Ona pripada svome svakodnevnom životu
Marijj 97 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Pustinje ljubavi

I

To je zbilja isto polje. Ista seoska kuća moji roditelja: čak i prostorija sa nadvratnikom od osmuđenih pastorala, sa grbovima i lavovima. Za vreme večere, ima jedan salon sa svećama i vinima i seoskom oplatom po zidovima. Sto za ručavanje je veoma velik. Sluškinje! koliko se sećam, bilo ih je više. – Bio je tamo jedan od mojih nekadašnjih prijatelja, sveštenik i odeven kao sveštenik, tada: tako se moglo biti slobodniji. Sećam se njegove purpurne sobe, sa prozorima od žutog papira, i njegovih skrivenih knjiga koje su bile zamočene u okean!

Ja sam bio napušten u toj kući usred beskrajnog polja: čitajući u kuhinji, sušeći svoje blatnjavo odelo pred domaćinima, za vreme ćaskanja u salonu; smrtno uzbuđen žuborenjem jutarnjeg mleka i noću prošlog stoleća.

Bio sam u jednoj veoma mračnoj sobi; šta sam radio? Jedna sluškinja dođe k meni; mogu da kažem da je to bilo jedno kuče: iako je bila lepa i imala materinsku plemenitost koja mi je neizreciva: čista, poznata, savršeno ljupka! Ona me uštinu za ruku.

Čak se ne sećam dobro njenog lica: ne zato da bih se setio njene ruke, čiju sam kožu uhvatio među dva prsta, ni njenih usta, koja su moja usta dograbila kao neki mali zdvojni talas koji uvek nešto potkopava. Oborih je u jednu korpu sa jastucima i brodskim jedrima, u jednom crnom uglu. Sećam se samo njenih gaćica sa belom čipkom.

Zatim, o očajanje, zid neodređeno postade sena drveća, i ja se sunovratih u ljubavnu tugu noći.

II

Ovog sam puta u Gradu sreo Ženu, i govorio sam joj i ona mi govori.

Bio sam u nekoj sobi, bez svetlosti. Dođoše da mi kažu da je ona došla k meni, i ja je svideh u mom krevetu, sasvim moju, bez svetlosti! Bio sam silno uzbuđen, a osobito jer je to bio porodični dom: stoga me obuze teskoba! Ja sam bio u dronjcima, a ona – svetska dama koja se podaje: trebalo je da ode! Teskoba bez imena: dograbih je i pustih je da padne van kreveta, gotovo gola, i, u svojoj neopisivoj slabosti padoh na nju i počeh se s njom vući po ćilimima, bez svetlosti. Porodična svetiljka obli crvenilom susedne sobe, jednu za drugom. Tada žena iščeze. Isplakah više suza nego što ih je Bog ikad mogao da zatraži.

Izađoh u beskrajni grad. O umore! Utopljen u gluhu noć i u bekstvo sreće. To je ličilo na zimsku noć, s nekim snegom koji će zacelo ugušiti svet. Prijatelji kojima sam vikao: gde boravi ona, odgovarali su mi lažima. Nađoh se pred prozorima njenog svakovečernjeg boravišta; otrčah u jednu baštu prostrtu pod mrtvačkim pokrovom. Izbaciše me. Silno sam plakao zbog svega toga. Najzad, sišao sam na neko mesto utonulo u prašinu, i sedeći na balvanima, pustio sam da s tom noći iz mene isteknu sve suze.

Razumeh da Ona pripada svome svakodnevnom životu, i da će se nastup dobrote sporije obnoviti nego neka zvezda. Ona se nije vratila i nikad se neće vratiti, Voljena koje je došla k meni, što nikada ne bih bio pretpostavio. Tada sam se zaista više naplakao nego sva deca sveta.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

*Tekst prenosimo sa internet magazina A.A.A

Oceni 5