Višak novca i manjak volje za životom

Da mi je da samo prespavam naredni period, da se zaledim na neko vreme i otopim kad sve prođe, da samo mogu negde da pobegnem, da mogu da se sutra probudim ne kao druga, već kao nova osoba... Svi smo nekad pomislili nešto slično, poželeli da nestanemo pred problemima, izazovima, sopstvenim i tuđim zahtevima, ali ne zauvek, samo nakratko, dok sve ne prođe... Šta je to sve i ko smo to mi, da li smo baš svi nekad nešto slično pomislili – pitanje je, ali oni koji jesu, vrlo dobro prepoznaju zavodljivost takvog načina razmišljanja.

Glavna junakinja romana Moja godina odmora i opuštanja ne samo da razume nego se usuđuje i da mu se prepusti, a to je zaista retkost, ludost i podvig ujedno. Zato je s našom bezimenom junakinjom teško poistovetiti se. Nije nam često ni simpatična. Ali ipak želimo da je razumemo i navijamo za nju čak i kad je autodestruktivna. Naročito kad je autodestruktivna. Pripoveda se iz njene perspektive, ona je naša nepouzdana, bezimena naratorka koja mrzi sve oko sebe, koja ništa ne oseća, a i kad oseća, to su uglavnom bes i gnev prigušeni cinizmom. Ona je lepa, plava, zgodna, obrazovana bogatašica u kasnim dvadesetim koja je ostala bez roditelja dok je bila na studijama. Nikad ih do kraja nije upoznala, nikad nije osetila istinsku roditeljsku brigu i pažnju. Ostala je željna ljubavi, razumevanja i kao takva je bila idealna kandidatkinja za toksične veze i iživljavanje. Sebe, međutim, ne vidi kao žrtvu. Izuzetno je svesna svog izgleda, novca i privilegija. Zna šta sve može njima, zna šta joj donose. Uprkos tome, i dalje je nesrećna. Ne pronalazi zadovoljstvo u poslu, u galeriji u kojoj radi, u umetnosti koju je proučavala, ni u čemu ne vidi lepotu i smisao. A nimalo nije izgubljena, nema iskrivljenu sliku sveta. Naprotiv, ona je možda isuviše jasno vidi.

Zato odlučuje da sebi priušti godinu odmora i opuštanja. Najpre, zato što može jer je materijalno obezbeđena. Nadalje, zato što ne može da izdrži boravak u svetu koji je okružuje, bar ne u budnom stanju. Dolazi na ideju da godinu dana provede u hibernaciji, i to ne negde u inostranstvu, gde je niko ne poznaje. Dovoljno je anonimna na Menhetnu. Želi da zaista spava, da utone u ništavilo sna i tako provede 365 dana i noći, da više ne zna ni razliku između njih.

Pratimo je upravo tokom tih godinu dana, od sredine 2000. do kasnog leta 2001. godine. Ne zna se šta je tačno oteralo u san glavnu junakinju, ali da se naslutiti. Tokom tih godinu dana „odmora i opuštanja“, odnosno bega od stvarnosti, sadašnjosti i prošlosti, a bez nade u budućnost, kada ne bi trebalo da se dešava ništa, desi se dosta toga. A sve to pak prolazi mimo naše heroine. Čak i oni događaji u kojima sama učestvuje ostaju joj nepoznanica, ne seća ih se. Toliko su jaki lekovi koje uzima, i to uz svesrdnu podršku psihijatrice. Ona kao da uživa u eksperimentisanju lekovima više od svojih pacijenata i predstavlja sve ono što zdravstveni radnik (naročito u oblasti mentalnog zdravlja) ne treba da bude. O zloupotrebi lekova u SAD-u se u poslednje vreme mnogo govori, no kraj '90-ih i početak dvehiljaditih, upravo vreme radnje romana, bili su svojevrsno „zlatno doba“ za takve zloupotrebe.

Višak novca i manjak volje za životom – to je sve što je bilo potrebno za neprimetno povlačenje jedne devojke iz života. Niko se nije bunio, niko nije pokušavao da je odvrati od te namere osim prijateljice Rive. No, i ona sama je bila zaokupljena sobom i sopstvenim problemima da do kraja nije ni shvatila šta se dešava njenoj drugarici. Ipak, volela ju je i podržavala, a ništa slično nije dobijala zauzvrat. Štaviše, glavna junakinja je osećala takav animozitet prema Rivi da je zbog toga s pravom možemo smatrati antijunakinjom. Nema ničeg dopadljivog kod nje, ničega sa čim bismo hteli da se poistovetimo, ali je svejedno shvatamo i saosećamo sa njom.

Možda nas njena namera užasava, ali ne može se reći da je ne razumemo, niti da je za godinu dana bogznašta propustila. U tome, čini se, leže i oslobođenje i poraz. Svet može bez nas, čak i mi možemo bez sveta, no možda smo baš iz tog razloga tu. Slučajno i nasumično, bez ikakvog plana i zadatka, tu smo da osmislimo besmisao i prepoznamo iznenadne trenutke lepote. U jednom takvom trenutku naša junakinja dobija šansu da se probudi, dok momenat neslućene tragedije može presuditi kojim će putem konačno krenuti. Na kraju, koliko je važno osetiti i doživeti sve oko sebe, toliko je bitno i povući se i povratiti snagu. U oba slučaja možemo načiniti fatalne greške. Oba scenarija kriju i lepotu i tragediju.