Najveći parodičar sveta
Gargantua i Pantagruel

Photo: Gustave Dore

Rableova žetva

Godina 1953. proslavljena je u celom svetu, a naročito u Francuskoj, kao jubilarna Rableova godina (400 godina od smrti). Prirodno je (mada donekle nešto neočekivano) da je u ovo doba, raspaljene i svesno dirigovane propagande i Hladnog rata, Rable postao, u sadašnjoj svetskoj situaciji, povod i podstrek – za propagandu. To dokazuje veliku životnost Rablea. On se celog svog veka nosio sa problemima sa kojima se čovečanstvo i dan-danji nosi.

Kako to za propagandu? Rable je, isuviše, u toku od poslednjeg pola stoleća, bio prepuštan stručnjacima, naučnicima, filolozima, gramatičarima, istoričarima francuskog jezika i francuske kulture. (Onim istima, ironijom sudbine, koje je on zvao „sorbonašima“, „sorbondžijama“ i tako dalje, to jest naučnicima-slovoslovcima, kojima je tumačenje jevanđelja i Aristotela važnije od same poruke koju Aristotel i jevanđelje sadrže.) Osnovna ideja Rableova bila je: „Dole srednji vek i njegovi tumači-opskuranti!“ Doživeli su pak njegovi tekstovi: da postanu predmet najobilnijih komentara koji se uopšte pamte. Za razliku od tupih meštara-aristotelovaca, meštri rablezijanci razvili su oštroumnost koja nadmašava i Avicenu i Svetoga Tomu.

Rable se preobrazio u komentar samoga sebe. On je proučavan u svakoj svojoj pojedinosti. Proučavani su: njegov rečnik, njegova gramatika, njegovi izrazi i obrti, njegove teme, njegovi izvori, njegove preteče, njegova psihologija, njegovi izvori i vrela, njegovi ugledi i uzori. Proučavan je od svake ruke: pliće i dublje, psihoanalitički, dubinski i celinski, pragmatički, ritmički, čak i kabalistički. U Časopisu HVI veka (koji se najpre dičio samo Rableovim imenom, pa je docnije obuhvatio i celo Rableovo stoleće) dodirnute su, istražene i produbljene sve teme u vezi sa Rableom, njegovim nadahnućem, njegovim štivom i njegovim životom. Izgledalo je da je Rable neiscrpan, a nove povorke „sorbonaša“ ipak su nadolazile sa novim gradivom. Teme su obrađene sa takvom erudicijom da od nje staje dah. Tako je, nedavno, proučen i Rableov stav prema starovremskom brodarstvu i jedriličarstvu i utvrđeno: da je Rable bio nenadmašan majstor i tu; ono što je znao o pomorskim terminima svoga doba „zapanjuje i prostotu“ (jadna prostota!) i učene glave (čemerna im ta nauka njihova!). Kako onda čitati Rablea? Ko sme da ga čita? A ko da se usudi da zagazi u prevođenje?

U proučavanjima te vrste mene je vazda zaprepašćavala jedna osobenost i grozničava težnja francuskog istraživačkog genija: da se dođe do osnovnog nadahnuća (tako bih ga nazvao). Dakle: otkud Rableu ovaj ili onaj precizni lik? Otkud: Panurgije, Pantagruel, Gargantua, Šušumiga, her Drobnjak itd? Utvrđivano je: da je Rable uvek stvarao svoje portrete po nekom uzoru. (Taj je uzor i tražen i nađen.) Uistini, tako sazdaju svi. Ko tako ne sazdaje? Antika je proklamovala: da treba za savršenu statuu uzeti savršene udove i zglobove od pojedinačnih modela. (Dakle: nije bila za jedinstvenu inspiraciju; nije nikad posredi bila kopija jedne posebne žive ličnosti, jednog modela – već mnogo modela, a u želji da se postigne „savršenstvo“. Savršenstvo je bilo skup od mnogo savršenstava.) Koliko li je arhiva pretraženo da se pronađe: ko je u osnovi lika Čemer-Ljutice? Zar tu erudicija nije udarila pogrešnim putem? Ta, neko je uvek bio, i mora biti podstrek, makar i najdalji; a tek je genije Rableov od slučajnog obrisa, od lukova i poteza, ostvario pravi svoj besmrtni umetnički lik. Sorbonaši su, međutim, tražili i delove lika, i delove delova lika. Zaboravljali su da je celina pretežnija. Već mnogo pre „Rableove godine“ pojavila se na ruskom knjiga sovjetske profesorke Jevnjine. Ta se knjiga i kod nas mogla da nabavi, i imala je velikog uspeha i kod nas gde rableovske studije ipak nisu u znatnom jeku. Profesorka Jevnjina dokazuje:

da je Rable gorostasan pisac kome nema ravna u istoriji svetske književnosti. Ona naginje mnenju: da je Rable najznamenitiji pisac-umetnik sveta. Njegova borba – ističe ona – nije ni danas završena. On se borio protiv onoga protiv čega se danas bori Sovjetski Savez: za konačno oslobođenje čoveka od mističnih i mračnih sila: protiv zaostalosti, verskog fanatizma (pa bio on katolički, bio Kalvinov – samo ako je fanatizam), protiv iskorišćavanja čoveka čovekom, protiv crkve, protiv rata, imperijalizma i otrovne propagande u korist tmine. I dok je Sovjetski Savez nastavio tu borbu (veli profesorka Jevnjina), dotle je građanski stalež svugde u svetu, a najizrazitije u Francuskoj, otadžbini Rablea, napustio oslobodilačku borbu, izneverio Rablea i njegove ideale. Rablea danas – veli Jevnjina – pogrešno tumače u Francuskoj; idu na to da njegov jarki ateizam razvodne, pa i preciknu, i da preobraze Rablea u neku vrstu blagoga agnosticizma. Rable još malo pa ispade – pobožan! Eto dokle je doterala buržoaska nauka na Zapadu! Francuska zvanična nauka teži da ga pomiri sa Bogom, po svaku cenu. I tako dalje. Danas samo Sovjetski Savez razume, poštuje, tumači i brani Rablea onako kako to Rable zaslužuje. Nasleđe najvećeg oslobodilačkog genija pripada Sovjetima, ono ne pripada Zapadu, ni Francuskoj pomračenih i zatrovanih vidika.

Ta je teza poznata, i primamljiva. Tako su oglašeni bili i anglosaksonski najnarodskiji geniji: Dikens i Mark Tven za genije koje samo Sovjetski Savez razume dokraja, i kako treba, dok ih zvanična Engleska i zvanična Amerika falsifikuju na svakom koraku.

Tezi tako iznesenoj protivi se čitav niz činjenica, bar što se tiče Rablea. (Ja bih, međutim, išao i dalje, pa bih rekao: ako se šta protivi zračenju Rablea u Francuskoj, to je „nauka“, to jest preterani, baš preterani kult sa njegovim tekstovima, tako da se prosečni čovek prosto plaši, zazirući od „nauke“. Tu sam potpuno uz Alena.) Kakva je, međutim, sama ta „zvanična nauka“? Najistaknutiji je njen predstavnik profesor Kolež de Fransa Abel Lefran, pisac bezbroj studija o Rableu, konačni izdavač njegovih tekstova, tumač koji je stvarao veliku, besprimernu školu rableovaca, kojoj nema ravne u svetu. Za 1953, jubilarnu godinu, on je izdao srž svojih proučavanja u dosta pristupačnom obliku (izdanje Alben Mišel, 1953.) Pristupačno? Ipak vam se koža ježi. Istinski pristupačan je samo zastareli komentar Anatola Fransa! Pred samu Lefranovu smrt, gle, zahorio se gromko njegov glas, glas Abela Lefrana: da je Rable bio i ostao ateista. U predgovoru knjige, naime, nastavljač Lefranov, Rober Marišal, polemišući sa Lisijenom Febrom, izričito podvlači:

„Lefranovom ateisti Rableu pokušao je Febr da protivstavi Rablea-erazmovca“ (tj. Rablea koji se miri sa jevanđeljem, oplevljenim od mistike). „A Le Maître (Majstor, tj. sâm Lefran) još osam dana pred svoju smrt obratio mi je pažnju na poznati tekst Robera Etjena: ’Sceleratus impiusque ille homo ac plane atheus, Fr. Rableus!’ Lefran umire, i dovikuje preostalim ljudima, živima: „Ne varajte se, živi, Rable, veliki Rable, najveći Rable, bio je ateista!“ Dakle, zvanična nauka stoji na gledištu ateizma. Drevni Lefran umire u devedesetim svojim godinama, a ne može da umre dok svome učeniku i nasledniku i poslednji put ne obrati pažnju na Etjenov tekst! Da ga samo ne zaboravimo! Zavet, zavet, deco i braćo! (Ceo je uvod, sa te psihološke tačke, veoma značajan. On je obiman. Knjiga Febrova naginje blagoj reviziji Rableovog procesa božanstvu. Ona je izdana 1942. u biblioteci „Istorijske sinteze“.)

Još nešto. I profesorka Jevnjina i Abel Lefran drže se, pre svega, idejne doslednosti. Ona nije morala biti tako pod konac, kod Rablea. Mogao se Rable i kolebati. Što da ne? Rableovo kolebanje dalo bi se tumačiti pre svega strahom od lomače (i onda je utoliko uzbudljivije), a i nedoslednošću jednoga književnog duha čija genijalnost i nije u čisto misaonim konstrukcijama već u nadahnutom pijanom slogu (filozofski je Rable na znatnoj visini, ali ova ne premaša onu nekih njegovih glasovitih savremenika). Veličina je Rablea u njegovom književnom zanosu. Genijalnost je Rablea u njegovoj literaturi, u njegovoj umetnosti, njegovom jeziku. Ako se privolimo toj tački gledišta, onda Sovjeti još nisu dali dovoljno dokaza, uz sve svoje hvalospeve, o svom punom usvajanju Rablea; jer oba nedavna njihova prevoda, koja smo mi imali prilike da opširno izučavamo, upadljivo su štura. Rablea usvaja ko usvaja što više od njegova teksta, a ne samo njegove smernice. Oba prevodioca držala su se bukvalnog hoda: reč po reč, kao da je posredi pravni dokument, a ne duh teksta. Tek duh teksta, duh Rablea (kad je reč o Rableu, geniju jezika, geniju oštrih dosetki, besprimernih jezičnih zavrzlama, i uzrujnih slovoslovnih vratolomija), može da dočara basnoslovnu sirovost i sočnost ovog najjedrijeg, najdrastičnijeg, najnarodskijeg pisca svetske književnosti. (Ni mrve od te jedrine, mezgre, jezgre, u sovjetskim prevodima – mrtvim, birokratskim – dok mi, međutim, dobro znamo iz nepregledne ruske literature: šta su Rusi u stanju da učine sa jezikom; kako se oni igraju i poigravaju jezika; kako kod njih, u njihovom folkloru i folklorisanom dijalogu i zveri i bogovi umeju da se drže narodskih obrta u misli, pomisli, smeru i nameri. Mi znamo folklorne vrtoglavice Rjemizova i sličnih njemu pisaca, gde jezik čovečanski zrači i gde se napor jezični rve sa svakojakim virtuoznim kalupima, stegama, pa izlazi pobedilac. Pobeđuje jezik kao takav. A to je nešto presudno rableovsko, u najvećem domašaju rableovsko.)

Mora se, doduše, priznati da se i sâm sadašnji francuski prilično udaljio od nekadašnjeg, da je okoštao, da se umnogom ustalio, i da je izgubio štošta od onoga što sačinjava draž Rablea, od onoga što jeste Rable, od onoga što piscu kao Rable dozvoljava večitu visprenu igru u jezičke suptilnosti – kojima, takoreći, kraja nema. To se priznati mora, i tu ustupka nema. Ono što je nekad bilo rskavica i moglo da ispadne gipkije no ijedna životvorna gipkost, sada je oštro i gorko kristalizovano, i ne dopušta stosmerne struje i strujice.

Rable se prevoditi (sa starog francuskog) i ne može (ako se prevodi prikladno) na jezik pukoga jednoga pisca i jednog razdoblja; on se mora pretočiti u čitav jedan mnogosmerni, mnogostrujni, mnogozvučni istorijski jezik sa svakojakim zaokretima, koji daju slikama i pojmovima ustalasani zalet, kroj i hod. Tako, u prevodu mome, iskorišćeni su: i naš folklor, i naši leoninski slikovi u tkivu stiha, i naši lagani i toržestveni crkvenoslavjanizmi, i naš poslovički melodični zastoj, i laka fluidnost našeg epskog kazivanja, i spori roman drevnih vapaja, i naše mađije i basme (sa svim što čini njihovu odliku) i Kačić Miošić, kad se trudi da nadmaši narodsko u narodskom; i vlastelinska moćna svirepost Dušanovog zakonika, i tupa muklost skraćenog jezičkog postupka pri divljenju i zgranuću, i topla prisnost zadruge, i legende Janka Veselinovića i Ilije Vukićevića; i kočoperni Dubrovnik, i smrknuti, bajati turcizmi; i šta sve ne: zlatovezi, šare, leprši, omame.

Sećam se, još kad sam kao đak na Sorboni radio uobičajene latinske zadatke, da mi je palo tada na um: da pokušam pisati u jednom određenom stilu, stilu i razdoblju – na primer, u stilu Lukrecija, Seneke, Cicerona (pisani zadaci na filozofske teme), a ne u sinkretisanom stilu neodređene latinštine, koja nam je bila nametnuta. Tada mi se postavljalo pitanje: može li se i doći do sinkretičkog stila, i čemu to vodi? Kod Rablea – kad se on prevodi, recimo, na srpski, postavilo mi se pitanje: naći, o naći, širi, što širi idiom, što prostraniji i dublji, sa raznolikim skretanjima. Zašto? Da bi se našlo puta i načina za mnogobrojne jezične i sintaktičke pokušaje, koji nikad ne teku jednim jedinim pravcem; Rable se još nije kristalisao, nije dosmerio ni doigrao francusko govorno jedranje; kod njega iskrsava po nekoliko jezičnih dimenzija, u isti mah: taj je njegov jezik tek negde na početku, a ne na kraju; jezički su se vrtlozi i izvrti tek docnije neprikosnoveno izvili – u dosledne arabeske, dok u početku vlada, što se tiče njihovih bujnih i smelih rukavaca i ogranaka: nešto mnogoliko, nešto nalik na potop čitavog područja. Potop, a ipak s bezbroj žilica vodenih! Rable je u samom plahovitom početku - pa eto: i početak ide na ruku Rableu (da sazdaje igru i ples). A i Rable ide naruku početku (da ne ispadne niukoliko konačan; kakav je samo razigran tu, i živ sled vremena, i njegove nedoumice, i mnogoumice, koje hvatamo u letu!) Rable je pisac folkloran, kao nijedan pisac sveta. Folkloran bez žrtve: folklor je spasen, mada su posredi i misterije i vragolije u isti mah! U njemu je nešto pranarodsko – a pre svega, on se odlikuje u najvećoj meri narodskim jezičkim pranagonom: sve da preobrazi u jezik, u jezikom izrečenu, izmucanu i iscvrkutanu događajnost. Za ovakvog folklornog pisca mislim da je obavezno: nešto što je u srži naroda. (Čim narod pokuša da se rečima izrazi, sve, ama sve ono što ga najviše peče i razdraguje. Bez stida! Bez stida! Dokraja!) Dakle: osiona igra sa jezikom kao oruđem izraza; teranje čak i vrhovne sprdnje i šege sa tim svojim oruđem – sa svakim oruđem – jer je tvorac, ma kako basnoslovan bio jezik, ipak iznad jezika, i hoće to da obznani svetu i veku: da ne može sve da uključi u jezik! Da ima više da kaže. Da je čovek nešto veće od jezika! Takav tvorac se svemu smeje i u jeziku i u svetu (koji je jezikovo pozorište), jer je duboko svestan jezičke nedoslednosti, jezičke, recimo tu reč: nemoći! E, tu smo! Stigli smo! Da: besprimerna skarednost.

Osiona igra sa jezikom kao oruđem izraza; teranje čak i vrhovne sprdnje i šege sa tim svojim oruđem – sa svakim oruđem – jer je tvorac, ma kako basnoslovan bio jezik, ipak iznad jezika, i hoće to da obznani svetu i veku: da ne može sve da uključi u jezik! Da ima više da kaže. Da je čovek nešto veće od jezika!

Mislim da je ta skarednost iz onih vremena i duševnih naslaga kada su nam seksualni izrazi označavali početak i krajnji domet jezika. (Kako je poznato, u našem srpskom jeziku, na primer, krajnje je odricanje – samim spomenom ili pokazivanjem falusa, ili onim što se odmeri od lakta do šake. I tako dalje: psovke i najgrublje reči: da pokažu neskrivenu meru i nameru. Seks je nešto što se skriva i prikriva; i seks i sve seksualno. Zato, kad se seks obnaži, čovek i njegova namera razgolite se do konačne nedvosmislenosti, nepristojne jasnosti.) Seks je početak jezika; prikrivanje seksa smokvinim listom – njegova (jezikova) druga faza. Sama ideja pobede i vlasti: u primeni najskarednijeg glagola treba da nam otvori oči. Verujem da je seksualna simbolika, gestovima i razgolićavanjem – nešto kao „govor cveća“ – bila u stanju da pruži nedvosmislena misaona i osećajna obaveštenja, svakom i svemu. Verujem u prisnu i prastaru vezu između seksa i jezika. Doživeo sam je hiljadu puta. Danas se ona gubi, prerušava, šta li sve s njom ne biva. Ali uistini, najdramatičnija, neopoziva jasnost smera i namere, čisto je seksualna: seksualni gest ne dozvoljava da se dvoumi!

Kod ptica je čitav njihov jezik – u osnovi – taj njihov poj, namenjen bio pridobijanju ženke. Ali ja ovde ni u kom slučaju ne bih hteo da me samo tako shvatite, to jest kao da su nam pesma i jezik poslužili samo za prve seksualne, domamljivačke potrebe. Nego, želim da naglasim: da je seks, i preko tih potreba, stupio u službu govora, obaveštenja. On je nešto pozitivno, konačno jasno. Njegovi gestovi znače što zbilja znače. Smatram da je kod Rablea veza seksa i jezika stalna: i svesna i podsvesna. Ispod njegova jezika, basnoslovno izrazita, ključaju neugašeni vulkani seksa. On, recimo, i ne misli na nešto seksualno, ali podsvesno, seksualni smer pomaže rečenici da bude jasnija, preciznija, nesalomljivija. Rable nije toliko skaredan kao što izgleda. Rable je najveći jezički majstor čovečanstva, pa ga je, u tom svojstvu vrhovnog majstora, sama priroda posla (tj. potreba izraza) nagnala da se izražava pretežno seksualno. Nagon jezika nametnuo mu je seksualni vid izražavanja. Skarednost mu je pomoćno bogomdano sredstvo da bude što brže shvatljiv i čitljiv, da bude vidovitije govoran no ijedan govordžija, i što izrazitije jednosmislen. U starim egipatskim tekstovima naišao sam na tušta i tma aluzija, koje me podržavaju u ovakvim pretpostavkama o prajeziku i o biću samoga jezika. Uzmite život širokih zajednica: u logoru, ratu, zarobljeništvu: tu nam – znamo – primena seksualne simbolike i metafore u usmenom opštenju daje svima rečima neobuzdanu, razularenu, nepobitnu snagu i razumljivost. Seks je u prapočetku jezika. Seks je, i dalje, u jeziku, i u njegovim najrazvijenijim fazama: ali je vispreno sakriven. Tokom kulture lišavali smo se njegove pomoći u znatnoj meri; ali čim bojna truba jekne, čim zajedničke potrebe neodložno zahtevaju uskoreniji, krepkiji ton, koji se shvata bez pô muke – eto i seksa u najgrubljem vidu da nam pomogne, da nas izvuče iz platke. Iz svake platke uljuđenog i usklađenog čojstva.

Mene niko neće uveriti da besprimerna skarednost Rableova ide nauštrb gromoglasne i porazne jasnosti njegova basnoslovnoga teksta, protkana i osvetljena najjasnijom, nama najpristupačnijom seksualnom simbolikom. Ja sam uveren da Rable, kao čovek, kao mislilac, kao grčki humanista, kao divni Helen, često i ne misli na seksualnost onda kad je najbritkije potrže: seksualnost je potreba, u njega, neminovnost prikladnijeg i što opipljivijeg jasnog izraza. (Tako i mi, naravno, u primeni svih naših mnogobrojnih metafora, i ne pomišljamo na ono što njihove sastavne prvobitne reči znače - već na ono što sobom izražava cela-celcata metafora: „za pojas zadenuti“ – sve manje znači: za stvarni pojas i tkanice stvarno i zadenuti, već znači: „lako savladati“ itd., itd.) Ko se libio „seksualnog ključa“ pri tumačenju Rablea (kao neki moji kritičari), taj nije shvatio Rablea, i nije shvatio nešto još i dublje: samu suštinu jezika. A prve su metafore seksualne. Jezik je metafora. Seks je idealna metafora, svakome jasna. Deca nisu pronašla jezik, kako je mislio onaj egipatski kralj kod Herodota. Veza, u prapočetku: seksa, jezika i smeha. Prelazim i na to. Ta je veza idealno ostvarena kod Rablea. Smeh, možda, u osnovi označava nadmoć, i to fizičku, nad nemoćju, i to fizičkom. U tom slučaju i dva najteža, najmetafizičkija prvobitna pojma nalaze prikladan put da budu izražena: „mogu“ i „ne mogu“, „jeste“ i „nije“.

U Budinim tekstovima (u Nojmanovom prevodu), zaprepastilo me je uvek: kako se od mislioca, od čoveka u znaku najviše duhovne delatnosti i dejstva, traži: da bude seksualno silan, moćan, premoćan, prepremoćan, i u stanju erekcije.

„Mogu“, „mislim“, „vladam svešću“, „svestan sam“, „zračim“, „jesam“, „postojim“, „Ja“ i slično, ovde je dobilo svoju vrhovnu izražajnu sliku; iz ambisa nekog pradoba. Ta slika, koja je u čitavoj antici posve nedvomisleno označavala nas same, naše prisustvo, naše ljudsko i muško svojstvo – ta slika toliko je obuzimala sve što smo mi iznosili da se, u neku ruku, nije primećivala, kao što se ne primećuje vazduh u kome smo. Kada je golemi falus bio udes i znamenje svakog horiste, u tragičnom grčkom horu – da se pokaže da je ovaj, horista, čovek koji govori ljudski i ljudskim jezikom, onda ko i da primeti falus kao nešto naročito? Svi su bili u znaku falusa, a ja bih rekao: u znaku jezičnog sporazumevanja, koje iskorišćuje falus i njegove izražajne mogućnosti.

Ovde bih hteo da budem što jasniji i da povučem granicu između ove koncepcije i Frojdove škole. Ja ne mislim, kao ta škola, da smo mi potpuno ogrezli u seks. Ali mislim da nam je seks (i život seksa) bio posve neophodan i idealno prikladan za stvaranje jezika. Dakle, da bismo govorili, izražavali se, saopštavali svoje misli, namere i opaske, mi smo pribegli oblasti seksa, jer je ova rudnik jezika: daje jasne, nedvosmislene, izrazite pojmove, predstave i znake. Za algebru, recimo, seks je bio od manjeg značaja. Ali za postanak i opstanak jezika, govora – od pretežnog, od jedinstvenog.

Seks je bio vrhovna tvrdnja. To najpre. Dakle: osnova, osnovna karika svakog intonacionog silogizma, ozib govornih mehanizama. Seks je vrhovna intonacija: zna se šta znači: „jeste“ a šta „nije“, šta je „biće“ i „nebiće“.

Da je Hajdeger – tragajući po Helderlinu i Rilkeu – našao ono što, recimo u pridevu „tvrd, postojan, stamen, kamenit“ i tako dalje označava najveću sigurnost – on bi nesumnjivo bolje no ja rastumačio opstanačku tvrdnju. U našem jeziku bezbroj je metafora te vrste. („Utvrdo znati“, tvrditi itd. Čak i u obratnom pravcu: labavo, slabo, mlitavo i slično tome; metafore i danas posluju. One su seksualnog porekla.)

Član (muški, ženski, srednji), koji je dao takvu gipkost grčkome jeziku, koji mu je omogućio takve veličanstvene pobede zakoračenjem u oblast apsolutnog (jer je čitav pojam potpao pod udar člana; čitava rečenica mogla je da se apsolutiše time što se ispred nje, na primer, stavi član srednjeg roda; i, najzad, svaka gramatička reč, glagol, pridev, prilog, broj – pretvarala se u imenicu, time što bismo pred nju stavili član koji je prikazuje kao celinu) – član je, nesumnjivo, porekla i analogije seksualne. Zakačen ispred reči, kao što je zataknut bio grčkom horisti. Kao perjanica. Hoću samo, i ovim primerom, da istaknem: da su analogije iz seksualnog života i bića ispale neobično zgodne za stvaranje i ostvarenje jezika. Takvih primera imamo bezbroj. U današnje dane te analogije se traže i nalaze i na drugoj strani. Neki put su nam, naravno, seksualne analogije, i smetnja, u čovekovom izražavanju – zbog svoje preciznosti. U doba sumnje, dvojstva, nedoumice, neuhvatljivih preliva, one mogu biti čak i kobne za spektar savremenosti. I tu gubimo prisnu vezu sa Rableom. Tu moramo da se vraćamo izvorniku sa više poniranja no kad je u pitanju nešto iz današnjih, gipkijih dana. Postoje, naravno, granice i Rablea i rablezijanstva. Dogmatičan i antidogmatičan je Rable: dogmatično antidogmatičan. Tu mu je snaga i slast. A to potiče i od njegovog seksualno nadahnutog jezika. Za prelive, propuste, magle i valovite opreke koje se mire – Rable nije.

Ima li šta jezivije smešno (za čoveka zdravih nagona) od nebića, negacije, neopstanka? Tu bi se našao most i za Bergsonovo „smešno“, to jest ono što je u opreci sa životom, što je „mehaničko“ (a ne stvarno organsko). Ovakav seksualno-jezičan prilazak Rableu omogućio je meni dobar prevod Rablea. To mi je bilo nadahnuće. A šta da kažem o onom blagočestivom engleskom prevodu u stilu Dositeja Obradovića (jer i takav prevod postoji)? Šta o Pjastovljevom ruskom? Međutim, nemački prevod dr Ovlglasa (nedavno objavljen u konačnom vidu), začinjen sočnim bavarskim dijalekatskim psovačkim biberom, dolazi do najlepšeg blistanja i do najoštrije ljutine baš kada su mu i so i biber, i svi začini seksualnog porekla. Tako da je i dijalekt, kao primitivniji nagon – donekle, i unekoliko, bliži izvoru jezika i seksu. Prikladniji je on, na mahove kod Rablea, i za Rablea. Uopšte: sve što je blisko praizvoru – da, ali ne i oskudici vodenih tokova u vrelu! Jer, u prvom praskozorju, oskudica je pojmova. Teška oskudica. Pa, kako to dvoje izmiriti? Pomišljam na Aristofana, na Petronija Arbitra. Kakva je tu skarednost! A ni to nije pisano u prapočetku. Naprotiv: pisano u doba „dekadencije“, „nizbrdice“, a pisali najotmeniji duhovi: najljupkiji pesnik, pesnik ptičjeg cvrkuta, i najgizdaviji vlastelin, arbiter elegantiarum čitave imperije! Nego, to se dogodilo onda kada se seksualni krik i sirovi vrisak osetiše kao neodoljivi spasonosni začin života, već isuviše obljutavelog i razblaženog. Tu je, eto, potrebna sinteza, uz stalno gnjuranje u prastihiju: smeha, jezika i seksa – a pod opštim rukovodstvom jezičkih čuvstava. To je bilo kod Aristofana i kod Petronija. Aristofan je na vrhuncu aticizma, a Petronije je okusio od svih ljupkosti i reskosti i čulnih i jezičkih. Oni su obojica na kraju razdoblja, ali se nisu privoleli blagočašću i blagonaravlju: tada bi, jezično, i kao umetnici, pošli nizbrdo.

 Pa i Rable je u takvoj sintezi – ne zaboravimo to nikako: jeste da je on tvorac francuske i evropske moderne proze – one su ispred njega – ali on, u isto vreme, ima za sobom antiku, celu-celcatu, bujno shvaćenu i iskićenu, i ceo francuski neiživljeni folklor golemih, pregolemih razmera. Taj folklor, po predrasudama renesanse i antike, nije bio u dovoljnoj meri iskorišćavan za književnost. Rable ga je, takoreći, preneo cela-celcata i čitava-čitavacka – u literaturu: koji je to drugi pisac bio u stanju da učini? Rable je preneo i mentalitet narodski, ama sve narodsko što se može i ne može, i narodske slutnje o džinovima, i izraze narodske, i kroj i pokroj narodski, i bezbroj dijalektoloških preliva: žao mu je bilo (kao i Vuku našem) da išta narodsko odbaci (kao što čine svi pisci uopšte – Rableu „ništa narodsko nije tuđe“). Rable piše po meri narodskoj. Za to je trebalo imati na raspoloženju vekove najbujnijeg folklora, i – ne prezreti ih!

*

U Rableovoj godini, 1953, svaki francuski list i listić, smotra, glasnik, vesnik, skoroteča, kurir, časopis i almanah smatrao je za potrebno da nas porazi erudicijama o najvećem književnom geniju svoga roda. Ta je erudicija ostala vazda u čarobnom krugu Lefrana i njegovih paladina (onih što su spremali veliko izdanje tri prve knjige ne varietur, s obilnim objašnjenjima). Arhive su pretražene i donele su svoju žetvu. Oblaci prašine ostavili su dva-tri grama čistog zlata. Opet je osvetljeno ovo ili ono ime, ova ili ona pojedinost, ovaj ili onaj izraz.

U inostranstvu su se javili stručnjaci; najveći među njima bio je Leo Špicer (u američkim filološkim časopisima): on mi je najdraži, jer pre svega shvata Rablea: kao pisca i stilistu. (Zaboravlja se da je boraca, mislilaca, humanista, vernika i bezvernika bilo mnogo-premnogo u Rableovom vremenu – i u svakom vremenu – a da nikad nije bilo takvog stiliste i sveobuhvatnog genija jezičkog – ni pre ni posle. Samo Špicer među filolozima to nikad ne zaboravlja. On u Rableu vidi tvoračku dušu govora i govornih ritmova.)

 Pa ipak, najveće iznenađenje nije bilo u tom pljusku učene stručnosti. Ona se očekivala. Iznenađenje je došlo kada se na samom kraju kalendarske 1953. i početku 1954. godine pojavio golem, monumentalan specijalan broj kominformističkog francuskog časopisa Erop sav posvećen Rableu. Erop je mobilisala sve svoje velikane, pa i sinove stručnjačkih velikana, da se obračunaju sa savremenom francuskom buržoazijom, sa očevima, a povodom iskrslog praznika, to jest četiristogodišnjice od Rablea, oličenja renesanse, herojskog buržoaskog pisca, koji je svrgao i srednji vek i feudalni duh sa prestola evropske književnosti.

Svi su ovi napisi prožeti ubeđenjem sovjetske profesorke Jevnjine: da Rable više ne pripada buržoaziji – čiji je najveći književni sin. Buržoazija ga se, vele, odrekla. Rable pripada onima koji se i danas bore pod njegovom zastavom konačnog oslobođenja podjarmljenih (broj, sa slikom Rablea na koricama – i to sa 250 stranica sitnog teksta; broj nabijen podacima, krcat činjenicama; masivni broj-obračun). Žan Frevil počinje: „Niko bolje od Rablea ne oličava duh renesansa, razdoblja plaha od istraživanja intelektualnih, i od groznice umstvene, razdoblja umetničkog procvata i pronalazaka u svima oblastima.“ (Samo, znamo mi to čak i iz Encyclopedia-e Britannica-e, i ona veli: „Niko bolje od Rablea ne oličava francusku renesansu.“) Frevil završava članak poznatim Lafargovim rečima o buržoaziji, koja se probudila sa idejama i tradicijama paganskim, slaveći plôt i strasti (odrinute hrišćanstvom), da bi se, najzad, odrekla svojih mislilaca: Rablea i Didroa. Ona je – buržoazija – dodaje Frevil, pokušala da zaustavi točak progresa. Za sve njih je Rable – mrtav. Ali Rable nije mrtav! On živi za one koji veruju, poput njega, u usavršavanje civilizacije i koji imaju poverenja u čoveka.

U članku Anrija Lefebra Rable je rastumačen u pravcu zahteva o realizmu. Rastumačen je takozvani realizam Rableov (tj. da je Rable bio: realistički vizionar, preuveličavao je ono što je bitno; nađena je, eto, prikladna reč da se Rable podvrgne pod omiljeni kalup).

U izvrsnom članku Marsela Koena („Kako je Rable pisao“) ističe se, uz bezbroj duhovitih pojedinosti – šta je kod Rablea osnovno, najosnovnije; i sad dolazi značajan obračun između Koena i Alena. On je duhovito i znalački pisan. Kao što je poznato, Alen je savremeni francuski pisac-mislilac umerene uporne struje, koji brani pozicije francuske laičke republike. Koen, i svi njegovi, zameraju Alenu: da je sofista i „pozer“, da je prefrigani lažov pod maskom poštenja. I eto, braneći svoj stav, Alen je napisao one toliko poznate reči, da je kod Rablea pijanstvo reči, da Rable ne pazi na njihov smisao, da kod njega reč vuče reč, sve u opojnosti. Druga mu je osobina – veli Alen – skarednost. I ona je pijana. Marsel Koen pak dokazuje izvanredno dosetljivo:

1. da je kod Rablea osnovnije no i sama skarednost – „piti“; piće je pretežno nad svime;

2. da su reči kod Rablea upotrebljene sa mnogo ovejanog smisla, dakle upotrebljene trezveno i umno, a ne pijano.

Prema tome, zaključuje Koen (a to je posve u duhu Lefrana i njegove škole): Rable je bio opscen, skaredan, ali ponajviše da bi se prerušio, da bi, izigravajući lakrdijaša, izbegao lomaču, a ne iz puke ljubavi prema opscenosti; a poznato i bujno gomilanje reči kod njega niukoliko ne zatamnjuje smisao – kao u pijanstvu.

Mi bismo, ulazeći u ovu značajnu raspravu, sa naše strane, primetili – a u duhu nikog manje no Rablea: da i Koen i Alen greše prema pijanstvu, to jest da oni hule na pijanstvo, smatrajući da ovo nije – trezveno. Zar pijanstvo ne može biti vidovito, čak i vidovitije no trezvenost? Rable je očigledan dokaz za tu tvrdnju.

U obimnom članku „Nova pedagogija Rableova“, Pjer Granžorž napada Rableovu (odnosno Gargantuinu) pedagogiju kao zastarelu: zahtevala je od svoga učenika (Pantagruela) preterani napor, i glomazno, nesvarljivo gomilanje svakojake učenosti. Ovaj je članak, u golemom sadašnjem horu, prvi i jedini glas kritike, i to porazno kritičan. Gargantua, naime, piše svome sinu Pantagruelu i poučava ga: u kakve se sve nauke valja upustiti. Od Pantagruela se traži: da takoreći dan i noć uči.

Sve je tako divno – u renesansu, čije se tekovine ističu! Granžorž veli: da je ta „nova pedagogija“ renesanse pretrpela brodolom, i da je tu Rable čudovišno zastareo. Međutim – dodajemo mi – ako je Rable u koječemu zastareo, to mu se može (i mora) progledati kroz prste, s tim da njegov lik i ne dođe u pitanje. Ali ako se Rable smatra zastarelim u pitanju „nove pedagogije“, u pitanju Enciklopedije – e tu se on onda ne može potrzati kao strašilo protivu sadašnjih izdajnika svoje misli. Ako je omanuo u Enciklopediji, on je omanuo u nečem osnovnom. Ako tu nije „savremen“ – onda dolazi u pitanje njegovo vođstvo uopšte. Jer kod Rablea je enciklopedija, renesanski shvaćena – sve i svja. Njegovo je delo, u stvari, jedna bezmerna gozba, na kojoj se, uz jelo i piće, sve proždire i sve guta: sve što je čovekov um, u renesansi, shvatio kao vredno usvajanja. Rable je najtipičniji predstavnik „enciklopedijskog znanja“, koje je tipično za francuski duh u njegovim buržoaskim herojskim razdobljima. On je fanatik izreke: „Znanje je svetlost.“ On je uneo i sâm pojam „enciklopedija“ iz grčkog u francusku i svetsku književnost. On je otac prve enciklopedije. Možda bi bilo zanimljivo glosirati o tome njegovom: trpaj sve u glavu! Znanje – pa makar koje bilo! Rable se svakako držao te slutnje. Rable je bio heroj i prvoborac prosvećenosti po svaku cenu. Heroji nisu umereni. On nije samo beležio znanje, već i od vas tražio: da ga nabubate, i to u slast. Njegova je herojska pedagogija pretrpela brodolom, i ti je brodolomi stalno čekaju. Ali ona i danas živi: ta vera u korist od znanja. Rableov Gargantua i Pantagruel sadrži odgovor na sva goruća pitanja: ko je čovek, šta je, kakav; koja mu je svrha; šta treba znati, šta izučavati; kakve se politike držati. Ništa ne ostade neobjašnjeno. A preporučuje svojim „kostoboljcima“, to jest celom bolesnom čovečanstvu, da se, poput mladog diva Pantagruela, do guše zagnjure u nauku: i grčki, i astronomija, i medicina, i latinski, i svako, pa i najmanje saznanje o vlasti i slasti sredine, i podneblja; sve što je ljudski um pronašao. Zašto će mu sve i vaskoliko znanje? – pitamo se mi. renesansa je bila slatka, vođama renesanse: ne htedoše se lišiti, ne mogoše se lišiti nijedne slatke mrve njene. Sve! Sve! Trpaj! U opreci sa srednjovekovnim idealnim Postom nastajao je renesansni plotski Mrs i Pijanstvo.

Mučeći se oko konačnog smisla u Rableu, došao sam do ovog zaključka: treba shvatiti Rablea ne bukvalno, već kao pisca i fanatika svojih ideala, ali i svoga stila. A stil mu je – parodija. Dakle, Rable nikad ne zastaje u parodiji. On nalazi snage, gorostasne i divlje, svojim preterivanjem, da se naruga i samoj svojoj svetinji: Sveznadarskoj Renesansi. Evo našeg tumačenja: Rable se ruga i samoj renesansi. Za njega nema ničega dokraja svetoga. Kao najveći parodičar sveta, kao obnovljeni Lukijan – on tera šegu i sa sobom, i sa svetom, i sa – renesansom! Sa celom vasionom, a uz nju i sa – renesansom. Na taj način, na kraju krajeva, on je ističe nadasve: jer ona se dâ i slaviti i parodisati, u isti mah, dok druga razdoblja ne. Gargantua i Pantagruel ošamućeni su renesansom: tim suncem znanja. Pijani su. I Rable im obojici ne dozvoljava da se i za trenutak otrezne od renesanse. On se, Rable, takoreći, smeje čoveku (odnosno džinovima, koji su golema oličenja ljudi): „Ej, moj čoveče, nema ti ni daha ni maha. Dan i noć moraš da učiš: renesansa to zahteva. Ona je na sve strane.“ Niotkud spasa od nje – od sreće! Od najdivnije čovekove sreće. Jer to je renesansa. Učenje je sreća. Znanje je sreća. Živi su podaci – sreća. Sve je sreća što je saznatljivo. Sve što je dosad bilo: to je samo jedan uvod u ovo životvorno „sad“! Nauke će biti sve više – sreće sve više. Od sreće se neće niko oteti. Ti se, čoveče, otimaš. Ali nemaš kud! Od renesanse niko nema kud! Svet se pretvorio u znanje. Od znanja nemamo kud! Pijmo ga, učimo ga, ogreznimo u nj!

U članku „Rable i pravda“ Rene Garel dolazi do zaključka: buržoazija više ne shvata Rablea, svog najvećeg pravdoljupca. U članku „Rable i rat“ Margerita Rabren dokazuje: da je buržoazija izneverila i izdala svoje mislioce. Pa tako i Rablea, koji je hteo mir među narodima i proslavio „Telemsku opatiju“, boravište blagorodnih, plemenitih, svestranih veleduhova.

Ruski pisac L. Nikuljin u svome doprinosu o Rableu ističe: da se Rable borio protiv tamnih sila – protiv neprijatelja svetlosti i progresa. Njegova satira ruši tvrđave fanatizma i opskurantizma. Zato je toliko i voljen u zemlji Sovjeta. Delo Fransoa Rablea pripada progresivnom čovečanstvu, koje se bori za mir, kulturu i nacionalnu nezavisnost, i koje ispoveda velike ideje prijateljstva i saradnje među narodima.

Na završetku, Alber Đerđal, mađarski naučnik, profesor francuske književnosti na Universitetu u Budimpešti, valjda u ime svih satelita – piše o potrebi prevoda Rablea. Sa dva mađarska krnja postojeća prevoda Đerđal nije zadovoljan. Marsel Bendek zahtevao je u svoje vreme, a da bi se Rable prikladno preveo na mađarski: da tu udruže sve svoje snage trojica najvećih genija žive mađarske proze: Sabo, Moric i Lacko. Ali ona su prva dvojica već mrtvi. Đerđal sada traži da se preživeli Lacko primi tog posla i te dužnosti pred mađarskim narodom. Takav prevod Rablea smatra Đerđal neodložnim zadatkom svoje nacije.

Oceni 5