Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (59)
Radmm 05 S

Na Splitskom festivalu: Radmila Karaklajić među prijateljima

Photo: Foto dokumentacija Borbe/XXZ

Radmila Karaklajić: Prošla sam kroz pakao i – pobedila!

Radmila Karaklajić: Upala sam u tešku depresiju iz koje ne znam kako sam izašla * Posle tolikih godina, neki ljudi su spremni da tvrde da je tvoje isključenje bilo i odlična reklama za „Pesmu leta".

Moguće. Prvih pet-šest koncerata sve je bilo mirno. Ništa se specijalno nije događalo. Dočekuje nas narod, sve je lepo i divno. Izveštaji za „Politiku ekspres", koja je organizovala „Pesmu leta", bili su stalno isti. Tako je moje izbacivanje svima došlo k'o kec na desetku! Novine su odjednom digle tiraž, izveštaji su naglo postali zanimljivi, kolege su se utrkivale ko će pre da da izjavu za štampu, publika je uživala jer se digla frka, narod je imao o čemu da priča, jednostavno - svi su od afere imali koristi. Sem mene.

* Ko ti je saopštio odluku o isključenju?

Organizator Saša Pajić, novinar Dušan Krajčinović, i, naravno, inspektor Velja Dokić. Kad su mi to rekli, pala sam odjednom u takvu depresiju, takvu moru, iz koje stvarno ne znam kako sam izašla. Tom odlukom oni su me, faktički, upropastiti. Pune tri godine sam se borila da na sudu dokažem da sam u pravu. Izgubila sam snagu, nerve. Sa svojim prvim suprugom sam se rastala bez razloga, jer on više nije mogao da izdrži tu borbu, taj pritisak. Hteo je da ja napustim pevanje, da se preselimo u Čortanovce i tamo mirno živimo. Međutim, na to nisam mogla da pristanem, jer bih tako priznala svoju kapitulaciju. Mi smo se, jednostavno, razišli u pogledima na život: on je bio čovek koji nije više mogao da se bori, kome je sve to dozlogrdilo. Šteta, bio je vrlo talentovan muzičar koji je mnogo pesama napisao. Tad je ostavio muziku i otišao na more da se bavi ribarenjem. Njega je cela afera najviše pogodila, i on je, u stvari, žrtvovan. Isečena psihički, uspela sam da se povratim, a njemu to nije uspelo.

* Sećaš li se onih koji su te najviše napadali?

Svi! Svi pevači koji nisu znali da li je to istina ili laž, ali su znali da im odgovara da ja odem. „Mi smo protiv kupovine glasova" govorili su, a sami su na koncerte dovodili rođake, prijatelje, navijače. Zamisli, tih 23 listića (a ne 30 kako je javnost bila obaveštena) predstavljali su - kupovinu glasova! Ja sam ustreljana za opšte dobro: svih pevača, „Politike ekspres" i drugova koji su honorarno čuvali karavan.

Nisu očekivali da ću ih tužiti i ići na sud

Radmila Karaklajić: Pozvala sam sve moje kolege da im kažem da ništa od optužbi nije tačno, ali su kolege samo ćutale...

* Tog famoznog jula 1969. objavljena je fotografija na kojoj se vidi kako govoriš svojim kolegama, objašnjavajući im da sa čitavim slučajem nemaš nikakve veze...

E, vidiš koliko sam ja bila naivna! Kad su mene isključili, ja sam sazvala sve moje kolege, ljude iz Organizacionog odbora, jer sam htela da im kažem: „Ljudi, to je tako, i to nije istina". Onaj ko je kriv ćutao bi i čekao da cela stvar legne. A zamisli mene kretena! Da počnem da se pravdam pred svima, da ih ubeđujem da sam svaki dan sa njima, da nisam imala ništa s mužem i tim njegovim radnicima. Moje kolege su me saslušale i samo su ćutale. Ne zameram im mnogo. Tako su morali da postupe, jer su ušli u propagandnu mašinu, od njih su se tražile izjave...

* Ispod te slike stajao je potpis: „Radmila Karaklajić pokušava da se opravda pred svojim kolegama"...

Zamisli kako se sve može reći na nekoliko načina! Kako se reaguje na jedan ljudski gest poverenja, traženja razumevanja, kad znaš da nisi kriv i da ništa nisi učinio.

Primila sam neka usmena izvibnjenja: Radmila Karaklajić* U tvojim tadašnjim izjavama često se pominjao Pavle Lukač.

Nisam sigurna da je on loš čovek, ali verujem da mu je čitava stvar servirana. Sa njim sam kasnije razgovarala i on nije bio inicijator afere, u to sam sigurna. Lukač, i ostali, verovatno su mislili da će se skandal brzo zataškati, ali nisu očekivali da ću se ja suditi. Suđenje je trajalo gotovo tri godine: ročišta su se odlagala, prekidala, nastavljala. Budući da sam podnela krivičnu prijavu protiv Lukača, a nastavak afere sigurno nije činio koristi „Pesmi leta", ,,Ekspresu" i „Politikinoj" kući, predložili su mi da povučem tužbu. Nakon tri godine, nakon što sam sa advokatom išla u Ulcinj, nalazila svedoke, razgovarala s milicionerima koji su priznali da su malo više „pritisli" one momke koji su uhvaćeni, nakon svega toga - pristala sam. Da se više ne vučem po sudovima. Primila sam neka privatna, usmena izvinjenja, ali je to, više-manje, sve bilo kasno. Tad sam shvatila da je užasna borba jedinke protiv moćnika. I danas, kad gomila napadne jednog čoveka, kad vlast podigne hajku protiv pojedinca - ja sam unapred, iz svog iskustva, na njegovoj strani. Jer, hajke nisu slučajne. One su izrežirane.

* Možeš li, posle tolikih godina, da budeš objektivna u oceni „Pesme leta" kao festivalu?

Kao priredba i ideja - „Pesma leta" je sasvim u redu. Ali, onda su sponzori bili vrlo značajni. Sećam se direktora jednog velikog preduzeća koji je mojoj koleginici bukvalno platio šou na televiziji! Taj direktor je, recimo, sve vreme bio s nama, on je na to imao prava, a moj suprug nije smeo da bude u karavanu. Ali, direktor je imao love, na njegov račun čitava „Pesma leta" je pila i dan i noć. Uopšte, pare su na tom festivalu nemilice trošene. Nas, pevače, non-stop su dočekivali banketima, svakodnevno smo dobijali poklone od preduzeća. Neki su dobijali i automobile koji su posle festivala bili tobože havarisani. Budući da su direktori imali odrešene ruke u tim fondovima za reklamu, nekako je logično da su morali da budu uticajni. Sigurna sam da se na „Pesmi leta" jedna gomila sveta obogatila: od automobila do keš love. Nikog nije bilo ko bi kontrolisao kako se troši novac. On se rasipao kao da je sutra sudnji dan.

Pre skandala na Pesmi leta '69: Radmila Karaklajić* Da li je klauzula o zabrani prisustva uže i šire familije stvarala neko posebno erotsko raspoloženje?

Apsolutno! Ja sam bila jedna od retkih kojoj je to smetalo... Sećam se jedne naše pevačice, koja je i danas velika zvezda, a kojoj zavidim na znanju i moći da se korisno ponaša. Ona je sa svima bila ljubazna, svakom je umela da kaže lepu reč, da se nasmeje. Dokić je u nju do ušiju bio zaljubljen. Mislio je da će kod nje dobiti poen ako skloni jedinu pravu konkurenciju: mene. A to je slika i prilika sveta u kom živimo.

* „Pesma leta" i sve ono što se na njoj događalo samo je refleks tog vremena?

Naravno. To je ono što nas je dovelo dovde: promašene investicije, beskrupulozno trošenje društvenog novca bez kontrole, mućke, nameštaljke, privatan biznis. U svim tim situacijama neko, sigurnosti radi, mora da bude žrtvovan. Naročito onaj ko se izdvaja iz krda, ko nije „njihov". Ispalo je da su se kola slomila na meni. Svi su ostali pošteni, jedino sam ja izblamirana.

* Iz tvojih priča, inspektor Velja Dokić bio je neka vrsta sive eminencije „Pesme leta"

Festival je bio njegova prćija. Honorarna. Ne znam baš zbog čega, ali je bio vrlo uticajan. Kasnije sam razgovarala sa Nikolom Bugarčićem, načelnikom SUP-a, koji mi je potvrdio da niko od inspektora tamo nije bio zvanično poslat. Oni su koristili svoj godišnji odmor, slobodne dane. Dokiću nisam bila simpatična od prvog dana. Ni on meni. Znam samo da kad sam videla njegov odnos prema drugim pevačima odmah mi je sve bilo jasno. Ipak, nisam ja glupa žena! Prepoznavala sam situacije, reči, to ljubljenje sa svima, odlaske uveče. Sem toga, u ekipi je vladala vrlo takmičarska atmosfera, jer je pobeda svima mnogo značila. Svi pevači su bili u grču: pobeda ili poraz mogli su da ih uzdignu ili sruše. Zato je i bilo mogućno da se svašta dešava.

Radmila Karaklajić: Večito ću biti zahvalna svojoj publici

* Bilo je i onih kolega koji su ti verovali i ostali na tvojoj strani?

Naravno, ali mnogi od njih tu podršku nisu smeli javno da izraze. Zameriti se „Politikinoj" kući nije bilo zgodno, naročito ako si pevač kome, prirodno, treba publicitet. Neću da zaboravim da su me iduće godine pozvali na Splitski festival, kao da se ništa nije desilo, gde sam dobila nagradu za interpretaciju, a pesma „Turist" Zvonka Špišića, nagradu za najbolji tekst. Sve kolege su me vrlo lepo primile i na tome sam im, dan danas, zahvalna. Ali, najpre dugujem zahvalnost mojoj publici koja nikad nije gubila poverenje u mene. Na mom koncertu posle te afere, osećala sam se kao da se ništa nije dogodilo. I to mi je pomoglo da se vratim, da zalečim rane.

Povratak u život

Veza o kojoj je brujala čitava Jugoslavija: Radmila Karaklajić i Fikret Mujkić

* Nekako u to vreme, dok si još bila anatemisana u štampi, bilo je i velikih bura u tvom privatnom životu. Veza sa Fikretom Mujkićem, tadašnjom fudbalskom zvezdom, bila je, kako kažu Amerikanci „Talk Of The Town".

Bila je to zaljubljenost jedne druge vrste, nešto što me je na ličnom planu oslobodilo mora koje su me pratile. Ali, i deo štampe onda je to iskoristio... Vidiš, ja strašno verujem ljudima. Ne verujem u ničije zle namere dok me sekirom ne opauče po glavi; imam poverenja, i posle svega, u ljude, bez obzira koliko sam se puta razočarala. Ali, nakon te afere na „Pesmi leta", desilo mi se nešto mnogo gore. Ostala sam bez dvoje dece. Preostala mi je samo muzika, ta publika koja je u mene verovala. Da toga nije bilo, ja bih, ne sumnjam, završila u ludnici. Dotakla sam dno života, ali ne u pesmi i priči - već u stvarnosti. Gubitak dece bio je najstrašnija stvar u mom životu. Na „Pesmi leta" probali su da mi uzmu ugled, ali ovo... Bile su to najgore godine mog života, i ne daj bože nikom da ih tako doživi...

Super zvezda u Sovjetskom Savezu: Radmila Karaklajić* Onda si krenula od nule?

Ispod nule, iz minusa! Hrabrost da izdržim tražila sam u svojoj porodici, roditeljima, fantastičnim ljudima koji su mi totalno verovali, koji su znali svaki detalj. Nisam htela da se povučem iz muzike: priznala bih tako da sam poražena. Kod nas sam stidljivo krenula, tu i tamo se pojavljivala, i onda otišla u Sovjetski Savez - nakon tri godine pauze - gde sam se uverila da me isto primaju. Tamo sam, sasvim pošteno, ne zvezda, nego super zvezda! Tako nešto se pojavljuje jednom u dvadeset godina! Jedan lik, glas, „imidž" koji se ne zaboravlja i koji se stalno mora hraniti dodatnim naporom i radom da bi se održao.

* Sovjetski Savez nijedne godine nisi preskakala?

Samo jednom, kad sam zbog rođenja mog sina, ostala u Beogradu, jer sam neprekidno, godinu dana ležala u bolnici. Tako sam napravila još jednu pauzu... Rođenje sina značilo mi je sve, donelo je ravnotežu u moj život, mada se sve ono što se desilo nikad ne može zaboraviti. Dete je najveći, pravi razlog za življenje.

* Od 1975. godine, kad si se porodila, do danas tvoja karijera se uglavnom bazira na gostovanjima po inostranstvu.

Trudim se da ovde ne budem previše odsutna: objavila sam tri LP ploče, jednu u zlatnom, a drugu u srebrnom tiražu, dok je treća „Lude šezdesete" štampana u četiri-pet hiljada primeraka, bez ikakve reklame. Međutim, u SSSR-u, tiraži mojih ploča ipak su nešto veći. Moj album iz 1986. u Sovjetskom Savezu prodat je u 1.020.000 primeraka!

* Ni drugu supersilu, Ameriku, nisi baš zapostavila. Još uvek se prepričava da si jedina od naših pevača imala koncert u zgradi Ujedinjenih nacija i to za predstavnike akreditovanih misija?

Bilo je to u leto, 1983. godine. Dvojica Jevreja koji žive u Los Anđelesu - a koji su legalno napustili SSSR - ponudili su mi da organizuju turneju, jer je po Americi bilo mnogo Rusa koji su me poznavali iz dana kad su živeli u SSSR-u. Turneja je bila velika i vrlo uspešna. Pevala sam po koledžima, školama, halama: imala sam osamnaest koncerata u Čikagu, Bostonu, Njujorku, Torontu, Los Anđelesu, San Francisku. U Njujorku sam nastupala u čuvenom restoranu „Nacional", koji je tako raskošan da ti pamet stane! Publika je, uglavnom, bila istočnog porekla, ljudi koji su živeli po Rusiji, Poljskoj, Čehoslovačkoj. Kad je sovjetska misija u Ujedinjenim nacijama saznala da sam u Americi, ponudili su mi da naprave koncert u zgradi UN, u biblioteci „Dag Hamaršeld".

Sve je to nekakva sudbina: Radmila Karaklajić Na koncertu je bilo oko 500 ljudi, a od naših je, sećam se, bio Goran Milić sa suprugom Oliverom Katanić. Goran i Olivera pozvali su me kod njih, i čitavu noć smo proveli pričajući... Što se tog koncerta tiče, stvarno sam ponosna. Jer, ipak treba postići nešto u životu da bi ti neka misija organizovala koncert. Mene su predstavili kao zvezdu Istočne Evrope, u rangu Ale Pugačove... Slično sam prošla na turneji po Australiji gde sam imala desetak koncerata, pred divnom publikom.

* Dugogodišnji boravak u Sovjetskom Savezu nije te ideološki ojačao?

Zašto ideološki? Tamo nikad nisam došla u dodir s politikom. Ma, uopšte. Niko me nikad nije ni pitao da li sam član Partije ili nešto slično...

* Da li si član Partije?

  Nisam.

* To ti ne smeta da sebe smatraš srećnim čovekom?

(Smeh)... Mislim da sam ipak srećna, mada svom detetu nikad ne bih poželela sličan put, sa toliko trauma. Možda je, ipak, sve to nekakva sudbina, nešto što je moralo da mi se desi. Zato o budućnosti previše ne razmišljam. Mislim da ću se u Jugoslaviji povući iz muzike, a sve mi ostalo - ostaje. Ceo svet!

Oceni 5