Radmila Karaklajić: Iscenirali skandal da bi me isterali s “Pesme leta ‘69”

* Jesi li osećala da će SSSR postati tvoja sudbina?

Nisam. Osećala sam da se na toj prvoj turneji nešto veliko dogodilo u mojoj karijeri, ali nisam mogla ni da slutim šta me sve očekuje. U stvari, sve je zavisilo od mene. Idući put u Sovjetski Savez došla sam sa grupom „Jugokoncertovih" pevača. Bilo je to, čini mi se, 1966. U ekipi su bili Duško Jakšić, Lado Leskovar, Miki Jevremović, a ja sam - budući da me je ruska publika već znala - pevala na kraju koncerta, imala bis za bisom, što mojim kolegama nije bilo drago. Za njih je to bio udarac, i oni mi to nisu zaboravili.

Vratili smo se u Beograd i jednog dana u „Politici ekspres" pročitam ispovesti mojih kolega: „Ona nas je sputavala, isključivala nam ozvučenje, sve učinila da postigne uspeh, a nas da predstavi u najgorem svetlu", izjavljivali su pevači koji su sa mnom bili u Rusiji! To je meni bilo stravično! Nisam spavala dve-tri noći! Znala sam da nisu u pravu, da se pravdaju i izmišljaju, ali ih je bilo mnogo, gomili će svet uvek pre verovati nego pojedincu! Niko od tih mojih kolega nije mi priznavao da znam da pevam! Moju popularnost objašnjavali su ponašanjem na sceni, izazovnim šlicevima na mojim haljinama, osporavali mi da uopšte imam glas i da s njim umem da se služim. Da ne govorim o Radio-Beogradu i kritičarima: za njih sam bila neznalica, totalni amater. Sećam se Senke Veletanlić koja se uvek namršti kad čuje moje ime: „Radmila? Ta nema pojma!" Tako su se, uglavnom, prema meni ponašali...

* Na domaćoj estradi držala si se po strani od tvojih kolega?

Sve vreme! Uvek sam bila malo kurčevita, možda i zato što sam završila fakultet, bila nezavisna, imala taj nagon za samoodržanjem koji je jačao što su nepravde bile veće. Još od detinjstva imala sam onaj „zainat stav", samo da ne bude kako drugi kažu, pa mi je i to pričinjavalo mnogo problema. U stvari, što je novca bivalo više na estradi, surovije su bile borbe, nameštaljke, mućke, podvale.

Amerika bez muža ili muž bez Amerike

* U pauzama između ruskih turneja vredno si učestvovala na festivalima. Na „Splitu 67" s pesmom „Bokeljska noć" pobedili ste ti i Vice Vukov.

To je bila divna pesma. Mnogo mi je značila, jer posle te pobede ljudi više nisu mogli da kažu kako ne znam da pevam. Kad sam dobila „Bokeljsku noć" razmišljala sam o aranžmanu. Vice je nju pevao kao marš, dok je moja verzija bila raspevanija. Pero Gotovac je napisao moj aranžman: bila sam kod njega, u Zagrebu, i tu se dogovarali šta hoću, kako želim da zvuči ova Hegedušićeva pesma. I dan danas smatram da je „Bokeljska noć" jedna od najlepših numera koje sam ikad pevala, a satisfakcija mi je da je i Vice Vukov, kad je s tom pesmom učestvovao na takmičenju „Intervizije", pevao moj aranžman.

Pamtim prvoi susret s Vukovim: bio je vrlo fin, kolegijalan momak, strašno drag čovek s kojim nisam imala nijedan problem, nikakav nesporazum. On je bio fantastičan pevač! Pamtim sa „Splita" i Josipu Lisac: bila je mlada, debeljuca, malo ružnjikava, sa prekrasnim glasom. Koliko se ona fizički promenila do danas, to nije normalno. Ali, jedino isto - ostao je glas.

Sećam se i Nikice Kalogjere: izuzetan čovek, gospodin, kolega. Docnije sam u Rusiji snimila njegovu pesmu „Kuda žuriš" i s njom postigla veliki uspeh... Tokom 1968. pozvali su me da igram u sovjetsko-jugoslovenskoj filmskoj koprodukciji „Dobar vetar, plava ptico" gde sam pevala pesme sovjetskih kompozitora. Taj film je imao stravičnog uspeha po SSSR-u: bar deset puta prikazan je na televiziji na traženje gledalaca, a meni, lično, puno je značio za afirmaciju po Rusiji. Filmsko iskustvo me baš nije impresioniralo. Čak me je sve to i masiralo, jer smo mesec dva sedeli u Lenjingradu da bismo snimili par kadrova, što mi je, da budem iskrena, bilo dosadno.

* U međuvremenu, dobila si poziv da odeš u Ameriku na 18 meseci?

U posetu „Jugokoncertu" stigao je američki menadžer Fil Stejn (Phil Stein) koji je želeo da vidi i čuje jugoslovenske pevače i, eventualno, da nekom od njih ponudi ugovor. Mi smo se upoznali, a on je docnije u televiziji video neke moje snimke, čuo moje ploče, prisustvovao koncertu - i jedino sa mnom potpisao ugovor na 18 meseci. Rekao mi je otvoreno da su on i njegov menadžment spremni da u mene ulože dosta novca, ali da je potrebno da mnogo radim i da se još više spremam: da pohađam časove glume, školu plesa. Želeo je da od mene stvori zvezdu u Americi.

* Međutim...

Već sam stekla ime u Sovjetskom Savezu i nije mi bilo lako da odjednom prekinem sve što sam stvorila. Sem toga, moj prvi suprug nije mogao da dobije vizu za Amenku, a ja bez njega godinu i po dana ne bih otišla, jer smo u to vreme bili nerazdvojni. Amerikanci nisu hteli da mu dozvole da dođe u Ameriku, jer je bio član Partije, pa sam mogla da biram: ili Amerika bez muža, ili muž bez Amerike. Odlučila sam ipak da ostanem. I nije mi žao, mada sam uverena da bih tamo, u Americi, sigurno napravila lepu karijeru. Objasnila sam Stejnu o čemu se radi i on me je razumeo i rekao da mu je strašno žao. „Propustili ste veliku priliku" kazao mi je.

Nezapamćen skandal na „Pesmi leta 69"

Godine 1969. Radmila Karaklajić učestvovala je na trećoj „Pesmi leta". Te sezone, u karavanu najpopularnijih pevača bili su još Đorđe Marjanović, Majda Sepe, Ivica Šerfezi, Dragan Stojnić, Leo Martin, Senka Veletanlić, Boba Stefanović, Tereza Kesovija. Posle samo nekoliko koncerata, dogodio se pravi skandal: Radmila Karaklajić, do tad u sigurnom vodstvu, u Ulcinju je isključena s festivala!

„Te sezone bila sam užasno popularna: baš onako, skroz, sa svih strana. Pozovu me organizatori ‘Pesme leta’, kažu mi da nađem pesmu i učestvujem na festivalu. Odlučila sam se za Darka Kraljića koji mi je napravio melodiju ‘Što je bilo, bilo je’. Na prvom koncertu u Vučju, kod Leskovca, odmah lom: pobedim i vidim da ću na kraju verovatno biti prva. Narod je tu pesmu osetio baš kako treba, jer je numera imala nijansu našeg folklora, bila, jednostavno, veliki hit. Sećam se da smo posle koncerta u Vučju sedeli sa Dražom Markovićem i lokalnim funkcionenma, i da su mi svi prognozirali pobedu. Bila sam te večeri neizmemo srećna što nije slutilo na dobro: igrala sam kolo, potpuno se otkačila.

Na sledećem koncertu sam opet pobedila, na idućem bila druga, i onda smo stigli na Ohrid. U to vreme - baš u Ohrid - stigao je moj prvi muž, Dragan Tomljanović. Kako je bio lud za čamcima i ribolovom, došao je da od našeg kuma, oficira, kupi polovan brod koji je vojska prodavala. Imati brod na Dunavu, bio je njegov životni san. Još pre polaska na put, pomenuo mi je da ćemo se videti u Ohridu, ali sam mu rekla da je to nemoguće, jer su svi učesnici „Pesme leta" morali, potpisujući ugovor, da pristanu na jedan član koji zabranjuje „bilo kom od uže i šire porodice" da bude s pevačima što je meni strašno palo. Jer, bio je to prvi put da sam se odvojila od svog supruga."

„Sa njim su u Ohrid došla dva momka koja su radila na našoj vikendici u Čortanovcima, da Draganu pomognu oko čamca. To je kasnije i naš kum, oficir, potvrđivao na sudu. Kad je već došao u Ohrid, muž je svratio da me vidi. Bukvalno smo popričali pet-šest reči i on je otišao. Međutim, kako je situacija oko kupovine broda bila neizvesna, trebalo je čekati par dana, moj muž i ovi momci otišli su na more: stigli su u Ulcinj. Tamo sam ga videla u jednoj kafani, sedeo je sa nekim društvom, ali nismo ni reč progovorili. Sutradan, nakon koncerta u Ulcinju, pozvali su me organizatori na razgovor. Ništa nisam ni slutila, jer, faktički, u toj ekipi, za razliku od mojih kolega, nisam imala ‘svog’ čoveka. Bila sam, zaista, užasno usamljena. Čim se završi koncert, ja odem da spavam, dok drugi odlaze da se vesele...

Odmah posle Vučja, osetila sam oko sebe jednu stravičnu atmosferu. Bez obzira na osmehe i ljubazne reči, shvatila sam da mnogima, gotovo svima, nisam simpatična, da nikom ne odgovaram i da eventualna moja pobeda mnogima mrsi račune. U festival je bila uložena velika lova mnogih preduzeća, a stalno je sa nama bilo bar sedam-osam direktora tih sponzora koji su išli s nama. Ta preduzeća su nas dočekivala sa ogromnim banketima, pare su se nemilice trošile, a svi ti direktori koji su odlučivali o novcu i davali ga „Pesmi leta", imali su svog favorita, tako da je pobeda na festivalu bila vrlo važna stvar, ne samo za pevače, već i za sponzore. Budući da su svi znali da sam tvrd orah i da se ne odvajam od muža, nikakvih direktnih ponuda nisam imala. Bar se u našim estradnim krugovima zna s kim se može a s kim se ne može!"

 „Mislim da nikom u ekipi nisam bila simpatična, sem toj publici koja me je podržavala. S druge strane, bilo je mojih kolega koji su bili vrlo dragi pojedinim direktorima i uticajnim ličnostima iz festivalskih odbora. Zanimljivo je još nešto. Sa nama su putovali radnici SUP-a koji su, zvanično, bili na godišnjem odmoru, ili su bili penzionisani; oni su, kao, išli napred, ispred kolone automobila (koji su, takođe, poklanjani besplatno, za reklamu) da održavaju red. Svi ti ‘supovci’ imali su ugovore sa organizatonma ‘Pesme leta’. Kasnije sam saznala da su mnogi od njih izbačeni iz službe, mnogi su naprasno penzionisani... Jedan od tih inspektora strašno je voleo jednu našu poznatu pevačicu i odlučio je, da preko mene, njoj pomogne, i istovremeno dokaže da njegov posao nije samo da drži red u koloni, jede i pije besplatno, već i da opravda svoj veliki honorar".

„Kad su me u Ulcinju pozvali na razgovor, Saša Pajić, jedan od organizatora ‘Pesme leta’, odmah mi je rekao: ‘Slušaj, Radmila, bolje da ti sama odeš s ‘Pesme leta’, da ljudima kažeš kako si se razbolela i kako više ne možeš da putuješ". Zaprepašćeno pitam zašto da odem. Ništa ne shvatam, totalna zavesa mi pred očima. ‘Pa, znaš, ja ti savetujem k'o prijatelj’ opet me on nagovara. ‘Ne pada mi na pamet da odem’ odgovorim mu, ništa ne shvatajući. Tu onda dođu i drugi iz organizacionog odbora, i opet ista priča: da odem, pa da odem.

Ja, naravno, ne pristanem, ali, u međuvremenu, sretnem jednog od inspektora SUP-a; bio je to čuveni Velja Dokić, za koga se Lepa Lukić udala na jednoj od idućih „Pesmi leta". Velja je bio poznat u našim krugovima po ‘finom’ imidžu koji je stvorio, i koji je, na žalost, koristio kako je stigao. ‘Znate šta, Radmila. Našli smo vašeg muža i dva čoveka sa 23 karte. Hteli su da glasaju za vas’. ‘Pa šta ja tu mogu što oni žele da glasaju za mene’, odgovorim, i odmah se setim da je Šerfezi autobusima dovodio čete svojih navijača. Što da ne? Svako ima pravo da skupi navijače, rođake, prijatelje... Danas, kad se toga setim, i kad ovo pričam, to je takva smejurija, nameštaljka... Onda mi je Dokić govorio kako mi muž pomaže, kako me prati, kupuje ulaznice i glasa za mene, i kad sam još jednom odbila da odem sa ‘Pesme leta’, on mi je rekao: ‘Moraćete’. Tako je i bilo".

Iz pera svog ekskluzivnog dopisnika Milenka Matickog koji je za „Politiku" pisao o festivalu „Pesma leta 69", beogradski list je 6. jula 1969. obavestio svoje čitaoce na sledeći način: „...Organizacioni odbor festivala pod predsedništvom Pavla Lukača, novinara ‘Ekspres Politike’, saopštio je svoju odluku da isključi sa festivala Radmilu Karaklajić. Odluka je doneta na osnovu ugovora i pravilnika festivala i tačaka koji govore o obavezi učesnika da vode računa o vrhunskom kvalitetu i ugledu festivala svojim ponašanjem za vreme trajanja priredbi i van njih. Radmila Karaklajić prekršila je svoj ugovor i pravilnikom predviđene obaveze tako što je - na nedozvoljen način, u dogovoru s drugim licima, pokušala da utiče na rezultat glasanja publike.

U Ulcinju 4. jula ove godine predsednik Organizacionog odbora ‘Pesme leta’ obavešten je od stanice milicije o privođenju dva lica kod kojih je između ostalog pronađen i izvestan broj neispunjenih glasačkih listića. Izjavama ova dva lica ustanovljena je zloupotreba glasačkog listića u korist Radmile Karaklajić. (...) SUP Ulcinja uhvatio je Milana Krajnovića, 24-godišnjeg mladića iz Čortanovaca i maloletnog Ž. B. iz Bukovca. Obojica su bili bez isprava. U stanici milicije kod njih je pronađena knjiga sa ugovorom i programom puta Radmile Karaklajić, bedževi koje ona treba da nosi na uniformi i koji omogućavaju neometan ulaz na priredbu i 30 neispunjenih glasačkih listića. (...) Onda je izneto i to da su mladići kod kojih su nađeni listići zapisnički priznali sa kojom namerom su ih posedovali i kako su ih dobili. Čak se i u knjizi Radmile Karaklajić koju su posedovali, a koja se nalazu SUP-u, našla i jedna ceduljica sa porukom njenog supruga Dragana Tomljanovića".

Istine i klevete

Nekoliko dana kasnije, Milenko Maticki je u istom listu pod naslovom „Pevači i poljupci" otkrio nove detalje oko afere s „Pesme leta".

“Njen suprug Dragan Tomljanović - pisao je M.M. 14. jula 1969. - išao je neprestano na odstojanju iza karavana ‘Pesme leta’ sa svojim pomagačima, kojima je čak rečeno da, ako budu uhvaćeni, kažu:  - Mi smo „đokisti" i radimo za Đorđa Marjanovića. To je utvrdio SUP, a samo dan kasnije, Dragan Tomljanović sreće Đorđa Marjanovića i kaže mu: - Trebalo je da to pametnije uradim! Ali, šta ćeš, to ti je kao i reči tvoje pesme ‘Da je meni ova pamet bila’..."

Reagovala je i Radmila Karaklajić. Pod naslovom „Nepravedno sam optužena", preko „Politike", uputila je odgovor na optužbe M. Matickog: „...Potpuno je netačna i proizvoljna tvrdnja da sam na bilo koji način pokušala da utičem na rezultate glasanja. Nije istina da je Stanica milicije u Ulcinju vodila bilo kakvu istragu u vezi s glasanjem na ‘Pesmi leta’, kako navodi vaš novinar. Ovu dezinformaciju preneo je vašem novinaru predsednik Organizacionog odbora ‘Pesme leta’ novinar Pavle Lukač, koji se poziva na ovu milicijsku stanicu zbog toga što je svestan da ni on, ni ljudi iz beogradskoj SUP-a (koje je ‘Pesma leta’ angažovala zbog reda i nesmetanog saobraćaja pri kretanju karavana) nisu po Zakonu imali pravo da saslušavaju M. Krajnovića, fizičkog radnika, i maloletnog B. Ž.

Pred javnim tužiocem u Baru ovi mladići su dali izjavu da ih je milicija u Ulcinju privela zbog toga što nisu imali lične isprave i da je sa njima vrlo korektno postupano. Ali, sutradan, kad ih je preuzeo P. Lukač i još jedno lice NN (njima nepoznato), bez prisustva ulcinjske milicije, počelo je saslušavanje u vezi sa glasanjem na kojem je izostala korektnost i na kojem su im po krivičnoj prijavi mladića, pretili zatvorom i popravnim domom. Dalje u krivičnoj prijavi koju su mladići podneli protiv P. Lukača i lica NN, M. Krajnović tvrdi da ga je ovo lice snažno udarilo kada nije hteo da potpiše zapisnik koji je tada sastavljen, a nisu mu ga hteli ni pročitati. Na osnovu ovog zapisnika ‘utvrđena’ je moja navodna krivica.

Novinar Pavle Lukač je uzeo ulogu tužioca i sudije, on me tuži, on mi sudi, on dezinformiše javnost i učesnike ‘Pesme leta’ i sam Organizacioni odbor koji mu je poverovao i doneo odluku o mom isključenju, a da nisam ni bila ljudski saslušana. Kako je P. Lukač ‘utvrđivao’ moju krivicu neka posluži i ovaj detalj. Po ‘saslušanju’, M. Krajnović i B. Ž. transportovani su odmah, o trošku ‘Pesme leta’, kolima do Titograda, a zatim avionom za Beograd, tako da niko drugi iz ‘Pesme leta’, pa čak ni ja koja sam optužena, nije imao prilike da čuje i vidi ove mladiće. Pitam se zašto su oni tako hitno prebačeni za Beograd i zašto njih, a ne njihov zapisnik, nisu izveli pred Organizacioni odbor i ostale učesnike ‘Pesme leta’, čiju docniju reakciju ne osuđujem, jer su dezinformisani, pošto im je direktor, to jest P. Lukač, predstavio moju iskonstruisanu krivicu. (...)

Tekstom odluke o mom isključenju, čiji je autor i potpisnik P. Lukač, a u kome su upotrebljeni teški izrazi, kao ‘zloupotreba glasačkih listića na nedozvoljen način’ i slično, ovaj novinar je inicirao brojne napise, kako u vašem listu tako i u drugim listovima, koji su sebi dozvolili da u klevetama i uvredama odu dalje od samog P. Lukača, valjda zbog njegovog ličnog autoriteta. On je uzrok lančane reakcije raznih klevetničkih napisa, pa sam ga zbog toga tužila Okružnom sudu u Beogradu, gde ćemo biti u jednakom položaju da dokazujemo svoju istinu".

Kad Stanica milicije odlučuje o “Pesmi leta”

Kolege Radmile Karaklajić oštro i beskompromisno osuđivali su njen postupak, poverovali na reč Organizacionom odboru i njegovom predsedniku. Đorde Marjanović izjavljivao je da je „ozlojeđen postupkom Radmile Karaklajić koja je htela da kupi nešto, zaboravivši na etiku: “I ne samo to - ona je rekla mladićima koji su ‘radili’ za nju, da ukoliko ih neko pita ko su - odgovore da su ‘đokisti’. Skandalizovala me je bezobzirnost. Veoma me čudi da ima smelosti da se pravda napadajući organizacioni odbor, posebno direktora festivala druga Lukača. Trebalo bi prestati sa dizanjem prašine, neka ostane gde joj je mesto".

Tereza se užasavala: „Umesto da ćuti, Radmila pokušava da ukalja ugled ovog festivala". Sava Mrmak, reditelj festivala „Pesma leta" hvalio je „zapaženu ulogu Pavla Lukača" koji je u ‘nemilom slučaju sa Radmilom Karaklajić reagovao onako kako mu je funkcija nalagala’.

Oglasio se i Organizacioni odbor „Pesme leta 69" i u pet tačaka pokušao da odgovori Radmili Karaklajić:

1. Lica koja su učestvovala u organizovanom i nedozvoljenom prikupljanju glasova za Radmilu Karaklajić privedena su u Stanicu milicije u Ulcinju zbog toga što nisu imala isprave, a kasnije je pomoćnik komandira Stanice obavestio Organizacioni odbor i službenika SUP-a koji prate „Pesmu leta 69" o pronađenim glasačkim listićima i drugim dokumentima koje je tim licima dala lično Radmila Karaklajić. Prema pritvorenim Milanu Krajnoviću i maloletnom Ž. B. postupalo se humano i dostojanstveno, o čemu postoje zvanični dokumenti.

2. Ne upuštajući se u to zašto su Milan Krajnović i Ž. B. kasnije podneli prijavu javnom tužiocu u Baru da su bili maltretirani i da im je izjava o saučesništvu u prikupljanju glasova za Radmilu Karaklajić iznuđena, apsolutno je netačno da je u njihovom saslušavanju i uzimanju izjave učestvovao predsednik odbora Pavle Lukač i neko njima „nepoznato lice", pošto je izjava uzeta u Stanici milicije u Ulcinju i na njoj stoje potpisi službenika SUP-a Branka Vejića i Miloša Zlokolice, koji su obezbeđivali karavan. Faksimil te izjave već je ranije štampan u „Politika ekspresu".

3. Još je veća dezinformacija, koja duboko vređa i ostale članove ovog Odbora, da je „novinar Pavle Lukač uzeo ulogu tužioca i sudije" - kako piše Radmila Karaklajić u napisu objavljenom u „Politici". Sve okolnosti o slučaju Radmile Karaklajić razmatrao je nekoliko sati Organizacioni odbor u celini, zatim jednoglasno doneo odluku o njenom isključenju s festivala i ZAJEDNIČKI, uz mnogo brige i takta, formulisao tekst te odluke za učesnike festivala i javnost.

4. Mladići M. Krajnović i Ž. B. poslani su o trošku „Pesme leta 69" najbržim putem svojim kućama iz prostog razloga što je ovaj Organizacioni odbor na osnovu njihovih izjava zaključio da ih je suprug Radmile Karaklajić, Dragan Tomljanović, za vreme putovanja maltretirao, pa se želelo da im se uskrate neprijatnosti, a pored ostalog i boravak u pritvoru u Ulcinju dok se službenim putem ne utvrdi njihov identitet. Da se ovako postupi bila je i želja zamenika komandira Stanice mihcije u Ulcinju. Suočavanje Radmile Karaklajić s pomenutim mladićima nije izvršeno samo zato da bi se NJOJ uskratile još veće neprijatnosti, a i da se sačuva dostojanstvo celog festivala. Materijalna istina biće, u svakom slučaju, ustanovljena na redovnom sudu.

5. Smatramo da je u izjavama, napisima i intervjuima Radmile Karaklajić za štampu i javnost bilo neuporedivo više uzroka za klevetanje nego što je to davao korektan ton i tekst odluke o njenom isključenju, koji je doneo ovaj Odbor. Po našem mišljenju Radmila Karaklajić je zloupotrebila najbolju nameru ovog Odbora da njen blamaž svede na minimum u jednom slučaju u kome bi i samo jedan dao evidencije koja se pojavila protiv nje bio dovoljan da se po rigoroznim pravilima o dužnostima učesnika da čuvaju najviši ugled i nivo festivala ona isključi i s njom raskine ugovor".

U IDUĆEM NASTAVKU: KO JE REŽIRAO HAJKU PROTIV RADMILE KARAKLAJIĆ?