Život nije letnji raspust

Svet beži od dosade. Život obeležen nemogućnošću da se promeni aktivnost i pažnja preusmeri na nešto „življe, zabavnije“ je za mnoge poput pakla. Čak nam i priroda posle kratkog vremena postaje nezanimljiva – naviknuti na kratke sadržaje koji su dizajnirani da drže pažnju, u zelenom lišću ne vidimo ništa što nas uzbuđuje. Planine nisu zabavni parkovi, bar dok ne nateramo sebe da se smirimo, promenimo i prepustimo meditaciji.

Junaci filma Le otto montagne – The Eight Mountains (2022) se sreću u prostoru koji vrlo lako može da postane dosadan – u uspavanom selu jedina muzika su zvona obešena o vratove ovnova predvodnika. Leta u takvim sredinama su za dečake i devojčice ostvarenje sna, bar je tako bilo pre. Prazna naselja su poput otvorenih svetova po kojima može da se luta, a napuštene kuće su kao kutije u koje može da stane sve što glava zamisli.

Grana je malo selo u Alpima, zapadno od Turina. Pietro (Luca Marinelli)  s majkom tu provodi leta, a već prve godine upoznaje jedinog dečaka u selu Bruna (Alessandro Borghi). Vrlo brzo postaju najbolji prijatelji, a drugarstva koja počinju svakog leta, da bi se završila na jesen, su poput feniksa – sledeće godine se opet rađaju iz krhkog dečjeg sećanja, još jača i sočnija.

Planinsko selo je kao stvoreno za oživljavanje prastarih priča – jedna nepalska legenda kaže da je svet stvoren od osam planina koje su bile okružene s osam okeana. Najviša je bila u sredini, kao neka vrsta kompasa. Neki ljudi su rođeni da lutaju po tim uzvišenjima, drugi da se popnu na najviši vrh. (Na samom početku sveta valjda nisu znali za one koji stoje u mestu, uplašeni od čudovišta koja su sami izmislili) Srećni smo ako se krećemo, bilo da lutamo ili da se penjemo u oblake, jer u toj potrazi za sobom sazrevamo. Posebno ako nam je dosadno.

Potraga za odgovorom na pitanje „Ko sam?“ bez dosade ništa ne valja. Tek kad se oslobodimo od viška sadržaja, možemo da se fokusiramo na ono što je unutra, na prazni prostor koji bismo trebali da ispunimo sobom, a ne lakim komedijama i drugim smešnim stvarima.

Pietro i Bruno su odlični predstavnici pomenuta dva tipa: Pietra ne drži mesto, pa luta svuda, Bruno pokušava da ode, ali se uvek vraća u planinu, da bi na kraju tamo i ostao. Njihovo prijateljstvo ne može da se odvoji od prirode i života na selu – raste s travom i drvećem, buja s kućom koju zajedno grade. Taj krov im je sklonište, ali takvo da u njemu napreduju kada su zajedno. Onaj koji tu ostane sam prepušten je sebi, da stoji u mestu. Ako se klima na slabim temeljima, vrlo lako može da izgubi razum.

Bruno u kući provodi sve više i više vremena. Popeo se na vrh, ali fizičko uzvišenje nije dovoljno – ako se građanin ne vine i u one druge visine, ako ne pređe granice koje je sam postavio, počinje da veruje da je neuspešan. Tu je već kraj. Iako se Pietro vraća svake godine, muškarac koji luta više nije onaj dečak s početka prijateljstva. Bruno zbog toga oseća još veću skučenost, posramljen što nije ostvario uspeh koji bi mu, kako veruje, doneo sreću.

Život nije letnji raspust – čim izađemo iz detinjstva, a možda i pre, stvarnost nam se suprotstavlja. Ako se ne uklapamo u ono što se od nas očekuje, loše nam se piše. Moderni filmovi nam pomažu da to bar donekle premostimo – za razliku od starijih naslova koji su često snimani po modelu „on muškarčina, ona nežna dama u nevolji“, novi nam dopuštaju da udahnemo. Drugim rečima – da razgovaramo o svojim osećanjima, da se grlimo čak i kad smo muškarci.

Le otto montagne – The Eight Mountains je izašao nekoliko meseci posle filma Close, da pomogne u borbi protiv toksične muževnosti koja nikome više ne služi (nikad i nije). U oba filma imamo po jednog dečaka koji je snažniji, dakle u skladu s društvenim očekivanjima, i jednog koji je „nežniji“. Ovaj drugi je manje siguran u svoju muževnost. U Osam planina je to Pietro, onaj koji luta sve do Nepala, možda baš da bi utekao tom osećaju srama što nije „sin kakvog je otac želeo“. „Popeo sam se na svaku planinu“, kaže u jednom trenutku Brunu, a prećutkuje da mu pomalo zavidi što je uspeo ono što svi traže – da bude muž i otac.

Još od detinjstva Pietra i Bruna odvaja privilegija – prvi živi s imućnim roditeljima, drugi s rođacima i stokom. Pietro se već kao dečak ljuti što njegovi žele da pomognu Brunu, da ga izvuku iz sela i stave u školsku klupu. Možda već tada oseća da je ovaj „bolji sin“, a samo zbog toga što više liči na ono kako svet zamišlja dečake. Ta se razlika vidi i kasnije – na primer kad Pietro u planinsku kuću dođe s prijateljima koji o prirodi nemaju pojma, pa lupetaju koješta o uzgajanju voća i povrća, miru i planinskom vazduhu („Dođite u novembru, da vas vidim tad“, kaže Bruno). Ili onda kad Brunu nedostaje novca, a Pietro slobodan tumara po belom svetu. Privilegija muževnosti na kraju ne vredi ništa – živ je onaj koji se usudio da ode, da pojuri za sobom. Onaj koji je imao dovoljno za taj prvi korak (dovoljno novca, podrške, ljubavi, interesovanja).

Potraga za sobom je često obično bežanje, a nikome nije pošlo za rukom da se oslobodi sopstvenih misli (osim onima koji su imali sreće da pronađu odgovarajućeg terapeuta). Svako bi ipak trebalo da ima pravo da pobegne ako mu se beži. Nevolja je u tome što je i to privilegija – Pietro će tako stići sve do Nepala, dok Bruno može da tumara samo po poznatim livadama, što zbog nedostatka sredstava, što zbog viška straha. Kažu da rastemo i napredujemo kad savladamo taj strah, ali možda bismo mogli da se strpimo malo – rastemo i kad se zaustavimo, kad na primer pročitamo neku „dosadnu“ knjigu do kraja i u toj dosadi ostanemo – sami sa svojim mislima.