Tekstovi sa tagom: poezija

Stovarište otpadaka i truleži, zločin je čovječji velik;/ nijema je optužba tvoja, išibana puti;/ grka je osuda tvoja, silovana djevice;/ tragika je tvoja porazna ko smrt i bol ti nema mjere

„Oratorijum za pticu“ jeste fantazmagorični poetski narativ, mitski svet koji kao da je izašao iz Linčovih filmova o bezimenom gradu. On prati potresnu priču koja se kreće unutar najvažnijih tačaka svake ljudske egzistencije – ljubav i smrt, sreća i gubitak, nada i očaj. Koristeći likove-maske, likove koji bi bez problema mogli da zauzmu status polubogova kao u nekom šamanskom prikazanju takozvanih primitivnih kultura, Jasna Kinđić stvara uzbudljiv i uverljiv svet u kojem se lepet ptičjih krila meša s mirisom dezinfekcionih sredstava, u kojem se sokovi života mešaju s iscedcima smrti, a sve to je prožeto nekakvim kabaretskim, makabričnim pojanjem koje se u htonskom ritmu podiže i spušta, pojačava i stišava. (Vladimir Arsenić)

Taj Jugosloven je bio veliki pisac Austrougarske, bard njenih ljudskih ruševina, njihovog tragičnog i zlokobnog postscriptuma, u kome je rođen. Slavna Mitteleuropa – alias srednjeistočna Evropa ili još preciznije, zapadna Azija – prve polovine XX veka, posebno dvadesetih i tridesetih godina za Kiša je bila ono što je za Vilijema Foknera bila Joknapatafa ili Aleksandrija za Konstantina Kavafija. I Kišovo umeće je kao i njihovo krajnje retrospektivno, odnosno, temelji se na svesti da naša vrsta koristi istu vlast – intelektualnu – za razumevanje istorije naroda i istorije pojedinaca. Zahvaljujući tome osećanje kolektivne istorije kod Kiša je veoma lično, a osećanje lične istorije – tragično javno. I jednu i drugu posmatra kroz isto sočivo (Josif Brodski)

To je jedna sitna kiša/ Koja pada po Evropi/ Koja stavlja sve što živi/ U jedan te isti omot,/ Premda tu je pešadija/ Koja puni svoje puške

Od samog početka bio je miljenik poljske kritike i čitalačke publike. U uvodu je bilo reči o katastrofizmu, kao novom elementu međuratne poljske poezije. Katastrofa koju je rat doneo Poljskoj, potpuno uništenje Varšave, smrt znanih i neznanih, tragedija poljskih Jevreja — sve je to bilo neuporedivo tragičnije od onog što su naivni mladići iz Vilna predviđali u svojim katastrofičkim stihovima. Niko u poljskoj poeziji nije tu tragediju ovekovečio takvom pesničkom snagom kao Miloš. Njegova knjiga Spasenje (1945) ujedno je i pesnička osuda rata i fašizma, i spomenik bola podignut na ruševinama voljenog grada, i razgovor s poginulim drugovima, i poruka pokolenjima da ovu pouku ne smeju zaboraviti (Petar Vujičić)

Dete narandže jede./ (vidim sa svog balkona)/ Kosac žito kosi./ (čujem sa svog balkona)

Čileanski pjesnički pokret toliko se poistovjetio s Narodnim jedinstvom i bio je tako snažan, emotivno inspirativan element da su vojne vlasti smatrale potrebnim proglasiti čak i autohtone instrumente - čiji je prekrasan zvuk krasio 'novu čileansku pjesmu' - subverzivnim

Tajno srce! Kada sam pogledao u vodu koja teče/ i gore u tamnu liniju planina/ iza grada, ništa nije nagoveštavalo/ da ću toliko čeznuti...

Ništa nije onako kako izgleda./ Ni mi./ U našoj ulici raste ogromno drvo,/ Svi bismo mogli da se skrijemo u njegovom lišću

Iako zbog prerane smrti Bolanjo nije napisao onoliko knjiga koliko je planirao (i koliko smo želeli mi, njegovi čitaoci), stvorio je jedno dovoljno široko, bogato i šaroliko delo da u njemu svaki pisac, kritičar i čitalac može da pronađe nešto što mu pomera čula i što mu je novo (Horhe Volpi)

mrtve zvezde/ u krevetu/ bez posteljine./ nebo je gore/ na nebu,/ plavo./ zato nas niko ne vidi...

Napredujemo i mudrost naša/ U pustinji zrije,/ A prešućujemo da tako se/ Pustopoljina ova ispunja./ Ipak, mudrosti našoj treba pjesma/ Ritma lakog,/ Kako nada ne bi posustala...

Hoće li doći ognjeno božanstvo i prosuti vatru na djela moja?/ hoće li more beživotno prekriti blud duše moje?/ hoće li tko zaroniti kroz more mrtveži i razotkriti mahnite nekad gradove?/ hoće li tko pisati studije vrhu mene i elegije vrhu zalutale duše?

“Savršeno usamljena pojava, preteča pesničkog duha koji će vizionarenje pretpostaviti majstorstvu ‘zlatara reči’ njegovog doba, on ne dozvoljava nikakvo konačno poređenje u srpskoj poeziji, ni kao pesnik halucinantnih otkrovenja ni kao čovek koji kao da je, u životu, produžavao da živi duh svoje poezije” (Radomir Konstantinović)

Sve je vječno/ što nastane,/ rođenje je jače/ od smrti,/ ustrajnije/ od očaja i osamljenosti,/ silnije/ od urnebesa i grijeha...