fabule, priče, opisa, obraćanja prošlosti. Ona vidi čoveka kao nastavak bioloških vrsta, i u njenom razumevanju sveta ovaj tobožnji »kralj života« nema baš mnogo prednosti nad svojom životinjskom sabraćom ili nad varvarskim precima koji su oholo nosili alku u nosu. Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena (Petar Vujičić)

Sve sam ih znao od ranije/ I kasnije uglavnom pozaboravljao./ U opasno vreme oni se prorede./ Gde li svi nestadoše, upitah zlikovca/ Koji mi je držao nož pod grlom jedne noći./ I sam prestravljen, ovaj me na to/ Pusti bez reči

Na zidu je sjedio moj otac. Bio je obučen u teški, sivi krombi kaput, ali to mi nije izgledalo nimalo neobično, jer takvog ga pamtim kad sam ga zadnji put vidio na nogama. Pušio je cigaretu utaknutu u čibuk u obliku lulice. To mi jeste bilo čudno, jer znam da je taj crni čibuk izgubio jedne davne godine, dok je još bio živ, na plaži u Bristu

Pregorijevat će sijalice/ i netko će zbog toga psovati/ a netko zbog neke još manje nezgode./ Izgovorit će se i nešto nježnih riječi/ i puno će toga biti prešućeno

Bukowski staje na stranu običnog, malog čoveka prikazujući ga na „ulicama strave i agonije“ kao simpatičnog gubitnika, nekoga siromašnog u materijalnom, ali izuzetno bogatog u duhovnom smislu... na margini ostavljenoj za sve one misleće i neprilagođene pojedince koji su na vreme shvatili čudesna pravila igre gde se svaki rad isplati – ali samo za privilegovane pojedince u čije se džepove i bankovne račune preliva sva zarada i profit, dok svima ostalima preostaje uglavnom ništa... (Tanja i Dragan Uzelac )

U naprslom ogledalu; tišina/ Mreška se kao skorup od tvog glasa/ Iz druge sobe, gde je pomrčina/ U kojoj treptiš ko praslika spasa

Pisac bez zavičaja je kao kuća bez temelja, napisao je Ćamil Sijarić. Zavičaj, to je neka nježnost koja vas oblije pri svakom sjećanju na njega, to je neki mir koji vas obuzima i neki zvukovi koji čujete samo vi. Često je dolazio u Bijelo Polje i Novi Pazar sa željom da se sretne sa ljudima i podijeli priču s njima i ponavljao da se pričajući i slušajući priče dva puta živi. I tu, u Bihoru, kraju u kome su živjeli junaci romana Bihorci, kad podigneš kamen, otkriješ priču. U Bihoru su svi ljudi pripovjedači, ali je Ćamil Sijarić kralj pripovijedanja. Vrlo je važno u životu da imamo jedan drugom nešto da ispričamo, često je govorio Sijarić koji bi prvo svaku svoju pripovijetku ispričao pa onda zapisao i ponekad naglašavao da fino pisati, umiljato i istinito znači biti saradnik ovozemaljskog života (Savo Petrović)

Đijangšui je provukao uže od konoplje kroz svinjska usta, a zatim čvrsto uvezao svinjsku glavu, okačio je o rame, pa izašao iz klanice. Sunce je bilo visoko, bio je sunčan letnji dan bez trunke oblaka, zraci su svetlucali zlatnom svetlošću i spuštali se na zemlju, prekrivajući pirinčano polje pored klanice na kom je klasje već požutelo i sijalo bledozlatnom svetlošću