Herojima nije lako
Les Deux Alpes

Na odredištu: Les Deux Alpes, France

Photo: Wikipedia

Put na Alpe, nažalost nezaboravan

Put na Alpe februara 2019. počeo je uobičajeno razdragano. Putovaćemo autobusom sa većim postotkom omladine. Ova naša polusitna deca opet će uživati kao prošle zime kada su do Izole stekli zaklete prijatelje – studente i opake skijaše koji su tako rado prihvatili njih klince, razmenjivali viceve i bacali fore da su se ovi do leta pravili važni. Sad imamo i žensku ekipu. Već do Batajnice saznajemo da su familija, skijašice bez straha i mane, studentkinje, bogovski pevaju i inteligentno se šale. Ponele ukrštene reči. Odličan način da socijalizuju ove frajere iza njih. I da im provere pamet. Mnogosatno čekanje na ukupno četiri pasoške kontrole sa Hrvatskom i Slovenijom prava je prilika za to. Takođe i za to da i dalje buljim u rukopis budućeg klasika srpske književnosti, što mi ga tutnula drugarica, te da legitimno prisluškujem i potajno navijam da se sa zimovanja ne vraćaju nesmuvani.

Kada su svi štambilji udareni, deca se po peti put izula, konačno dobivši zeleno svetlo da se zapetljanije od onih ukrštenih reči ispreplićemo na šaragama orni za čvrst san, jer, oh, granice odavde postaju nevidljive – dogodio se kuršlus. Vatrogasci će reći da je to sve češći slučaj, trend samoubistava u Sloveniji. U neverici je li to san ili java, levu ruku zakucavam na „levo“ dete, desnu na „desno“ i kao čvrsto držim da se ne mogu pomeriti dok autobus ljulja levo-desno i dok ne znamo da li srljamo nazad ili napred, ili se okrećemo, polećemo, nestajemo. Vrisak devojke koja je spala sa sedišta budi decu, a ona, da li od unezverenosti i sanjivosti, da li od čeličnog pritiska majčinske ruke, ostaju mirna. Ne tako tup udarac, iskre sa zadnje desne strane i stop. Nepomičnost i sveućutanost. Neko je najzad zaključio „Zaspao sigurno…“. Od toga nema gore.

Vodič puta se ne oglašava. Napred su nam najuža familija u formi mladog bračnog para i kumovi. Pronosi se glas da smo udarili u kola iz suprotnog smera. Na auto-putu?? I sada stojimo u pogrešnoj traci?!! Bolje bi bilo da je zaspao.

Ispostavlja se međutim da je naš vozač heroj. Niti je zaspao niti je omašio smer, nego ga je video sa dovoljne daljine da odlično izmanevriše i sačuva živote svojih putnika, plus i njegov, pa još i svoj! Ali, u samoj završnici, kada se već bio dovoljno izmakao, onaj je smotao pun zakucavši se u levi prednji ćošak autobusa.

Nakon svega, vozač je zanemeo i nije ga bilo lako povratiti iz šoka. Tu je ulogu preuzela kuma, u privatnom životu često usplahirena, ali lekarka kojoj je posao da ne bude u šoku.

Posle prvotne zabezeknutosti, žala i šoka, kada se sasvim razabralo da je posredi suicid, pošteno govoreći mnogi smo se utešili. Znajući da se od dece ni život ni smrt ne treba i ne može kriti, niskim tonom objašnjavam da je to neka mučena budala (baš te dve reči) želela da se ubije pa je želju sebi i ispunila, i sada ćemo sačekati da dođu policajci, vatrogasci, lekari, no najvažnije je da smo svi mi dobro. Radujmo se zbog toga. Život je nekad gadan, ali uvek lep.

Ima sijaset elegantnijih načina da se izvrši samoubistvo. „On i nije čist samoubica, ko veli ajd odo ja, ali neću sam.“ „Iskreno se nadam da je birao autobus, ne smem da pomislim na ljude koji su prolazili mimo njega, zamisli kreneš s porodicom, sitnom decom…“ „Čula sam da se u Beogradu vozi ‘ruski rulet’, ono kad kasno u noć voziš suprotnom trakom na Brankovom mostu, ali ne da se ubiješ nego zato što si drogiran.“ „Ko zna, i ovaj da nije bio drogiran, utripov’o ko zna šta, možda da je u igrici…“ – nižu se prosuđivanja i zaključci. „Brate žao mi čoveka kako pogibe!“ – jedno čeljade se skroz snuždilo. „Pa šta si očekivala kad se zakuckao u autobus?!“ – poentira moj osmogodišnjak.

„More, dođe mi da ga mrtvog prvo išamaram“ – dodaje neko kada je nas svanuće ošamarilo faktom da se cela radnja odigrala na nadvožnjaku i da su one iskre posledica udarca zadnjim delom u ogradu, srećom dovoljno visoku i čvrstu. Verovatno i dalje u stanju blagog šoka, konstatujemo da nismo ni svesni događaja i da ćemo tek kad se probudimo naspavani u krevetu razabrati koji je to bedak.

Tokom jednog od nekoliko narednih pretovaranja iz autobusa u autobus, već dozvan vukao je vozač stvari i na često pitanje „kako ste“ odgovarao „gde baš mene da nađe…“. „Puka je sreća što je vas našao. Jer ste vi sve nas spasili… A bogme i mnoge druge u koje se nije zakucao… Zahvaljujući vama, mrtav je samo onaj koji je to i želeo. Vi ste heroj!“ – znajući da nikada neće izbrisati prizore od te noći, priželjkujemo da se svaki put seti makar nekih reči ohrabrenja i zahvalnosti. Herojima nije lako.

Niko ne zna kad počinje Francuska. Gugl map trokira, ali deca znaju da je iza tunela, međutim njih je mnogo. Na poslednjoj pauzi pred uspon na Alpe, po makaronama najčudnijih oblika i pakovanja, zaključujemo da smo još u Italiji. Sa devet sati zakašnjenja konačno se iskrcavamo u noć pod snegom. Lepo je. Zima ali standard. Divnog li smeštaja. Baš su s ukusom nacinculirali detalje. Prava božićna idila s reklama. Daj da se leže.

Ujutru nas vođa puta upozorava da je prošle nedlje bila lavina, dve žrtve. Išli su van staze. Kako god, baš nas je krenulo.

I kako god – tu smo, a to smo i želeli. „Nadoručkovani“ (ako si se naručkao onda se možeš i nadoručkovati) širom otvorenih očiju punih bleštave beline u ushićenju grabimo ka vrhovima. Gužve nema, ali je ljudi više nego u mirnoj Izoli prošle zime. Očekivano je to, znali smo da je ovo mesto tzv. fensi, no zbog raskošnih staza birali smo ga.

U drugom delu vožnje žičarom nenajavljeno zalazimo u maglu. Staze su nam nepoznate, ali dobro obeležene, nadam se. Posle ovog spuštanja, ostaćemo samo u zoni dokle je vedro. Ima dana, sveže su nam uspomene i upozorenja.

Les Deux Alpes: Beskrajna svetlucava belina

I uopšte, svih sledećih, sunčanih, prozračnih, vedrih dana - ta beskrajna svetlucava belina manje me je impresionirala, a više zastrašivala. Šiljati alpski vrhovi, skijanje na glečeru, malo-malo pa znak upozorenja na opasnost od lavine, visoke mreže pokraj staze, u slučaju da nekontrolisano skreneš, dubina snega koji gde-gde ako se malo jače odgurneš proguta štap do drške – izazivali su strah. Prisećam se najednom da u detinjstvu nisam volela sneg. Predstavljao mi je napor na putu do škole i bio razlog da se još ranije ustaje. Ne sećam se ni kad sam ga zavolela. Valjda tek uz svoju decu, kojoj nikad nisu bile mokre noge u čizmama. Ali strahu treba ići u susret, ako misliš da ga nadvladaš.

Zato smeh nije izostao. Velika smo družina da se ne bismo kuražili i dobro zezali. Ima ljudi nadarenih da i u toj sveopštoj nepreglednoj belini, koja briše razliku šta je uzbrdo a šta nizbrdo, uvek znaju gde se nalaze, kud idu i kako tamo da stignu. Sreća pa se druže sa mnom.

Mestašce Les deux  Alpes (Le du Alps) skockano je u podnožju. Prilično je krcato hotelima i zgradama u alpskom stilu. Mene podseća na centar Zlatibora. Samo što ovde niko ne kuka kako je tesno i pretrpano. Ovde to, jelte, tako ima duha. Fasade su uglavnom drvene, ujednačene, sve ograde s motivima srca i jelki. I što je interesantno – sa krovova vise ledenice i po dva metra. Eno, na hotelu preko puta od četvrtog do drugog sprata. Niko ih ne sklanja, niko ih se ne plaši; svi, sem nas koji žurimo slegnutih ramena i s kosim pogledom nagore, slobodno prolaze. One poziraju, ulepšavaju ambijent i ne padaju iako voda sa njih kaplje.

Otkrivamo ubrzo da naše podnožje ima duplo dno. Sunovratna vožnja gondolom u dubodolinu vodi u turističko seoce. Sunca imaju od kasnog jutra do ranog popodneva. Na putu naniže, dok dno kabine češe vrhove stena, a sa strane granje četinara, neminovno vodim dijalog s rođenim ocem, koji je ceo život uveren da živi na kraju sveta. Ne bi verovao kako je i u Francuskoj život surov i težak. „Jes, ali oni imaju gondolu“ – lepo ga čujem. Međutim, Francuzi zaista umeju. Seoce Venosc, uglavljeno jednom zasvagda u alpske raklje ulepšali su do mere da čovek poželi baš tu da ostane.

Uske strme ulice, prozori sa dražesnim ukrasima i zavesama, ljupki nazivi prodavnica vina i sira i zanatskih radionica, crkvica i krovovi koji oponašaju alpske strme vrhove, mini-biblioteka to jest ormarić sa knjigama na početnoj stanici gondole, mame da se tu ušuškaš i da se pogled ne diže. U suprotnom, shvatićeš da nije nedostižno nebo nego sama površina Zemlje. Božanstveno je, no krenimo nazad dok nije nedajbože nestalo struje.

Svih tih dana dok smo jezdili širokim stazama, cevčili tople čokolade na odmorištima, pripremali obilne i bučne obroke, kulirali na terasi, isprobavali razne lokalne ukuse, smrzavali se u večernjim šetnjama da deca čvršće zaspe, nakon čega lično padali na nos – slovenačko zbitije nismo pominjali. Jedino pred polazak, kad smo se sretali sa ekipom po radnjama u užurbanoj potrazi za, uglavnom jestivim, suvenirima – i ćutke smo se razumeli. Umesto pozdrava, kratak komentar: „Hajdemo, srećan nam put. Realno, koja je kvota da se ponovo nešto dogodi?“ potvrdio je da je najveći utisak ipak ono što smo „zaboravili“. Zato Sloveniju u povratku niko nije prespavao. Kao da je granica sa Hrvatskom bila garant kraja opasnosti. Iako je, pričale su posle neverne Tome, magla bila takva da ko je video koliko se ne vidi, taj nije disao a nekmoli spavao.

Ako je želeo da ostane upamćen – i ta mu je želja nažalost ispunjena. Obeležio nas je, nas koji smo sad kojekuda ali čvrsto vezani čudnom uspomenom na Alpe.

* Pod CC licencom Creative Commons Attribution tekst prenosimo sa portala Libartes

Oceni 5