Tito je poslednji živi velikan našeg doba

Jedan od najvećih filmskih stvaralaca svih vremena ne voli da daje intervjue. Sa novinarima nije razgovarao poslednjih nekoliko godina. Ipak, pošto neobično voli Jugoslaviju, pristao je da govori specijalno za naš list...

Holivud, maja 1979. godine

Znali smo da je Orson Vels prema mišljenju mnogih jedan od najvećih filmskih režisera i glumaca svih vremena, možda najveća živa legenda filma.

Koliko je to tačno shvatili smo i jedne većeri kada smo sticajem okolnosti s njim ulazili u najekskluzivniji holivudski restoran "Ma Mezon".

Čim ga je ugledao. slavni komičar Džek Lemon prekinuo je večeru, oduševljeno mu pritrčao, poklonio mu se i - poljubio mu ruku...

Po mišljenju većine kritičara najbolji film svih vremena je "Građanin Kejn" za koji je Vels napisao scenario, bio njegov producent, režirao ga i igrao ulogu ostarelog novinskog magnata kada mu je bilo - 25 godina.

U međuvremenu, ovaj umetnik je snimio bezbroj filmova koji su ga učinili legendom svetskog filma. Jedan od njih, "F kao falsifikat" ("F for Fake") prikazan je u okviru FEST-a na našoj televiziji pre nekoliko godina pod imenom "Istine i laži".

Prema mišljenju filmskih stručnjaka, među njima i francuskog režisera Fransoa Trifoa, Vels je u ovom filmu mlađi nego ikad.

Nema sumnje da je Orson Vels pravi genije, ali on ne dozvoljava da mu se to kaže.

Veoma je ćudljiv, u trenutku menja raspoloženje, veoma je teško ugoditi mu. Vreme provodi u radu, za svojom pisaćom mašinom u vili u Lorel-kanjonu, jednoj od najotmenijih četvrti Holivuda.

Kada se odmara, onda je najčešće u bazenu, u kome se zbog svojih kilograma, zahvaljujući Arhimedovom zakonu najlakše kreće, ili u vrtu, sa svojim omiljenim psima, pudlicom Kiki i malim terijerom Blicom, životinjicama koje su prgave prema svakome živom, osim prema svom ogromnom gazdi.

Uveče retko izlazi, jer radije sedi pokraj televizora, čije programe nervozno menja svakih pola minuta, tražeći ono što će ga zainteresovati, a što veoma retko i nalazi u televizijskom izobilju koje mu nudi 27 programa, koliko u tom delu Amerike može da se gleda.

Poslednjih godina Vels radi na završavanju svoja dva filma "Don Kihot" i "Druga strana vetra", koje zbog finansijskih teškoća nikako ne uspeva da završi.

Sve više radi za televiziju , za koju upravo ovih dana završava svoj "Magični šou", emisiju posvećenu mađioničarskom zanatu, od koje mnogo očekuje.

Televizija je samo ponekad umetnost

- Televizija me zanima jer je to nova, veoma popularna forma umetnosti - kaže Vels. - Oprobao sam se u pozorištu, na filmu, radiju, vodvilju, čak i kabareu, pa nije čudno što me taj medijum popularne zabave zanima. Želim da i u njemu steknem određena iskustva. Mada, to moram da kažem, televizija je samo ponekad forma umetnosti...

- Zašto samo ponekad?

- Televizija je, za razliku od filma, u zapadnom svetu pre svega, zbog ekonomskih razloga, medijum reklame, pa tek onda umetnosti. Ona je jedna velika rasprodaja stvari, što nije slučaj sa filmom. Publika kupuje karte da bi videla film, bilo da je on loš ili dobar, dok je televizija koju imamo u ovom komercijalnom kapitalističkom društvu u suštini usmerena da proda to i to, ne da zabavi publiku. Ona je veoma retko umetnička forma, jer, uostalom, nije nizamišljena da to bude.

- Koliko vremena Vi provodite pored televizora?

- Mnogo! Jednim delom zbog lenjosti, drugim zbog zabave, a trećim - mada to može da zazvuči kao alibi - jer je televizija neprocenjivi prozor u svet popularne kulture...

- Ipak, jednom ste izjavili da je televizor kanta za dubre...

- Da, ali i đubre može da bude interesantno. Uostalom, studiranje đubreta predstavlja sadržaj nauka kao što su antropologija ili arheologija... Poput klošara ja zavirujem u tu kantu za đubre, pokušavajući u njoj da nađem ono što još vredi...

- Vaš film "Istine i laži" prikazan je na Jugoslovenskoj televiziji, jer distributeri nisu imali hrabrosti da ga puste u bioskopske dvorane, plašeći se slabog odziva publike. Da li i Vi smatrate da je to film samo za šaku filmskih sladokusaca?

- Nadam se da to nije tačno. To je moj lični pokušaj iznalaženja novih filmskih formi, koje me u ovom periodu života interesuju više nego bilo šta drugo. Iskreno se nadam da takvi pokušaji ne zanimaju samo mali broj ljudi, a za to imam i potvrde, jer je taj film u nekim delovima sveta postigao zapažen uspeh, čak i popularnost, kao što je bio slučaj u Nemačkoj i Francuskoj. U Kanadi, međutim, niko nije želeo da ude u bioskopsku salu da ga vidi. Najviše me obeshrabruje činjenica što ga je proporcionalno mnogo manje ljudi videlo u Americi, nego, na primer, u Jugoslaviji. Za mene je veliki kompliment to što je "Istine i laži" prikazala vaša televizija. Zbog toga sam iskreno ponosan! U Americi taj film nikada nije prikazan na televiziji, niti će ikada biti!

- Kako se osećaju režiseri, kada se Vi, kao velikan među režiserima, pojavljujete u njihovim filmovima u ulozi giumca?

- Ima režisera, onih lošijih, koji su sputani ili iznervirani činjenicom što moraju da režiraju - režiseru. Mislim da samo glupani mogu tako da se osećaju! Radio sam sa režiserima većeg kalibra, poput Šabroia ili Rida, pa su moja iskustva drugačija. U filmovima Džona Hjustona pojavljivao sam se kao glumac, aii sam i režirao one u kojima je on igrao. Jedno i drugo bilo je jednako lako! Mislim da je lako režirati režiseru, jer mi znamo kako glumac lako može da oteža rad režiseru. Kada se glumac meša u posao režisera, onda to čini jer mu se nešto ne dopada. Režiser isto to čini jer ima neku ideju u koju veruje. Ja lično volim sugestije glumaca, bilo da su oni režiseri ili ne.

- Sa kojim režiserom niste sarađivali kao glumac, a voleli biste da jeste?

- Sa Džonom Fordom, koji mi je jednom prilikom nudio glavnu ulogu, ali je zbog nekog nesporazuma nisam prihvatio. Sa Žanom Renoarom, takođe, koji mi, doduše, nikada nije ponudio ulogu, ali je moj san uvek bio da glumim u nekom njegovom filrnu...

- Jednom prilikom ste izjavili da neobično cenite Đermija i De Siku...

- Da, ali oni ipak nisu taj kalibar da bih mogao da ih spominjem uz Forda i Renoara. De Sika je možda bio veliki režiser, ali nikada nisam baš goreo od želje da radim s njim. Kao glumac on me je uvek podsećao na šefa sale nekog otmenog restorana...

Ima li glumaca u Americi sa kojima biste voleli da sarađujete?

- Voleo bih da radim sa zvezdama Holivuda. Postoje filmske zvezde u Americi među kojima ima čak i dobrih glumaca! Među njima su Džek Nikolson, Voren Biti, Al Paćino, De Niro i verovatno će to začuditi vaše čitaoce - Bert Rejnolds. On spada u one neobično darovite glumce kojima je sticaj okolnosti nametnuo sudbinu zvezde. Ne pitajte me za druga imena, jer ako ih već nisam pomenuo, ne vucite me za jezik... ne volim da se negativno izjašnjavam o kolegama...

- Niste pomenuii ni jednu filmsku zvezdu iz ranijih holivudskih perioda...

- Bilo je i ranije velikih zvezda među kojima je bilo dobrih giumaca, ali ja nisam želeo da sarađujem ni sa jednom od njih, sem sa Džemsom Kegnijem...

- Postoji li film o kome maštate, a koji do sada niste uspeli da snimite?

- Da, to je "Kralj Lir". Oduvek maštam da snimim taj film, ali mi se sve više čini da to nikada neću stići da uradim.

- Videli smo na američkoj televiziji da u jednoj komercijalnoj emisiji reklamirate vino. Ne mislite li da je to možda nedostojno umetnika vašeg ranga?

- Ne! Da budem iskren, za tu reklamu sam dobio 75 hiljada dolara. I to je za mene deo umetnosti, jer ću taj novac iskoristiti za snimanje filmova po sopstvenom ukusu. Možda ne znate da sam gotovo sve svoje filmove snimio sopstvenim sredstvima...

- Da li ste iz sličnog razloga prihvatili da za velike pare igrate malu ulogu u filmu Krste Papića "Nikola Tesla", čije snimanje počinje ovih dana?

- Donekle, jer me je osim novca veoma zainteresovala tema tog filma. Osim toga, to će mi pružiti izgovor da posle mnogo godina ponovo dodem u vašu zemlju, koju neobično volim.

- O Jugoslaviji ste uvek govorili samo najlepše. Ima li, ipak, u vašoj zemlji nečega što vam se ne dopada?

- Jedino što ne volim u Jugoslaviji je isuviše masna hrana, koja mi ne prija jer imam veoma slabu jetru. Da, ima još nešto - belo vino vam je suviše jako...

- Priča se da mnogo jedete...

- Mora da se priča, jer tako izgledam. Medutim, ja nisam ovoliko debeo zato što mnogo jedem, već zato što imam veoma slabe noge, pa se ne krećem, ne radim nikakve vežbe...

- Saznali smo da ste učešće u Papićevom "Tesli" uslovili time da se iz scenarija izbaci scena u kojoj se predviđa ubijanje jednog psa pred kamerama...

- To je tačno! Ubiti životinju za potrebe nekog filma znači ubiti je iz neizrecivo glupog razloga. To je najsvirepiji način da se publika zabavi...

- Zar se isto ne čini u španskoj koridi?

- Borba s bikovima sa tim nema nikakve veze. U koridi je sama borba ono glavno. Bika treba naterati da se bori, jer ako to ne čini - nema ni razloga da postoji. On ceo život živi za tih pola sata borbe, za taj trenutak koji je ostaloj stoci nedostižan. Ako treba braniti ubijanje životinja - podvlačim: AKO - onda to može da bude samo u slučaju koride. Sve ostato je čista pornografija, poput takozvanih "snuff - filmova", koji se prikazuju u "podzemnim" američkim bioskopima i u kojima se vidi odistinsko umiranje ljudi radi seksualnog zadovoljenja nastrane publike.

- Da li ste nekada bili u lovu?

- Jesam, ali nikada nisam i lovio! Mislim da je to odvratno... Misiim da ne bih mogao da ubijem životinju ...

Ni zmiju?

- Zmije se plašim, ali je ne bih ubio. Taj strah je samo moja slabost, zbog njega ne mrzim zmije...

- Šta mislite o scenama brutalnog nasiija koje su sve češće u savremenom filmu?

- Ne misiim da prikazivanje nasiija, onog krvavog nasiija, teži izazivanju sadističkih nagona kod gledalaca. Scene u kojima krv teče, u kojima mozgovi pršte do plafona, nešto su što me podseća na japansko "kabuki" pozorište ili na balet.
Mislim da moralisti preteruju o ocenjivanju negativnih efekata takvih scena. U životu sam video mnogo nasilja, aii ono nikada u sebi nije imalo ničeg operetskog ili baletskog, kako je to u filmu slučaj. U životu je nasiije obično veoma banalno.

- Svojevremeno ste pričali da biste veoma voleli da snimite film o borbi naših partizana...

- Ne znam da li vam je poznato da sam za vreme rata bio prvi američki politički novinar koji se zauzeo za borbu jugoslovenskih partizana. Međutim, film nikada nisam snimio, jer se situacija u Holivudu mnogo izmenila. Kada sam bio mlad čovek, u Americi smo gledali ne samo engleske, francuske i italijanske filmove, već i ruske ili indijske. Sada takve filmove gleda samo šaka entuzijasta koja ide na filmske festivale. Nekada je Holivud bio najinternacionalnije mesto u svetu, pola filmskih zvezda nisu bili Amerikanci. Danas, međutim, gotovo da nema stranaca u Holivudu. Ameriku interesuju isključivo američke filmske priče i ništa drugo. To je tužno - ali je tako...

- Da li ste politički angažovani?

- Jesam! Doduše, nisam toliko aktivan politički, ali sam zagrejan. Definitivno, ja sam čovek levice, to sam uvek i bio. Amerikanci bi rekli da pripadam progresivnima...

- Kako objašnjavate svoju levu političku orijentaciju, kada ste Amerikanac, rođeni u toj zemlji pre 60 godina...

- Kao i većinu iz moje generacije, tim stremljenjima me je privukao španski građanski rat. Nemoguće je bilo saosećati sa tim ratom, a ne ostati veran idealima levičara. Moja orijentacija u političku levicu počinje od mog antifašističkog stava. Želeo sam da idem u španski rat, čak sam se prijavio u "Linkoln" brigadu, aii dok je moja prijava bila birokratski prosleđena, rat u Španiji bio je završen.

- Pre nekoliko godina ste izjavili da biste neobično voleli da snimite dokumentarni film o Titu. Zašto?

- Zato što je Tito poslednji živi velikan među zaista velikim ljudima našeg doba. Ono što ga čini velikim je činjenica da je on bukvalno otac vaše zemije. On je Ono što ga čini velikim je činjenica da je on bukvalno otac vaše zemlje. On je najveći među ratnim vođama i vođama mira. U tim dvema ulogama niko pre njega nije bio istovremeno toliko uspešan. Mislim da je Tito jedna od najmonumentalnijih figura novije istorije.

*Razgovarao: Danilo Štrbac (RTV revija, maj 1979.)