Jedno malograđansko turističko putešestvije: Milano (2)
Milano

Photo: Predrag Crnković

Putovanje bez razumnog povoda i preke potrebe

Putovanje je nedovojivo od treme i žurbe pred polazak, od stresa na aerodromskoj kontroli, od nerazumljivog olakšanja kada se strovališ na svoje mesto u avionu, od strepnje koga će ti sudbina dodeliti na susednim sedištima (debelicu, koja bi trebalo da plati dva sedišta i da joj Komisija za ispitivanje porekla sala ustanovi izvore prihoda, ili neumornu razularenu dečicu, ili, pak, pomozi bože, flegmatičnog čiku ili bakutu u trenerci što po strogom rasporedu kusa tvrdo kuvana jaja), od seljačke žurbe da se posle sletanja što pre izađe iz aviona da kofer ne pobegne, od sumnjičavog vrtenja glavom službenog lica pri pogledu na Serbian passport (i 90 postotaka njih vas pita „Where is visa?“ premda ne moramo {još} da je nabavljamo), od mogućeg užasa da se kofer neće ukazati na pokretnoj traci (detinjasta bajalica koja treba da ga prizove), od kratkotrajnog zen mira sa celim svetom i sa sobom kada s koferom otkloparaš na sunce ispred aerodromske zgrade, u smrad i dimnu zavesu koju pored klupâ i pepeljarskih kanti stvorili okoreli nikotinski ovisnici... Tada ti se čini da svi znaju kuda će, da svakog neko čeka, samo tebe ne.

Iskopavam talični pustinjski vojnički šešir iz ruksaka i vadim naočare za sunce, menjam novčanike: onaj sa srpskim denarjima ide negde gluboko, s ključevima od stana i ličnom kartom, a onaj fensi s evrima dolazi na vlast, uz bok pasošu. Bezinteresna radost putovanja bez nekog razumnog povoda i preke potrebe. U malom mozgu: sirotinjska griža savesti zbog razbacivanja...

Budući da sam se na put odlučio u poslednjem trenutku, pakovanje i pripreme sam obavio navrat-nanos. Dan pred polazak sam vratio knjige u biblioteku da ne bih platio kaznu, na pijaci kupio gaće i čarape a u apoteci i liliju neophodnu „hemiju“, dok je u kućnom neredu trebalo iskopati poslednji par patika koje sam, kao Monk, kupio u tri para u sada upokojenom „Boreliju“, i rezervne džepuše sa Đerma, koje su još bile u kesi kako sam ih doneo. Kada cipele i pantalone odleže, bolje se nose. Prošlo je desetak meseci od poslednjeg puta, pa se na koferu nataložilo toliko prašine da bi Holms prste oblizivao. Unutra su se u kesama iz Maksija starke (i u njima prugaste talične čarape koje nisam menjao od 2009.g.) i sandale već ubuđosale, ali znam da će se provetriti u Grčkoj već prvog dana šetanja.

Kada sam ušao u blagorodnu svežinu klimatizovane sobe milanskog hotela, morao sam da se prepustim power nap-u od sat i po. A onda – pravac u moju najomiljeniju zalogajnicu u Via san Gregorio. Iz nekog razloga su prestali da prave melancana parmiđana, u koji sam s takvim uživanjem umakao hleb 2013. Tada sam to pogrešno zvao lazanjama, na jednom turističkom sajtu sam ih pohvalio zbog „lazanja“ i izgleda da sam nešto pokvario, jer već godinama prave samo lazanje, a ne mogu da me ukapiraju kada ih na engleskom pitam zašto više ne peku melancanu... Ništa, onda lazanje, čaša vina, tri lepe zemičke (to je dobro kod Italijana: služe hleb, za razliku od obezdušenih Nemaca i Skandivaca). Tri osobe rade u tom objektu: šef i konobar, ćelavi čika s brcima, kao iz neke italijanske komedije iz devetsto sedamdesetih, žena, koja mu je možda starija ćerka a možda i mlađa žena stoji iza staklene vitrine i podgreva ili tostira, a za kasom je mladić, idealan za uloge negativaca. Zatim odlazim u drugu najomiljeniju zalogajnicu, na uglu ulice Sondrio i ulice Melkiora Đoje (ako idem pravo, dolazim do Alkatraza, ako skrenem desno, za pola sata sam kod Teatra del Arčimboldi). Tamo uzimam „tosti“ sa salamom i opet čašu vina. I ovde me prepoznaju, složna braća čiju nacionalnost nisam uspeo da utvrdim. Gladan sam Milana i očima i doslovno. Skrećem u Đojinu dugačku ulicu, i u maleckom sportskom baru (nova vlasnica je ineskinja) uzimam dižestiv i kafu i gledam završetak prve utakmice tog dana. Ronaldo je postigao gol za Portugal, a manekenski lepa voditeljka, sočnih, prirodnih usana, očigledno trza na njega pa insistira da se zaledi kadar u kome Ronaldo zadiže šorts pre nego što izvede slobodnjak. Gladan sam Milana, i nastavljam do omiljene poslastičarnice. Nju i dalje vode Italijani i to je već izuzetna pojava. Vreme je za desert. Naručujem pun tanjir kolača plus kapučino i sedam u baštu. Namerno sam postio dva dana pred put zbog ovoga.

Milano je tih kao Berlin. Znam da je taj osećaj varka, da je to posledica hroničnog nezadovoljstva, znam da bih se verovatno tako osećao bilo gde – samo da je drugde – ali odlučujem da prihvatim tu varku i da verujem da sam ovde „nekada bio“, hoću da uživam u odomaćenosti. Zgrade, terase i lođe izgledaju taman toliko neluksuzno da pružaju iluziju priuštivosti, a opet i ušuškani, da mame da se tu skrasim. Za tako nešto je potrebno da dobijem sedmicu na lotou. Dugo sedim u bašti poslastičarnice, uživam u vetru koji ćarlija pod tendom i proučavam prozore na zgradama preko puta. Zatim produžavam do jednog kafea u staroj zgradi pored veštačke rečice što glumi slepi amsterdamski kanalčić. Bašta je u senci vinove loze koja se uvija oko čvornovatih grana drveća. Završavam popodne negronijem koji pijuckam dugo, boreći se da ne zadremam. Strateški pogled mi se pruža na autobusku stanicu u Đojinoj i na crkvu svete Marije Goreti, jedne od najmlađih katoličkih svetica (kanonizovana tek 1950.). Na kraju me savlada umor i da ne bih ličio na klošara (konobar me sumnjičavo posmatra, ljut što mu nisam dao bakšiš), premestim se na jednu od klupa na igraličtu pored crkve. Glava mi klone. Kunjam, u polusnu lucidno skroziram svoje propuste, koje uz hrk i grok pogrešno posložim u ajzenštajnovski montirane „filmske novosti“ nečijeg dosadnog života, čaplinovski ubrzane, kitonovski tvrdoglave, stanlio-i-oliovski sramotno nespretne. Sanjati da sediš na klupi znači „da ne primećuješ sreću koja ti se nudi“, a sanjati na klupi pa zaboraviti san valjda znači dvostruku propuštenu šansu. Kroz san čujem „Van Gog“ jednom, pa drugi put. Otvorim oči i kroz maglu krmeljivih mekih kontaktnih sočiva vidim dve devojke kako živo razgovaraju. U stvari, jedna živo nešto obašnjava drugoj, koja sluša, pažljivo ili iz ljubaznosti, ko će ga znati. Iz dokone radoznalosti počnem da se pitam da li je reč o slikaru ili o našoj grupi koja ima mnogo pristalica u Italiji i Belgiji. Trepćem da mi se razbistri vid. Brzinskom analizom odeće dotičnih devojaka zaključujem da nema šanse da se bave istorijom umetnosti i da idu u muzeje, pa presuđujem da je jedna od njih sto posto našijenka i da priča o bendu. Bistrijim očima nakon treptanja klasifikujem pričalicu kao „nešto poznatu“. Odlučujem da se ne mrdam i da se ne javljam. Polako okrenem glavu na drugu stranu. Pogled mi se susretne s nekom babom koja je izvela unuče u šetnju. Gleda me belo, kao kroz kataraktu. „Peđa, jesi li to ti?!“ čujem iza leđa.

*

Panini kioske sam godinama izbegavao. Vonjali su mi po hrani sumnjivog kvaliteta čak i ako joj nije prošao rok upotrebe, i one zabarikadirane kocke u blizini železničkih i autobuskih stanica zaista izgledaju štrokavo, neugledni „korneti“ (nedorasli kroasani to jest) i sendvičići tim više što ih gledam kroz prljavi pleksiglas uz vrećice kikirikija i vafala, izbledele od sunca (kesice izbledele, vafli promenili boju od ispuštenog kakaovca), plus namrgođeni pogled prodavca s cigaretom u ustima – fuj, to ubija apetit. Ali, isti takvi kiosci su sasvim druga priča u stambenim četvrtima gde ume da zafali tabako barova za meštane željne kartanja i kamparija i vina: tu rade pričljive i marljive tete, roletne su podignute na tri strane, a ispred improvizovanih šankova su čak postavljene barske stolice, i tu se uvek okuplja pouzdana lokalna ekipa. Služi se i vino u pravim staklenim čašama dok se čeka da porudžbina bude gotova. Tu se čitav porodični ručak uzme „za poneti“.

Uvek ista slika: vlasnik objekta Kinez, a za stolovima meštani se kartaju, igraju „šnaps“ ili „briškulu“; fudbalske prenose ič ne zarezuju. U ovaj bar iz koga je jučub snimak meštana kartaroša seo sam sa spakovanim sendvičima iz jednog goreopisanog kioska i odgledao utakmicu Japanske reprezentacije uz nekoliko čaša crnog vina...

*

Kada sam video da „vokalni solista“ koji glumi frontmena u ostatku grupe The Queen (njihova egzistencija nalik plesu kokoške odrubljene glave uvek me podseti na dijalog iz „Stanara“ Romana Polanskog: „Trelkovski“ posle seksa s prezgodnom Izabelom Ađani govori sam sebi, autistično: „If you cut off my head, what would I say... Me and my head, or me and my body? What right has my head to call itself me?“; ali, stvarno, Brajan Mej i Rodžer Medouz bi trebalo da u svojoj teretani naprave lutku u obličju Pola Prentera i da je šutiraju i bodu nožekanjama svaki dan umesto što turnejišu s uvećanim grand Biberčetom; ali ako je za račune – razumem.), odustao sam od Mediolanuma. U stvari presudio je umor. Let za Heraklion (Iraklio/n/) bio je zakazan za 06:00. To je značilo da moram da hvatam prvi jutarnju šatl autobus od 03.15 da bih na vreme mogao da stanem u red za predavanje kofera. To bi značilo da nema spavanja, a iskustvo dolaska u Milan me je podsetilo da besanu noć slabo podnosim. I tako, odremao sam taman toliko da budem komunikativan i funkcionalan vampir koji klopara koferom sredinom puste milanske džade, da ne bi točkićima prešao preko šapâ beskućnika što su se poređali na ulazima kafića i prodavnica s obe bande, svi odreda budni, zlokobno me fiksirajući kao u filmu „Invazija trećih bića“ Filipa Kaufmana.

Nauka je ustanovila da je jedno od najradosnijih osećanja ono pri ukrcavanju u avion kada idemo na letovanje. Ono što može da sjebe let do željenog odredišta jeste, na primer, gomila neumorne – tuđe, naravno – dece. Što se meni potrefilo. Četvoro klinaca, nezainteresovana majka i – moja užasnutost. Srećom pa sam sedeo do prozora, te mi je barem jedna strana rebara bila pošteđena laktanja i džilitanja. Dva sata i četrdeset pet minuta neprestanog čantranja na dečijem italijanskom, defektno usporenom, ali su zato pokreti bili ubrzani, borba za igračke i flomastere je rezultirala s mnogo bubotaka laktova u moja rebra, i mogu da nazovem ovo iskustvo zatvorskim mučenjem jednog špijuna. Mater im njihova se za sebe ugodno isključila iz spoljnog sveta zadubivši se u tablet, i samo je dva-tri puta rekla „šššššššš“ i to je bilo sve. Negodovanje sam uspeo da pročitam i na licima putnika ispred i iza mog reda, ali niko ni reč nije rekao, jer su na Zapadu deca carevi. Spomenuo bih i dodatak mojoj muci u vidu ritanja putnika iza mene, i to me je, po Marfijevom zakonu, pratilo na sva četiri leta u jednom pravcu: uvek bi neko iza mene podizao noge, što je uključivalo upiranje istih o moja krsta kroz mekotu naslona; i svaki put bi ručni prtljag mećali ispod mog sedišta tako duboko, da sam to osetio na svojim šapama. Dobro. U upitniku IziDžeta posle leta napisao sam da bi mogli da razmisle o mogućnosti da se časnom singl treveleru omogući premeštaj ako je okružen hiperaktivnom derladi i objasnio sam im zašto nisam konzumirao njihovo iće i piće: „obično s radošću spiskam 20 evra za topli sendvič i pivo i džin&tonik i desert, ali izgubio sam volju od bubetanja i buke“.

Oceni