Film "Compartment Number 6" (2021)
Compartment Number 6 S

Photo: © Sami Kuokkanen / Aamu Film Company

Putovanje u središte sebe

Compartment Number 6 / Hytti Nro 6

2021.

režija: Juho Kuosmanen

scenario: Juho Kuosmanen, Andris Feldmanis (prema romanu Rose Liksom)

uloge: Seidi Haarla, Jurij Borisov, Dinara Drukarova, Julija Aug, Polina Aug, Tomi Alatalo

Stranci, više iz različitih svetova nego iz različitih zemalja, u kupeu voza (ili na bilo kakvom putu), pijanstvo od lošeg, jeftinog alkohola, spajanje izgubljenih duša, natruhe romanse i jasna sugestija nade u bolje sutra svojevrsni su klišei brojnih filmova. Spomenimo samo »road movie« kao žanr, »train movie« kao podžanr, pa i brojne urbane »pešačke« filmove. Postavlja se pitanje šta je tu stvarno, a šta iluzija: kretanje i sloboda ili okovi ograničenih prostora poput kupea voza ili unutrašnjosti automobila.

Pet godina nakon velikog festivalskog uspeha s dugometražnim prvencem The Happiest Day in the Life of Olli Mäki (glavna nagrada u Un certain regard programu Cannesa), Juho Kuosmanen ima novi film pod naslovom Compartment Number 6. Kao i prethodnik, i ovaj je film imao premijeru u Cannesu (ovog puta u glavnom programu, uz Grand Prix i Nagradu ekumenskog žirija). Kao i prethodnik, i ovo je u neku ruku »period piece«, ali ovog puta smešten u postsovjetsku Rusiju 90-ih. Film je igrao u revijalnoj konkurenciji Horizons na festivalu u Karlovim Varima.

Iako se veći deo filma odvija u vozu na relaciji Moskva – Murmansk, film počinje na jednoj moskovskoj kućnoj žurci. Finkinja Laura (Haarla), studentkinja ruskog jezika i književnosti, tamo se oseća kao strankinja iako govori jezik. Njen jedini kontakt sa ekipom intelektualaca koja se tamo okupila je Irina (Drukarova), njena cimerica, gazdarica i, recimo, devojka. Čini se da se njihova »lagana« veza polako bliži svom kraju, a signal za uzbunu je to da Irina šalje Lauru samu na put koje su dugo planirale, u Murmansk da vide petroglife. Ti petroglifi su, uostalom, Irinina, a ne Laurina želja. Ipak, Laura se oprema amaterskom kamerom i odlazi na put nadajući se da priča još nije gotova.

U naslovnom kupeu brog 6 Laura upoznaje svog saputnika, Ljohu (Borisov). On deluje grubo, s obrijanom glavom i ne baš finim manirima (još od polaska se naliva votkom, psuje i priča gluposti), i čini se da njih dvoje ne mogu biti suprotniji svetovi. Laura, prirodno, želi prvo da se premesti, ali otresita kondukterka (Julija Aug) nije baš od pomoći, pa onda dobija želju da se na prvoj većoj stanici (što je, ispada, Sankt Petersburg) okrene i vrati nazad u Moskvu, ali Irina nije ni najmanje oduševljena idejom. Laura nema izbora nego da nastavi putovanje i nada se da će na njemu makar upoznati samu sebe.

Kako vreme prolazi, ona i Ljoha se zbližavaju. Ovde, međutim, nije reč o klišeu romanse iz filmova, već o tome da dvoje različitih ljudi koji su oboje na svoj način ranjeni u prijateljstvu pronalaze utehu i nadu. Uostalom, sve i da je Laura nekakav ekvivalent Celine iz Before Sunrise, Ljoha svakako nije Jesse, a ni voz, ni ruski gradovi na krajnjem arktičkom severu nisu turistima otvoreni Beč. Compartment Number 6, dakle, krši neke od žanrovskih konvencija, ali to čini nudeći sasvim čistu i iskrenu emociju.

Ograničeno okruženje unekoliko stavlja glumce pod pritisak. Seidi Haarla sasvim prirodno i ležerno kanalizira Laurine anksioze i krize kroz koje prolazi gubeći se i nalazeći se na nepoznatim, stranim mestima. Njoj je ovo prva uloga u dugometražnom filmu (igrala je u kratkim i na televiziju), što dodatno doprinosi utisku svežine, pa čak i otkrića. Sa druge strane, lik Ljohe dosta više upada u kliše »grubijana mekog srca«, ali u interpretaciji Jurija Borisova (glumac je, čini se, ove godine na putu da postane velika zvezda zbog izvrsnog izbora uloga), on postaje unikatan. Najvažnije od svega, njihova zajednička hemija, bilo da odlazi u negativan spektar emocija, bilo da odlazi u pozitivan, sasvim je uverljiva.

Sa zanatske strane, Kuosmanen sjajno koristi kombinaciju unikatnih ograničenih prostora i doista egzotičnih širokih prostranstava, bez nepotrebne glamurizacije, dodatne egzotizacije i »crtanja« zapadnoj publici. U tome treba posebno pohvaliti scenografiju koju potpisuje Kari Kankaanpää koja savršeno hvata detalje perioda kasnih 90-ih u specifičnom »settingu« provincijalne Rusije (to prepoznajemo samo po referencama, recimo na film Titanik, inače arhitektura je još uvek sovjetska, a na ulicama su predominantno ruski automobili takođe iz sovjetskog perioda). Izvrsna je i fotografija J.P. Passija (koji je osim Kuosmanenovog prvenca uslikao i slovenačko-hrvatski noir Korporacija) koja glavne likova hvata bez glamurizacije i potrebe za istom.

Sve to pod Kuosmanenovom palicom deluje vrlo uigrano i neposredno, a reditelj uspeva da održi i neki literarni ugođaj izvornog materiala. Za potrebe filma je radnja, doduše, prebačena iz kasnosovjetskog u postsovjetski period, ali suština je na emotivnom planu zapravo ista. Compartment Number 6 je, kada se sve uzme u obzir, vrlo dobar i izuzetno lirski film.

Oceni 5