Slobodna zona: O kratkom filmu „Golgeter“ (2023)
Golgeter 01 S

Photo: Slobodna zona

Put do zvezda je ponekad posut leševima

Čuvajte se spojlera!

U filmu Jagten – The Hunt (2012) reditelja Thomasa Vinterberga danski glumac Mads Mikkelsen igra vaspitača čiji se svet okreće naopačke kad ga učenica optuži za seksualno zlostavljanje. Devojčica ne zna šta radi – što zbog godina, što zbog toga što okruženje nije zainteresovano za istinu već za linč, njena „mala“ laž brzo krupnja. Dojučerašnji prijatelji su žedni krvi – zajednica koja je pucala od nežnosti, postaje divljačka skupina. Pristojni ljudi se pretvaraju u sopstvene suprotnosti – mali grad nema vremena za dokaze, jer tamo gde svi misle da se poznaju laž prolazi još bolje.

Kratki film Golgeter reditelja i scenariste Ivana Stojiljkovića temelji se na istoj ideji, osim što je „žrtva“ starija od devojčice iz danskog filma. I dobro zna šta radi. Pavle Mensur igra srednjoškolca Nikolu s kojim isprva saosećamo – savršeno odglumljena patnja nas navodi da mu bezuslovno verujemo. U pitanju je dvostruka gluma – glumac glumi tinejdžera koji proživljava strašne stvari (ili bar tako mislimo), a glavni junak taj užas lažira. Podseća nas da postoje dobro i zlo, pobednik i pobeđeni. Otvara nam svet u kojem onaj koji ne zazire od toga da uništi ceo jedan život kako bi stigao do željenog cilja na kraju dobija.

Mladi fudbaler čezne za slavom. Želja je toliko jaka da je spreman da s puta uklone svakoga ko mu smeta. Isprva mu verujemo, jer bi retko kome palo na pamet da je neko spreman na takva zlodela. Mladić stoji po strani, ćuti. Kad ga niko ne gleda igra izmišljene utakmice. Istina se izliva napolje kad je sam, u kupatilu. Dok lažira dokaze o silovanju, ili igra izmišljenu utakmicu i navija za samog sebe, tinejdžer nam otkriva svoju pravu prirodu koja će eksplodirati na kraju, kad pogleda direktno u kameru, u sve nas. Kao da nam kaže „Baš me briga šta vi mislite, biću slavan“.

U prvoj sceni vidimo sveštenika. Na početku nam se čini da razgovara s čokoladnom tortom koja se topi na tacni koju drži pred sobom. Već u sledećoj vidimo porodicu koja ćuti i sluša ono što govori. Svoju besedu će završiti rečima „Sinko, ti nisi sam“. Najveće laži se obično lako kažu – svi su u ovom filmu sami, i tinejdžer koji je negde naučio da uspeh ne pita za cenu, i trener koji mora da se iseli iz rodnog mesta i nestane, ako je moguće zauvek.

Dok proždire tepsiju kolača u mraku porodične poslastičare, mladi fudbaler nam dočarava tu veliku glad. Onu fizičku, koja je valjda nastala zbog toga što po ceo dan mora da glumi da nema apetita, i onu drugu koja dolazi iz velike provalije koja mu se otvorila u stomaku. Tu nevidljivu izgladnelost može da napuni samo fudbalska lopta, hiljade golova koji će mu omogućiti da bude voljen onako kako ga nikad niko nije voleo.

„Ti nisi sam“ je velika laž. Tako će onaj isti pop prilikom pričesti (ili neke druge verske radnje) izmaći ruku kad Nikola pokuša da je poljubi. „Ti ne moraš“ su reči koje brišu svaku prethodnu podršku, a jedino dobro u tome je što mladiću podrška nije ni potrebna. Najlakše bi nam bilo da mrzimo sve te ljude, ali su njihovi postupci ljudski, dakle očekivani. Istina se saznaje lako jedino kad nam se sama otkriva na ekranu.

Lopta koja se odbija od zida dok je Nikola šutira stvara neku vrstu bolnog odjeka. Taj zvuk upotpunjava odlična gluma mladog Mensura. Slaže se i s onim što će trener reći svom dojučerašnjem štićeniku: „Loš ti je taj felš. Baš loš“. Tu se ne obraća samo njemu, već i nama: kao da kaže sedeo je na klupi zato što još uvek nije spreman. Nikola ćuti. „Vidi“, nastavlja trener, „Ja se ovim poslom možda neću baviti neko vreme, ali bar sebi nisam ništa gurao u dupe zato što mi trener nije dao da igram par utakmica (…) Sjeb’o si mi život, mali“.

Golgeter nije mučan kao The Hunt iz 2012. godine, između ostalog i zbog toga što ne vidimo nasilje koje se vrši nad optuženim. To ne znači da je prijatan – „Moram da se selim iz kuće“, završava trener svoj oproštaj s Nikolom, „Iz grada u kojem sam odrastao. Ni sada ne znam kako ti je sve to uspelo“.

Film se završava prvom velikom utakmicom. Nikola je zadovoljan. U poslednjem kadru gleda ovamo, kao da nas uverava da se nikada neće pokajati. Put do zvezda je ponekad posut leševima.

Više o filmu i o terminima prikazivanja saznajte na sajtu Slobodne zone

Oceni 5