Radovanu Karadžiću doživotna robija

Žalbeno veće Rezidualnog mehanizma, sledbenika Međunarodnog tribunala za ratne zločine u Hagu, izreklo je u sredu 20. marta kaznu doživotnog zatvora prvom predsedniku Republike Srpske i vrhovnom komandantu Vojske RS Radovanu Karadžiću. U presudi koju je saopštio predsedavajući, danski sudija Vagn Joensen, ističe se da je Karadžić kriv za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

“Presuda nema veze sa pravdom”, poručio je osuđeni za najsvirepije zločine. Nakon prvostepene presude u kojom je već počašćen sa 40 godina robije kazao je, pak, “Savest mi je mirna”. Presuda je pravosnažna, nije potpuno pravična, budući da je genocid teritorijalno smešten u opštine, a čak i, idući tom logikom, negiran je u gradovima u kojima je ljudima nanošena nepodnošljiva patnja, između ostalog u logorima, sa ciljem da se potpuno unište i/ili da se stvori nepodnošljivo okruženje za njihov život.

Zločini za koje je Karadžić osuđen su, po rečima sudije Joensena, “neviđenih razmjera i brutalnosti”. Prvostepena je presuda, pak, delimično potvrđena u tački jedan i Veće je konstatovalo da Karadžić, iako su dokazani zločini u Prijedoru, Foči, Vlasenici, Bratuncu, Zvorniku, Sanskom Mostu i Ključu nije kriv za genocid u ovim opštinama. Počinjeni su, naime, zločini u ovim gradovima, ali je Veće ocenilo da nisu imali genocidnu nameru.

Zločinački poduhvat u Sarajevu

Žalbeno veće je potvrdilo Karadžićevu nameru da učestvuje u udruženom zločinačkom poduhvatu za zločine u Sarajevu na osnovu "brojnih dokaza i izjava", odnosno, nije čulo argumente koji dokazuju Karadžićevu žalbu i tvrdnju da nije nameravao da učestvuje u zločinima u Sarajevu.

Kalemegdanski položaji artiljerije nisu pomenuti.

Karadžić je, prema oceni Veća, naredio da se zarobljeni u Srebrenici i okolini odvedu "na neko drugo mesto" i bio je u kontaktu s ljudima na terenu koji su ubijali.

Žalba Karadžića i zastupnika odbrane odnosila se na to da je sudski postupak bio "nepošten", a Žalbeno veće zaključilo je da je pravo na odbranu prekršeno zato što  nije bi prisutan prilikom obilaska mesta zločina. Konstatovalo je, takođe, da Karadžić “nije dokazao pogreške pri zaključivanju”, u oceni masovnog ubistva na pijaci Markale (“Markale 1”). 

Sudijsko tumačenje genocida

Prvostepenom presudom izrečenom u martu 2016. godine, Radovan Karadžić je osuđen na 40 godina zatvora. Tom prvostepenom presudom proglašen je krivim za genocid u Srebrenici, progon Bošnjaka i Hrvata širom BiH, za terorisanja civilnog stanovništva Sarajeva tokom opsade glavnog bh. grada, za držanje pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija za taoce. Istovremeno, oslobođen je krivice za genocid počinjen u sedam bh. opština tokom 1992. godine.

Žalba tužilaca odnosi se na dužinu kazne i zahteva se da za zločinačke poduhvate u kojima je učestvovao Karadžić treba da bude kažnjen doživotnim zatvorom. Tužilaštvo takođe ocenjuje manjkavim stav da su snage bosanskih Srba 1992. u Bratuncu, Foči, Ključu, Prijedoru, Sanskom Mostu, Vlasenici i Zvorniku počinile prisilno iseljavanje, dok su drugi zločini, poput ubistava, razaranja i seksualnog nasilja, bili samo predvidive posledice, a ne zasebni planirani zločini u okviru genocidnog plana. Pogrešan je, smatraju tužioci, i stav da je moguće to da Karadžić nije želeo da se drugi zločini dogode ali nije mario dovoljno da ih zaustavi.

Drugi deo žalbe haških tužilaca odnosi se na mesta zatočenja; iako je Karadžić proglašen krivim za brojne zločine počinjene u logorima, Veće je navelo da dokazi nisu dovoljni da pokažu da su uslovi zatočenja “stvarani s ciljem fizičkog uništenja Hrvata i Bošnjaka”.Prema stavu tužilaca, Veće je ignorisalo niz dokaza koji su ukazivali na to da su u logorima širom Republike Srpske činjena masovna ubistva, kao i da su teška zlostavljanja bila svakodnevica. Kao primeri logora u kojima su, prema mišljenju tužilaca, činjeni zločini čija je razmera ukazivala na nameru da se Bošnjaci i Hrvati “unište kao grupa”, navedeni su zatvor u Foči, logori “Keraterm” i “Omarska” kod Prijedora, “Sušica” u Vlasenici, te škole u Karakaju i Bratuncu.

“Zaključci o uslovima u logorima značajno utiču na pogrešne zaključke u vezi sa stavom Prvostepenog veća u odnosu na nedostatak genocidne namere. Hiljade Bošnjaka i Hrvata koji su u prvostepenoj presudi navedeni samo kao ‘iseljeni’ u stvari su trpeli uslove života koji su bili smišljeni ka njihovom fizičkom uništenju”, navode tužioci.

U trećoj stavci žalbe tužioci su naglasili da se Prvostepeno veće “vodilo preuskom definicijom genocida”, razmatrajući samo matematički koliko je Bošnjaka i Hrvata uništeno, a nije razmatralo kakve su dugoročne posledice svih počinjenih zločina i da li je njihov cilj bilo onemogućavanje da se ove grupe ponovo izgrade.

Bošnjaci kao “roba za uništenje”

Tužioci su se posebno žalili što Prvostepeno vijeće nije razmatralo pitanje da li je 1992. godine počinjen genocid u Prijedoru, gde, kako se navodi u žalbi, “obim zločina ukazuje na jasnu nameru uništenja grupe”.

Prvi predsednik RS nastojao je da ospori i ključni dokaz, prema oceni Vijeća, u vezi s njegovim učešćem u zločinu, odnosno telefonski razgovor između njega i Miroslava Deronjića, tadašnjeg poverenika za Srebrenicu, vođen 13. jula 1995. uveče. Karadžić je pitao “koliko hiljada” zarobljenika je u tom trenutku u obližnjem Bratuncu, a Deronjić je odgovorio: “Dvije hiljade, biće ih i više.” Sva roba mora biti u skladištima do podne sutra, ne tu, nego drugde - uzvratio je Karadžić.

Sudije su, na osnovu celokupnih dokaza, protumačile da su se Karadžićeve reči odnosile na zarobljenike koji su sutradan prebačeni na više lokacija u okolini Zvornika i streljani u periodu od 14. do 17. jula 1995.

Nema odmazde, nema smrtne kazne, reč je o civilizacijskim dostignućima koja se primenjuju i na pojavne oblike života koji su temeljno i prezrivo negirali ljudskost – a i opet bi, kad bi im se posrećilo (o tome svedoče izjave i intervjui nakon lišenja slobode, odnosno prvostepene presude).

A jedan je život malo za kaznu – nije valjda da neko veruje u svrhu kažnjavanja. Vrhovni zapovednik bosanskih Srba brutalno je nasrnuo na civilizaciju, Sud ne može da vrati sve u prvobitno stanje, ne može ni da olakša patnje koje je naneo Radovan Karadžić.

Zlikovac je imao umišljaj, laže da mu je žao dece i ljudi koji su patili – dečjeg je pesnika zapala takva istorijska uloga, sam je sebi poklonio, da ubija decu. Nemaju subordinacijske veze Radovan Karadžić i terorista sa Novog Zelanda Brenton Tarant, ali je logična morbidna simbolika koja ih povezuje, zvučni background, pesma u slavu Karadžića koju je pre svog krvavog pira, ubistva 49 ljudi slušao terorista.

Presuda je izrečena, dolaze novi dani slave u Srbiji i istorijski utemeljenom entitetu Bosne i Hercegovine. U svim opštinama.