Raketni sistemi za obaranje zvezda padalica

Prolazi narandžasto popodne. Nešto se tu izrodilo, ali šta i kako to ne znam. S večeri, čini se tek onako, ona me pozove telefonom. Napolju vojske insekata, budućnost sveta, jurišaju na frontovima osenčenim svetlošću lampiona. I veli da - mada sam od ponoćnih plemića - ozbiljno računa na mene, nesvesna da ta ozbiljnost, preko žudnje, prerasta u slabost... „O plameni sinovi Velijara...“ Ha, ha, baš su dirnuta tamna srca naša, pevaju koščati dimnjaci u okvirima prozora. I kaže još da se kako-tako moramo videti pre mog odlaska u Karpate. Onako stameno i strasno, bez obzira što se ama baš nikom i nigde ne isplati istrajavanje kojem je ishodište poverenje. Poverenje je očajnički pokušaj povezivanja nedoraslih. Entuzijazam amatera me dovodi do suza, nekad do ushićenja izazvanog potpunim rasapom emocija, jer je čistota stanje sjajnog praha koga spaljuju vatre ili ih u zoru raznosi vetar. Ostaje samo suluda mašta i riđi oblaci putovanja.

Usred talasa nemira, setila se, kaže, nečeg sporog, ali neodložnog, nečeg što iziskuje naše viđenje u ravni dirki na klaviru. Crno-bele varijacije na temu munja i bleskova. Pokušava da mi objasni, baš snažno, taj put i skretanja, odrednica je neka uličica na Novom Beogradu, i zgrada koja zarasta u bledo, kao u magnovenje. A negde pročitah - neki autor citira nekog drugog - misao koja saopštava da nema većeg lavirinta od puta koji u pravoj liniji spaja dva grada na obali iste reke. Autori k’o autori, očigledno se radilo o kasnom postmodernisti, obrlaćenom belim rumom.

Ona pak nastavlja - čas na srpskom, čas na sumerskom, pa na etrurskom - da mi objašnjava šarena i tamna svetla mostova, geografske položaje reka, tornjeve, parkove i spomenike, zanos proizveden u pravim uglovima kvartova... bulevare, ulice, sokake, sve do konačnog skretanja. Priča mi o sazvežđima i orijentaciji, o zamršenim keltskim grobnicama sa neobičnim maskama i nakitom od jantara, o bunarima i krotkosti voda, o kostima i lobanjama u vodi... Sve to me navodi, budući da sam kao i svaki sumnjivi čovek na klackalici razuma - realizma i surealizma - da pomislim kako je novobeogradski lavirint najkompletniji lavirint na svetu... Zavodljiv i nemilosrdan, kao mračne tautologije, kao hunske sablje, kao zlatni očnjaci u tami, savršen. Ah ta večita bezb(r)ojna skretanja!

I onda polazim unezvereno, mada stari posmatrač, po uputstvima osmatram, pokušavajući da raskrinkam sistem, da otkrijem ključne konstante lavirinta (potajno odbijajući da prihvatim da je lavirint sam po sebi, postojana, zaokružena konstanta). Nailazim na niže, istovrsne zgrade u nekim delovima Zemuna, pa Novog Beograda, čije su zavodljive putanje odnele hiljade života, u beskrajne prostore nepoznatog. Vozim, savijam, tumačim, tiho zavijam, mamuzam paripa... Dlanovi klizaju i cede se, a kapi znoja, kao mali vodopadi, slivaju mi se niz kapke. Noć je puna neona, nedostaju samo bleh muzika i raketni sistemi za obaranje zvezda padalica. Prgava slanoća znoja već me uveliko nagriza... Svet rotira u sremskoj ravnici.

I opet pesak, bagrenjaci i vrbe, svetlosive i smeđe postavke Save i Dunava. Pa Zona Sutona i u njoj daleka nevidljiva mora puna mračnih uspomena, kraba i leševa barki. Napetost i tmina zalivaju vetrobrane, vožnja postaje sve neizvesnija, na semaforima bezdušno turiram. Prolazim kroz žuto, prolećem kroz crveno. Urnebesno, da čak i na Alpima blesave usmeravaju dežurni radari i antene, tamo kuda je nekad marširao i gde je odvažno skretao Hanibal koji sanjaše Rim. Hajde, hajde adelante, siempre adelante (uvek napred), navodi me ona pokušavajući da odigra na moje bivše slabosti. Seti se Španije, seti se kako su padali sanjari, tamo, kod Salamance, šaputala je pokušavajući da me motiviše... OK, mišići su mi nabrekli, platinasti očnjaci predaka veselo svetlucaju u polutami, „mustang“ penušavo rže... Prašume građevina, u kojima žive bauci, gnomi i golemi, vile i vilenjaci, milosnice, dunavski vodeni duh – izvorišta strepnje i nade, lavirinti za sebe. U hangarima blješte sečiva noževa, tanki potoci krvi traže svoje reke. Rastu stabla javora kao burići za slatkaste sirupe... I gigantske topole... kao haubice. Noć se lagano rastvara u žutom kreču svitanja. Sledi poslednja tišina, pa šumovi na vezama. Osećam da sam negde blizu, kružim, lepo mi je, duboko i neizvesno, kao da nešto nazirem.

Ali, skretanja nema, pa nema.