Radmila Karaklajić: Oči čarnije za oči krasnije

Istoričari prve zemlje socijalizma možda se neće složiti da je „perestrojka" u muzici Sovjetskog Saveza počela onog časa kad je Radmila Karaklajić stupila na ruske pozornice, ali tamošnji revolucionarni živalj još nije zaboravio šta je pojava naše domaće zvezde značila za estradu Lenjinove domovine. Više od dve decenije drugarica Radmila je u Sovjetskom Savezu poznata kao „Istočna kraljica", neka vrsta muzičkog božanstva koje se, s godinama, pretvara u legendu po svim obrascima dijalektičkog materijalizma.

Paralelno, njena domaća karijera sva je bila u znaku senzacionalnih trijumfa i još senzacionalnijih afera, od kojih je skandal na „Pesmi leta 69", kad je isključena u času kad je ubedljivo vodila, ostao upamćen kao tipični balkanski obračun ljubomornih suparnika. Ni tu se lična golgota Radmile Karaklajić nije završila. Tri braka i jedan sin samo su rezultanta života koji je sve samo ne - običan.

U tim okvirima vredi tražiti i značaj Radmile Karaklajić za ovdašnju i sovjetsku muzičku scenu. Kod nas je, prva među ženama, unela sve elemente slobodnog ponašanja na sceni, predstavljajući se kao „bela vrana" među koleginicama koje su kao motke, čvrsto i nepomično stajale pred mikrofonom, ne pomerajući nijedan mišić. I njene pesme - na početku karijere - imale su obol veselja, nesputanog raspoloženja, značile su pomak u klišetiranoj zabavnoj muzici. To su, već legendarna „Anđelina", „La Bamba", „Esperanca" i, naravno, „Bokeljska noć".

Boravak u Sovjetskom Savezu uklonio je Radmilu sa horizonta jugoslovenske publike, ali joj to nije puno smetalo. Rusija je, ipak, samo jedna, ali je i Radmila - jedna i jedina.

Tu, između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, Radmila je našla svoju prošlost i budućnost. Ali, ni to joj nije bilo dovoljno. S pesmom je prošetala do Amerike preko Evrope do Australije, a za Novu 1988. godinu gostovala je - kao prvi jugoslovenski pevač - u Izraelu!

Ostale detalje ostavili smo za razgovor koji je i svedočanstvo jednog života i jedne karijere: nefrizirano i sasvim dovoljno samoupravno da bude neobično.

Operacija zbog karijere!

* Istoriju nećemo da menjamo: rođena si u Beogradu...

... na Crvenom krstu, u onom finom kraju gde je rođen Dragan Nikolić, gde je bio Bata Živojinović. To je bio centar „mangaša", tipova s periferije. Porodica mi je bila relativno siromašna: otac činovnik, majka domaćica, brat i ja. Jedva smo sastavljali kraj s krajem, a u školi je bilo natezanja oko garderobe: patila sam jer nisam imala bog zna šta da obučem. U osnovnu školu krenula sam odmah posle rata, pohađala docnije slavnu Šestu mušku, odnosno Treću žensku gimnaziju, kod „Liona", u kojoj sam bila najbolji đak. Bilo je to vreme nemaštine. A, opet, na izvestan način bilo nam je lepo, jer smo sa sobom nosili ideje i vaspitanja iz tih patrijarhalnih porodica što se danas smatra nebitnim.

Budući da smo živeli na periferiji, centar i sve oko njega bili su nam prirodni neprijatelji: iz svoje nemoći, zavideli smo im, i, istovremeno, prezirali. Kad god su mogli, „naši" su iscenirali kavge i tuče, samo da „njihovima" pokažu šta je u praksi bitnije: periferija ili centar! U mojoj gimaziji na školskim igrankama svirao je Saša Subota, a ja sam, kao ružnjikava i nikakva devojčica s periferije, želeći da se istaknem - što izgledom nisam mogla - krenula da pevam i da se blesavim. Sećam se, pevala sam „Domino", ,,Johnny Is The Boy For Me", sve na engleskom, jer sam već tad jezik znala odlično, zahvaljujući i privatnim časovima koje sam uzimala. Nastavilo se muzičkim obračunima u školi: V1 protiv V3, i, naravno, moje odeljenje pobedi jer sam ja - pevala.

To mi se onda usladilo, jer su i momci već počeli drugačije da me gledaju, čak su me na igrankama birali da igram s njima! Zatim sam pevala u „Branku Krsmanoviću", a 1960. upisala studije engleskog jezika i u roku diplomirala, mada sam učila u vozu, kad sam išla na tezge s trijom Voje Jovanovića gde su me vodili tek da popunim rupe u programu, jer su oni bili zvezde, a ja početnica...

* Ubrzo si se zaljubila...

Tačno. Upoznam svog prvog muža, jednog divnog čoveka koji je trebalo da bude rođen u XIX veku, jer je u svakom pogledu bio idealista. On je Dragan Tomljanović, gitarista. Brzo je video da mene, kao mladu pevačicu, svi žele novčano da iskoriste. Na neki drugi način da me iskoriste, nisu mogli: uvek sam bila strašno tvrd orah, jedan uporni Era koji sve gleda kroz svoju sumnjičavu prizmu... Pre toga, u ,,Krsmancu" sam pevala sa Akademskim džez orkestrom Milana Kotlića, još dok sam išla u gimnaziju. Bilo mi je uzbudljivo da gledam kako probaju, a verovala sam da sam najsrećnija na svetu kad su mi dozvolili da pevam s njima. Volela sam Elu Ficdžerald i Saru Von, i valjda zato što sam to studirala, što sam navikla, stalno sam pevala na engleskom. Naravno, to nije moglo da mi stvori nekakvo ime, niti sam - da budem poštena - znala da pevam.

Pošto sam ja, s jedne strane, uporan i sistematičan tip, a s druge, skroz luda - rođena u znaku Vage - krenem da se „usavršavam". Prvo operišem polip u nosu, jer nisam mogla dobro da dišem. Operacija je bila grozna. Lomili su mi kost u nosu, ležala sam dugo u bolnici, užas! Onda sam krenula da nađem Anitu Mezetovu, da kod nje uzimam časove pevanja. Tamo sam, kao đak, provela godinu dana, neredovno, uz tezge, ali sam strahovito mnogo od te žene naučila. Danas mi nije nikakav problem da pevam neprekidno dva, tri, pa i više sati, jer znam tehniku disanja, naučila sam sve što mi je Mezetova pokazala.

* Pravi početak tvoje karijere bio je s pesmom „Anđelina".

To je, u stvari, pesma Luisa Prime, s jednim ludim ritmom, koju sam kreirala po svojoj meri. Naime, gledala sam Miru Stupicu u „Dundo Maroju" i poželela da budem takva, da na površinu izađe jedno zrnce mene, dotad skriveno od siromaštva, ozbiljnog učenja, nezgodnog izgleda. E, ja sam htela da budem nekakva zezatorka koja oko sebe ima puno drugara, ali bez koketiranja. Takva sam, verujem, ostala do danas: jedna narodska žena, s puno prijatelja, nikakav vamp ili famme fatale, što mi je, u suštini, žao, jer bih volela da je drukčije... „Anđelinu" sam sama našla i napisala tekst; kasnije sam uradila oko sto tekstova i to mi je pomoglo da, na izvestan način, uobličim sebe. Pesmu sam snimila u Novom Sadu sa orkestrom Bogdana Dimitrijevića, i ona je postala moja prva ploča.

„Anđelina" je bila revolucija u ženskom pevanju. Dotle niko od žena nije pevao i blesavio se; među muškarcima takav je jedino bio Đorđe Marjanović. Učestvovala sam u jednoj TV emisiji za novu 1963. godinu sa „Anđelinom" i reakcije su bile neverovatne. Neku godinu pred smrt, pričao mi je Zoran Radmilović o svojim studentskim danima, i govorio mi koliko je njemu i kolegama ta pesma značila kad su se ujutru budili i mogli da je čuju. To mi je, priznajem, jedan od najvećih komplimenata koji sam dobila. Jer, žene u to doba nisu tako pevale, a „imidž" nekakve lude, blesavuše, i dan danas me prati, bez obzira šta se kasnije dešavalo. Što i nije loše!

* „Anđelina" ti je odredila životni put?

Jeste, ali to nije bilo teško jer sam ja, u stvari, takva. Bila i ostala. Naravno, pojavljivale su se i negativne kritike, ali su one brzo zaboravljene pred činjenicom da sam prodala 200.000 ploča „Anđeline" u vreme kad su gramofoni još bili luksuz. Na toj ploči nalazile su se još i pesme „Poziv na tvist" i „Kroz planine na put" koje i danas ljudi pamte. Sećam se ludila koje je u to vreme vladalo oko mene. Bila sam u Dubrovniku, na Lidu, i oko mene se stvorila jedna ogromna gomila ljudi i dece, podigla se prašina od onog peska, maltene su hteli da me udave!

Narod me je na rukama nosio, onda sam pala i - onesvestila se! Jedva sam ostala živa! Bila je to neviđena popularnost koju sam podnosila uglavnom lako, jer volim ljude, ali se uzdržavam bilo kakve servilnosti ili povlađivanja. Dok osećam takvo zadovoljstvo u radu, nastaviću da pevam. Kad toga ne bude, povući ću se.

* Ljubav publike u ono doba imala je drukčije dimenzije od današnjih izliva nežnosti obožavalaca?

Apsolutno drugačije. Čini mi se da je ondašnja ljubav bila iskrenija, prirodnija, jer su - bar mene - ti ljudi videli kao svog ortaka s kojim mogu da sednu, nešto popiju, razgovaraju, zezaju se, da se obostrano razumemo. Mislim da je ta ljubav bila stvarno prava, a njene tragove pronalazim i danas. Možda ne kod najmlađe generacije koja me ne zna, već kod onih sa kojima sam zajedno rasla, kod one generacije četrdesetih godina.

* Onda je stigla „La bamba"...

 ...Pesma koja je 1987. opet hit u svetu! Zatim sam snimila „Esperancu", nekoliko ruskih pesama - „Kolja", „Smeši se mesec" - jer sam 1965. prvi put krenula u Sovjetski Savez, mada je odmah posle „Anđeline" trebalo da idem. Međutim, izbacili su me iz spiska za turneju...

* Šta se dogodilo?

U vreme kad je „Anđelina" bila na vrhuncu popularnosti, u Beograd je stigla jedna žena iz „Goskoncerta" koja je u Domu sindikata birala pevače za turneju po SSSR-u. Na audiciji je bilo mnogo mojih kolega, ali sam bez problema prošla, i žena me je uvrstila na njen spisak, pored Cuneta, „Sedam mladih" i još nekolicine. Priložila sam repertoar i najavila pesmu ,,Devojko mala" (kompozitora Darka Kraljića) za koju sam lično dala ideju.

Deset dana uoči polaska na turneju dolazim u „Jugokoncert" da predam pasoš, a oni mi kažu: „Znate, Radmila, vi nećete moći da idete". „Zašto" pitam. „Pa, vi mnogo pevate na engleskom, niste za to područje gde treba da ima naših pesama...".

U stvari, shvatila sam da drugari iz „7 mladih" i ostali nisu želeli da ja krenem s njima, da su me na fini način zaobišli, tvrdeći da samo pevam na engleskom i da sam, faktički, reakcionarna. Tako su oni otišli na turneju, a Cune je pevao „Devojko mala" i ostale pesme koje sam predložila, i doživeo ogroman uspeh.

Bio je moj prvi veliki profesionalni udarac, tek jedan u nizu koji je sledio. Mislila sam da ću se od mučnine onesvestiti, jer sam po prvi put iskusila šta znači sukobiti se sa zlobom, ljubomorom, intrigama, podmetanjima, interesima...

Prvi susret sa Sovjetskim Savezom

* U Sovjetski Savez ipak si otišla?

Pošto sam izbačena iz te grupe pevača, a „Goskoncertu" je bilo stalo da gostujem - oni me pozovu da sama dođem u SSSR, da pevam sa velikim Džez orkestrom. Zvali su me na mesec dana, a ostala sam šest meseci! Sa svojim prvim suprugom krenula sam vozom u Rusiju. Putovali smo dva-tri dana, i imala sam strašan strah: kako će me primiti, šta ću uraditi. Srećom, muž je bio uz mene, i kao profesionalac, gitarista, strahovito mi je pomogao. Bez te njegove psihičke podrške sigurno ne bih uspela. Kad smo stigli, Moskva mi je izgledala fantastično: široki bulevari, Crveni trg, golubovi, puno dece. Ljudi iz „Goskoncerta" su nas dočekali, smestili u hotel, i odmah smo počeli s probama.

Ti ozbiljni ljudi iz Džez orkestra sa uvažavanjem su se odnosili prema meni, bez obzira što sam bila početnica, a na koncertima sam - gde su pevali njihovi pevači - uvek zadnja nastupala. Pevala sam na srpskohrvatskom, ali sam, naravno, odmah krenula da pevam i na ruskom koji sam, u školi, učila osam godina: znala sam Ljermontova napamet, Puškina...

Prva pesma na ruskom bila je „Ja ću te pričekati", a u repertoaru sam imala i jednu melodiju na engleskom, nešto iz džeza. Prvi put sam u Moskvi nastupila u sali „Kalonizal", gde se danas održavaju izuzetno svečani koncerti. Dvorana je bila dupke puna - oko hiljadu petsto ljudi - a naišla sam na fantastičan prijem.

Odmah sam bila ono što u stvari jesam: veliki radnik. Spremila sam repertoar pre puta, uvežbala pesme, i kad sam stigla, još dodala par numera koje su tad bile popularne u SSSR-u. Publici se dopalo kako se krećem po sceni, kako se ponašam, ali u tome nije bilo vulgarnosti. Na to sam strašno pazila.

* Erotično, ali čedno...

Ne znam da li je to erotika. Više je to neki ženski mangupluk, jer na erotiku nisam hvatala. Možda je to nekom bilo popaljivo, ali je uvek nešto ostajalo skriveno, nedorečeno. Za mene je erotika povezana samo sa osećanjima. Kad nema emocija, onda se sve to pretvara u pornografiju.

* Da li su te žene prihvatale sa istim entuzijazmom kao i muškarci?

Sa ženama sam uvek nalazila zajednički jezik i vrlo je retko neka od njih bila protiv mene. Nisu me smatrali za konkurenciju. Uverila sam se u to još na prvoj turneji koja se produžavala iz meseca u mesec, da, konačno, u SSSR-u ostanem pola godine. Onda sam počela da snimam, da gostujem na televiziji gde sam uživo pevala. Sem velikih gradova, obišla sam tad i rudarska naselja u Donjecku, videla Kavkaz...

*Ljubav između tebe i prve zemlje socijalizma - onda je buknula...

Ne kaže se bez veze „slovenska duša". Ima tu nečega. Osetili smo jedno drugo, ja publiku, i ona mene.

U IDUĆEM NASTAVKU: O SUKOBU SA KOLEGAMA I POLEMICI PREKO MEDIJA