Film nedostojan osobe koju predstavlja
Radioactive 1

Photo: IMDb

Radioactive: Mlak pokušaj aktivizma

Radioactive

2019.

režija: Marjene Satrapi

scenario: Jack Thorne (prema grafičkom romanu Lauren Redniss)

uloge: Rosamund Pike, Sam Riley, Anya Joy-Taylor, Cara Bossom, Aneurin Barnard, Simon Russell Beale, Sian Brooke

Doprinos koji je Marie Curie (rođena kao Maria Sklodowska) dala nauci teško je merljiv i uporediv sa bilo čijim drugim. Ona je prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu i prva osoba uopšte koja je skupila dve, a "klan" Curiejevih, koji osim nje broji i njenog muža Pierrea i njihove dve kćeri Irene i Eve, ukupno je skupio pet Nobela u različitim granama nauke. Za života slavljena i osporavana, ona je čak i svoj život dala za nauku svojom smrću od aplastične anemije koja je posledica izlaganja radijaciji. Istini za volju, to je pre bio skok u nepoznato nego nešto što bismo mogli nazvati svesnom žrtvom, ali u tome svejedno ima neke simbolike.

Logično je da takva žena zavredi biografski film o sebi, a izbor Marjene Satrapi, najpoznatije po svom animiranom autobiografskom prvencu Persepolis, činio se kao dobra vest, iako strip kao izvorni materijal nije ulivao previše poverenja kada je reč o ovakvoj priči. Film je, nakon premijere u Torontu i festivalske turneje u jesenjoj i zimskoj sezoni, najavljen za rano proleće u bioskopima u Evropi, ali zbog korone nije prikazan, pa je u međuvremenu dospeo na video-platforme gde ga možemo pogledati i oceniti.

Isprva se čini da ćemo imati posla sa sasvim klasičnim biografskim filmom. Vidimo Marie (Pike) kako umire na krevetu u zamračenoj sobi, a onda se selimo na izabrani početak priče gde se ona kao mlada naučnica sukobljava sa mudrim, sedim glavama akademaca predvođenih profesorom Lippmannom (Beale) koji figurira kao jedan od kapitalnih negativaca u filmu. Tačka sukoba je količina i glomaznost opreme koju mlada i tek relativno etablirana poljska naučnica dovlači u svoju laboratoriju, a usled sukoba sa pomenutom akademskom zajednicom, ona ostaje i bez jednog i bez drugog.

Srećom pa tada upoznaje jednakog autsajdera među naučnicima, Pierrea (Riley), a on ima kakav-takav prostor za nju u svojoj laboratoriji. Tu se rađa prvo naučno partnerstvo, pa zatim i ljubav, krunisana sa dve kćeri, dve Nobelove nagrade i slavom prvo u naučnim, a onda i širim krugovima usled otkrića radijuma i polonijuma. Taj događaj od posebne naučno-istorijske važnosti dešava se negde na trećini filma, usled čega shvatamo da je fokus i u scenariju Jacka Thornea i u režiji Marjane Satrapi negde drugde.

Slede razmimoilaženja među supružnicima, pre svega u smislu naučne koncepcije, gde je Marie bila stroža nego njen suprug kojem je slava prijala toliko da nije hajao ni za moguće posledice, kako u vidu šarlatanizacije otkrića, tako ni u vidu ozbiljne bolesti od koje ga je spasla smrt usled nesreće. Film nakon toga prelazi na epizodu saradnje i partnerstva između Marie i još jednog naučnika iz njene laboratorije, Paula Langevina (Barnard), te nevolju u koju je upala prvo sa njegovom suprugom, a onda i sa nacionalističko-ksenofobnom pariskom svetinom jednom kada su štetne posledice radijacije postale vidljive. Realizacijski problem sa filmom je to što se sa tom važnom perspektivom imigrantkinje u stranoj zemlji, naučnice među šarlatanima i žene u muškom svetu upoznajemo ne kroz pokazano, nego kroz Mariejine žalopojke, prvo svojoj sestri (Brooke), a kasnije kćerima, premda Anya Taylor-Joy (The Witch) dobija vrlo zapaženu epizodu pri kraju filma.

Druga posebnost filma su kratke "flash-forward" epizode u budućnost gde se vidi koliko je i na koje načine otkriće radioaktivnosti koje se pripisuje Curiejevima (premda su oni samo skovali termin za ono što je Henri Becquerel otkrio koju godinu ranije). Tako imamo scenu u američkoj bolnici iz 50-ih godina XX veka gde dečak odlazi na radijacijsku terapiju, Hiroshimu i nuklearne probe, pa čak i katastrofu u Černobilu, iako od svega toga samo prvo ima suštinske veze sa otkrićima Marie Curie. Za bombe, probe i elektrane se ne koriste ni radijum ni polonijum, nego od ranije poznati uranijum ili kasnije sintetizovani plutonijum. Mogli su se, doduše, autori osvrnuti i na nečovečnu primenu polonijuma, recimo u slučaju prebeglog ruskog agenta Litvinjenka kojeg su bivše kolege otrovale baš tim elementom, ali to bi verovatno imalo i neke političke konotacije koje nisu baš željene.

Problem sa filmom je, dakle, što pokušava da bude više toga odjednom zato što Marjene Satrapi strahuje od jedne etikete, umesto od više njih. Radioactive zbog toga ostaje film bez jasnog fokusa koji nije ništa manje generički autobiografski i ništa manje mlak pokušaj aktivizma, bilo kroz podsetnik na to kako je svet izgledao kad su patrijarhat i ksenofobija bili jači nego danas, bilo kroz upozorenje o opasnosti nuklearne energije. Za sve to bi bilo suviše lako okriviti samo izvorni materijal, premda grafički romani na važne teme ipak poseduju suviše bazičan fond izražajnih sredstava da bi u tome bili uvek efektivni, jer se od Satrapi očekivalo ipak više, i zbog iskustva sa stripom i zbog sklonosti ka ostavljanju autorskog potpisa.

Na kraju krajeva, ne pomaže mnogo ni gluma. Prvo, zato što su svi ostali likovi potisnuti u protagonistkinjinu senku, pa se čini da Sam Riley i ostali mesečare kroz film. Drugo, zato što je i sama Rosamund Pike itekako sklona glumačkim oscilacijama, ponekad pogodi suštinu i široki spektar emocija (poslednji put, recimo, kada je igrala jednu drugu istorijsku ličnost, ratnu reporterku Marie Colvin koja je nastradala u Siriji), a ponekad ulaže previše napora i neobuzdano preglumljuje, što je ovde slučaj. To nipošto nije samo njena krivica: scenario je pun deklamatorskih replika, a Marjene Satrapi ni sama ne zna kako da obuzda instinkte svoje glumice i konstruktivno joj pomogne da se izbori sa izazovom. Konačni rezultat je film koji čak ni toliko loš, koliko je nedostojan osobe čiju nam biografiju piše i slika.

 

Oceni 5