Rečnik zaljubljenika u rokenrol: The Smiths
The Smiths

Photo: www.morrisonhotelgallery.com

Put do srca onih koji se osećaju kao stranci na ovom svetu

Dok sam išao da se sretnem sa Patrikom Morisijem i Džonijem Marom povodom intervjua pred koncert u malenom zadnjem dvorištu „Eldorada“ početkom 1984, nisam znao čemu mogu da se nadam i, iskreno, strepeo sam. Mnogo mi se dopao njihov prvi singl, skriven u čudan crno-beli omot, sa Žanom Mareom koji leži na pesku, sa odrazom lica nadvijenog nad jednu baru (Morisi koji se ogleda u Džoniju Maru?) i našao sam u njemu, i u dva sledeća, pa u celom albumu, gomilu kvaliteta – povratak jednostavnosti nakon produkcijske hipertrofiranosti tog vremena, fenomenalne tekstove, generalno opčinjavajuću atmosferu – i nekoliko mana među kojima su se nalazile trunčice povremeno monotone malaksalosti i jednoličnosti u produkciji, no kvaliteti su ipak ubedljivo nadvladali.

Ali, pitao sam se, ko je Morisi, odjednom iskrsao niotkud, sa tom uvrnutom inspiracijom, tom podmuklom melanholijom, pometnjom koju je sejao, naročito povodom jedne od pesama koja je podsećala na serijska ubistva dece koja je počinio jedan neuravnoteženi par iz Mančestera šezdesetih godina i koji je očito na njemu ostavio traumu, jer je tada tamo živeo. Mali šestogodišnji Morisi koji se svakog bogovetnog dana pitao kog su ga đavola naterali da dođe na svet tog 22. maja 1959, umesto da ga lepo ostave na miru. (Na pitanje „Gde ste i kada bili najsrećniji?“, odgovarao je: „21. maja 1959.“) Ko je bio ovaj čudak, savršena antirok zvezda: neko ko živi kao pustinjak – no-life pre nego što je ovaj termin bio skovan – momak sa naočarima koji je prvi deo života proveo među knjigama, ljubitelj Sendi Šo, Džejmsa Dina, Oskara Vajlda, Beti Dejvis i „Njujork dols“, bez seksualnog života (samoproklamovani „poslanik četvrtog pola“), sa tim hipnotičkim, potpuno originalnim glasom, kojim kao da odmotava koncentrične krugove melanholičnog i monotonog pevanja i čudnih fraza, daleko od uobičajene ritmike rokenrola.

Morisi nikoga nije ostavljao ravnodušnim i žar prvih fanova poslužio je kao otkrovenje čitavoj generaciji tinejdžera koji su se loše osećali u sopstvenoj koži, godinama zatvorenim u svojim sobama i svojoj nelagodi, kao što je i Morisi bio, i kojima kao da je odjednom otvorio prozor da konačno mogu da udahnu svežiji vazduh u trenutku kada više gotovo da nisu ni disali. Generacija postpankera na ivici nerava iz sedamdesetih, lišenih iluzija, ali i umornih od opštevladajućeg cinizma, koja se nadala samo jednom: nekome ko će im povratiti samopouzdanje i izbaviti ih od života koji je postao učmao i tužan, a da im pritom ne prodaje šarene laže i da im omogući da dožive nova iskustva.

„I was looking for a job, and then I found a job / And heaven knows I’m miserable now.“ („Tražio sam posao, onda sam ga našao / I nebo zna da sam sada nesrećan.“)

Tako da uopšte nisam znao kako da se postavim pri našem susretu, još ako se ima u vidu vrlo čudna i lična koreografija koja je pratila njegove pesme na sceni: široke „vetrenjače“ rukama, ogromni koraci poput čaplje na minskom polju, neka vrsta tvista kao na usporenom snimku, prevrtanje na leđa itd. Takođe nikad do tad viđeno, osim možda do izvesne mere kod Majkla Stajpa iz grupe „REM“.

Sedeo je mirno na prozorskom ramu, pored njega Džoni Mar, i ja sam oprezno počeo sa raspitivanjem o novostima iz njegove rodne zemlje, zemlje „Bazkoksa“ i „Džoj divižna“, i iz divnog Mančestera.

„Englezi smo, to je sigurno; osećamo se zaista britanski. Pošto si to već pomenuo, kad me pitaju odakle smo tačno u Engleskoj, ne razumem pitanje; to nema nikakvog smisla. Ima mnogo grupa u Mančesteru koje su potpuno bez veze, sasvim beznačajne. Ipak, engleska muzička štampa pokušava da izgradi sliku o Mančesteru kao o čudesnom mestu u kom svi imaju izvanredan um, a ja sam video baš mnogo grupa koje su potpuno sranje. Isto se može reći za bilo koji grad. Ta opsednutost stvaranjem umetničke geografije nema nikakvog smisla.“

Morisi govori, Mar sluša. Govori rado, ovaj elokventni i ozbiljni mladić, misli mu se kreću u svim pravcima, odgovara pritom ne odgovarajući na pitanje, ili odgovarajući na ono što se njemu sviđa. Ali u njegovom govoru ima nekakve muzikalnosti, ritma uhu vrlo ugodnog, koji se isto tako može pronaći i u njegovim pesmama. Da li u tome leži razlog njegovog munjevitog uspeha?

„Teško je to objasniti. U stvari, kada počneš, ili ide ili ne ide. Mi smo od samog početka tačno znali šta želimo da radimo. Do u najsitniji detalj, ma kako majušan on bio. Bilo je jako bitno da ljudi razumeju naš stav od prvog trenutka. Ali uspeli smo i zahvaljujući vrlo strogom držanju. Nismo čekali da nas neko potraži i pomogne nam. U stvari, bilo je bitnije delati nego pričati. Naravno, išlo je toliko dobro da je nadmašilo moja očekivanja. Svi ti ljudi koji su se poistovećivali sa onim što sam ja osećao, sa tom mržnjom prema svetu, ali pasivnom mržnjom, koja potiče od nekoga ko je u suštini vrlo prijatna osoba.“

Ono što Morisi ne govori – više zato što je zaboravio nego iz preterane skromnosti, što mu nećemo zameriti – jeste kontekst u kom su „Smitsi“ ugledali svetlost dana. Godina je 1982, u punom jeku drugog britanskog talasa, petnaest godina nakon prvog, nazvanog british invasion.

Vojni aspekat termina „invazija“ ovde treba uzeti sa rezervom: na primer, ova horda novih osvajača ni za korak ne bi potisnula nacističkog okupatora trideset godina ranije. Činila ju je prvenstveno banda novih rokera, kao što su postojali novi romantičari, za koje bi se reklo da su svi upravo izašli iz frizerskog salona gde se prave frizure u slobodnom stilu. Oni su čisti, ulažu sva sredstva u smelu i izazovnu scensku garderobu, vrckaju guzom dok udaraju po dirkama preprogramiranih sintisajzera, i uverljivo pevaju pesme koje ne govore apsolutno ni o čemu. Uostalom, to je nebitno, niko to i ne sluša. Oni stvaraju muziku za ples, praznu i šuplju, ponekad penušavu, ali hladnu kao led, poput šampanjca, ili bolje penušavog vina koje je predugo stajalo u kofi. Na sam njihov pomen i dalje osećam trnce duž kičme: „Hjuman lig“, „Spandau bale“, „Ej bi si“, „Bananarama“, „Djuran djuran“, „Orkestral manevars in d dark“ i ostali.

I prisetimo se da te zlokobne godine pravih povoda za utehu oca, deteta, zaljubljenika u rok – nazovite ga kako hoćete – nije bilo mnogo: „Dž. Gajls bend“, Kostelo i njegov carski Imperial Bedroom i Nebraska Brusa Springstina.

I „Smitsi“, dakle.

„Smitsi“ prosto štrče. Bez trikova, uz nadahnutu jednostavnost muzike, električne, bez klavijatura, suštinski originalne varijacije na temu gitara/bas/bubanj/vokal, odbijanje marketinga u klasičnom smislu reči, kao i spotova, doslednost u ponašanju, i naravno i pre svega, priče koje fenomenalno priča Morisi, i koje nalaze put do srca onih koji se osećaju kao stranci na ovom svetu i znaju do koje mere rok može biti slamka spasa.

Džoni Mar: „Verujem i da se, kad smo se pojavili na engleskoj sceni kao ’Smitsi’, sa sopstvenom muzikom, koja je bila izrazito različita od svega što se tada moglo čuti na top-listama, naš pristup toliko razlikovao od svega što se tada radilo, ali ne u pogrešnom smislu. Jednostavno, četiri osobe koje su stupile u saradnju, bez previše pompe ili naročite inscenacije, a upravo to je engleskoj sceni dugo falilo. Sve se činilo vrlo proračunato, pretenciozno. Stigli smo u trenutku kada su se ljudi zamorili od grotesknih kostima, tolikih sintisajzera i sveg tog cirkusa.“

Morisi: „I dalje se čudim kad vidim u kojoj su meri osobe koje važe za zvezde zapravo površne ličnosti. Vrlo ih je malo koje bar odišu nekom dubinom ili bilo kakvom vrednošću. I obožavanje takvih ljudi takođe je površno. Želim da publika prema nama oseća prisnost, ne da misli kako smo još jedan komercijalni proizvod. To ne umanjuje našu želju za uspehom.

Mi ne odbijamo kategorički pojavljivanje na muzičkim listama, televiziji itd. (Srećom po mene. Prim. aut.) Ali se i ne plašimo da odbijemo. Ako si slab, to će se okrenuti protiv tebe, i bićeš zbrisan, kao sve te glupave i banalne grupe; ali mi nismo slabi.“

U ovom svetu u kom ništa ne volimo toliko koliko da lepimo etikete na stvari i na ljude – i onda ih brižljivo složimo u fioke odakle ih nikada više nećemo izvaditi – mnogi padaju u iskušenje da „Smitse“ okvalifikuju kao gej grupu. Zbog izbora svih muških likova na omotima (Žan Mare, Alen Delon, Džo Dalesandro itd.), Morisijeve preciozne nežnosti, njegovog duha, opčinjenosti Oskarom Vajldom, bilo je lako povezati ga sa Kventinom Krispom (da se podsetimo, autorom knjige Kako postati devica), Stivenom Frajem i drugim harizmatičnim dendijima engleskog društva. Tim lakše što se engleska gej rok scena posle dužeg vremena ponovo uspravila na noge, sa Boj Džordžom, „Frenki gouz tu Holivud“, Markom Almondom, „Bronski bitom“ itd.

Ali pritom se zaboravljalo na to da Morisi ne želi da bude razvrstan po takvim kriterijumima, ili da uopšte bude bilo gde razvrstan, zagovarajući (kakav li mu je danas stav o tom pitanju?) apsolutnu apstinenciju. Zahvaljujući njoj je, uz svaku religijsku konotaciju na stranu, mogao da postane, osim novog Vorhola, sasvim prihvatljiva časna sestra. Otkud ta ideja o eksplozivnim omotima albuma u tada opštevladajućoj eksploziji kiča?

„Reč je o čistom egoizmu, to je moj lični izbor. Smatram da su oni vrlo zanimljive ličnosti, i da su omoti drugačiji. Nije dovoljno praviti omote slične onima koji svi imaju budući da je praktično sve, ili skoro sve već urađeno. Razmišljajući o grupama, naročito onim iz sedamdesetih, koje su konstantno koristile slike žena, vrlo često golišavih, a da pritom niko nije postavljao nikakvo pitanje... pod izgovorom da je to 'rokenrol', iako, naravno, on to nije, rešio sam da uradimo nešto drugačije. I zato što slike muškaraca nisu bile korišćene, iz ovih ili onih razloga. Rok je očigledno muška stvar, i pomislio sam kako je došao pravi trenutak. Ali ne da se padne u istu zabludu i da se muško telo eksploatiše, kao što se oduvek radilo sa ženskim. Bilo je pomalo rizično, ali upalilo je.“

Usudio sam se da ga podsetim da je odmah krenuo žestoko odabravši Žana Marea, umesto, na primer, Klinta Istvuda ili Čaka Norisa. Morao je da se nasmeje. I Mar se nasmejao.

„Bez oklevanja! (Osmeh.) I ne osećam potrebu da se pravdam.“

Sećanja na koncert koji je usledio istovremeno su puna odobravanja i pomešana, iz razloga koje sam izložio na samom početku. Morisijevo pevanje koje se šeta po nadahnutom arpeđatu Džonija Mara, njegovo zadivljujuće prisustvo na sceni, besprekorna i sigurna ritmika, pulsirajuća šetnja kroz lirski i nadahnuti rokenrol: magija radi svoje, očigledno, i stapajući se sa celinom, čini vidljivim detalje koji bi u nekim drugim okolnostima izazvali opšti smeh: Morisijev ples, koji podseća na plesne korake depresivne go-go igračice, poklanjanje cveća publici, plišana igračka misteriozno okačena o bedra (meda? dabar? rakun?), minimalistički svetlosni efekti.

Ali magija se postepeno rastače kako vreme prolazi. Pulsiranje se pretvara u ponavljanje, i cela stvar gubi na izražajnosti. No opet, ništa toliko pogubno. Recimo, jednostavno nedostatak oklopa.

Prošlo je vremena otad i ponekad se pitam, ali ne i sa radoznalošću koja bi me navela da odem i dobijem odgovor, ako ga i ima: gde je danas Morisi? Da li je i danas onaj isti neporočni i zakleti vegetarijanac, koji nikada nije prišao ni blizu nečem što bi podsećalo na drogu ili seks? Ili je samo igrao ulogu onako kako su ga naučili Lu Rid i Bouvi, koje je slušao u sobi-biblioteci-muzeju tokom svog (nesrećnog) detinjstva u Mančesteru? Da li je na kraju od tolikog igranja uloge i postao takav? Da li je zbog osećaja o sopstvenoj važnosti izgubio iz vida osetljivog i izuzetno nadarenog autora kojim se ceo svet s razlogom oduševljavao?

Potrudićemo se da sve odgovore dobijete u narednoj epizodi.

Pet godina posle našeg susreta, u trenutku kad su se „Smitsi“ razilazili, dvadesetdevetogodišnji Morisi je u jednom intervjuu izjavio: „Umreću za nekoliko godina. Neću da na scenu izlazim sa presađenom kosom i sa pogrešno obuvenim cipelama. Neću da vučem svoju lešinu po studiju i da posežem za invalidskim kolicima čim snimim vokale.“1

Danas ima pedeset dve. Njegove najskorije solo produkcije dostojne su hvale i kritike. Omot poslednjeg albuma Years of Refusal prikazuje ga sa bebom u naručju (Bezgrešno začeće?). Čini se da mu boravak u Kaliforniji, posle magli Mančestera, veoma prija, i ja pripadam onima kojima je zbog toga više drago nego žao.

(1)Spin, intervju Lena Brauna iz 1988. Prim. aut.

Oceni 5