Rane godine Hristove

Jehošua, koga mi zovemo Isus, prema njegovom helenizovanom imenu Iesous, najverovatnije se rodio u Nazaretu.¹ Sigurno je da je u tom zabačenom kutku Galileje proteklo njegovo detinjstvo i da je tu došlo do prve, najveće misterije hrišćanstva – rađanja i procvata duše Hristove. On je bio sin žene Mirjam koju mi zovemo Marija, žene drvodelje Josifa, Galilejke plemenitog roda koja je bila povezana s esenima.

Legenda je rođenje Hristovo obavila čudesnim pokrovom. Ako i sadrži mnoge predrasude, legenda ipak pokriva i psihološke istine koje su manje poznate jer prevazilaze uobičajenu percepciju. Iz legendarne priče o Mariji izgleda da sledi jedna činjenica – još pre nego što se rodio, Isus je bio, po želji majčinoj, posvećen da izvrši proročku misiju. Slično nešto se pominje u vezi s mnogim herojima i prorocima Starog zaveta. Ti sinovi koje su majke posvećivale Bogu zvali su se nazareni. U tom pogledu, zanimljivo je još jednom pročitati kazivanje o Samsonu, kao i ono o Samuilu. Anđeo je javio Samsonovoj majci da će zatrudneti, da će roditi sina, da britva neće preći preko njegove glave „jer će dijete biti nazirej božji od utrobe materine, i on će početi izbavljati Izrailja iz ruku filistejskih“.² Samuilova majka, kojoj „Gospod bješe zatvorio matericu“, sama je molila dete od Boga: „Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje, i opomeneš me se, i ne zaboraviš sluškinje svoje, nego daš sluškinji svojoj muško čedo, ja ću ga dati Gospodu dokle je god živ i britva neće prijeći preko glave njegove. [...] I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod opomenu se nje. I kad bi vrijeme, pošto Ana zatrudnje, rodi sina i nađe mu ime Samuilo, jer, reče, isprosih ga u Gospoda.“³ Jer Samuilo – Sam-u-el – znači, prema drevnom semitskom korenu, unutrašnji sjaj božji. Majka je osećala kao da je prosvetljena onim koga inkarnira i smatrala ga je eteričnom suštinom Gospoda.

Ovi su odlomci od izuzetnog značaja jer nam omogućuju da proniknemo u ezoteričku tradiciju, koja je bila stalna i živa u Izraelu, i preko nje i u istinski smisao hrišćanske legende. Muž, Elkana, jeste zemaljski otac Samuilov po telu, ali Gospod je njegov nebeski otac po Duhu. Figurativni jezik judaističkog monoteizma ovde krije učenje o preegzistenciji duše. Posvećena žena se obraća jednoj uzvišenoj duši, ona je prima u svoju utrobu i tako rađa proroka. To učenje, dobro skriveno kod Jevreja i sasvim odsutno iz njihovog zvaničnog kulta, predstavljalo je deo tajne tradicije posvećenika. Ono se pomalja kod proroka. Jeremija ga ističe ovim rečima: „I dođe mi riječ Gospodnja govoreći: Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te.“⁴ Isus će to isto reći zaprepašćenim farisejima: „A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem, ja sam prije nego se Avram rodio.“⁵ Šta od ovoga treba vezati za Mariju, majku Isusovu? Izgleda da je u prvim hrišćanskim opštinama Isus smatran sinom Marije i Josifa, jer nam Matej daje Josifovo rodoslovno stablo kako bi dokazao da Isus potiče od roda Davidova. Sumnje nema, i tu su, kao i u nekim gnostičkim sektama, u Isusu videli sina koga je darovao Gospod u istom onom smislu u kojem se o tome govori kod Samuila. Kasnije je legenda, u nastojanju da pokaže Hristovo natprirodno poreklo i dalje plela svoj zlatni i azurni veo: priču o Josifu i Mariji, o Blagovestima, sve do priče o Marijinom detinjstvu provedenom u hramu.⁶

Ako otkrijemo ezoterički smisao jevrejske tradicije i hrišćanske legende mogli bismo i ovako reći – čin Proviđenja, ili rečeno jasnije, uticaj duhovnog sveta koji prati rođenje svakog čoveka ma ko on bio, jeste moćniji i vidljiviji u slučaju rođenja genijalnih ljudi čiji se dolazak na svet nikako ne može objasniti samo delovanjem zakona fizičkog atavizma. A taj uticaj dostiže najveći stepen intenziteta kad su posredi neki od tih božanskih proroka kojima je suđeno da menjaju lice sveta. Duša koja je izabrana za božansku misiju poreklom je iz božanskog sveta, ona dolazi slobodno, svesno, ali da bi stupila na scenu zemaljskog života potrebna je odabrana posuda, potreban je zov izabrane majke koja, stavom svojega moralnog bića, žudnjom duše i čistotom svoga života, može da predoseća, da privlači i da u svom mesu i svojoj krvi inkarnira dušu izbavitelja kome je suđeno da u očima ljudi bude jedan od sinova božjih. To je duboka istina koju nam otkriva drevna ideja o Devici Majci. Indijski genije ju je već bio izrazio u legendi o Krišni. Jevanđelja po Mateju i Luki kazuju je s još divnijom poetičnošću i jednostavnošću.

„Duši koja dolazi s neba, rođenje je smrt“, kazao je Empedokle pet stotina godina pre Hrista. Ma kako uzvišen bio neki duh, kada se jednom zaglibi u telo, on privremeno gubi sećanje na svoju prošlost; kada ga jednom zahvate zupčanici zemaljskog života, razvoj njegove zemaljske svesti podložan je zakonima sveta u kojem se inkarnira. On pada pod snagom elemenata. Što je više bilo njegovo poreklo, to će veći biti napor da ponovo probudi svoje uspavane moći, svoje urođene nebeske osobine, i da stekne svest o svojoj misiji.

Da bi se rascvetale, duboke i nežne duše osećaju potrebu za mirom, za spokojem. Isus je rastao u tišini Galileje. Njegovi prvi utisci su bili blagi, ozbiljni i vedri. Rodna dolina je ličila na kutak neba koji je pao na obronak planine. Mestašce Nazaret se nimalo nije promenilo tokom vekova.⁷ Njegove kućice pribijene uz stenu liče, po kazivanju putnika, na bele kocke posejane među stablima smokava, narova i vinove loze nad kojima lete golubice. Oko tog gnezda svežine i zelenila struji oštri vazduh s gora, a s njihovih se vrhunaca otvara slobodni i svetli vidik Galileje. Dodajte tom veličanstvenom prizoru ozbiljnost unutrašnjeg života jedne pobožne i patrijarhalne porodice. Snaga jevrejskog vaspitanja je oduvek počivala u jedinstvu zakona i vere, kao i u moćnoj porodičnoj organizaciji u kojoj dominira nacionalna i religiozna ideja. Za dete je roditeljski dom bio neka vrsta hrama. Umesto freski nasmejanih fauna i nimfi koje su ukrašavale atrijume grčkih kuća, i kakve su se mogle videti u Seforisu i Tiverijadi, u jevrejskim kućama su se mogli videti samo odlomci iz Zakona i knjiga proroka, čiji je strogi tekst bio ispisan haldejskim pismenima iznad vrata i na zidovima. Međutim, sloga oca i majke u ljubavi prema detetu grejala je i obasjavala neukrašen dom jednog u potpunosti duhovnog života. Tu je i Isus primio prve pouke, tu je, iz usta oca i majke, počeo da upoznaje Pisma. Od najranijih godina, vajkadašnja i neobična sudbina naroda božjega odvijala se pred njegovim očima, zajedno sa sezonskim praznicima koji su svetkovani u porodici uz čitanje tekstova, pesme i molitve. Za vreme Praznika koliba pravljena je u dvorištu, ponekad i na krovu doma, kolibica od grančica maslina i mirte u znak sećanja na pradavna vremena pustinjskih patrijaraha, večnih nomada. Tad su palili sveće na sedmokrakom svećnjaku, razvijali svitke papirusa i čitali sveta predanja. Za detinju dušu Gospod je bio prisutan ne samo u zvezdanom nebu nego i u tom svećnjaku koji je odražavao njegovu slavu, u glasu očevom, kao i u tihoj ljubavi majčinoj. Tako su slavni dani Izrailja odgajili Isusa u detinjstvu, dani radosti i bola, trijumfa i progonstva, ali i bezbrojnih poniženja i večne nade. Pred upornim, nametljivim dečjim pitanjima otac je ostajao ćutljiv. Ali majka je dizala uvis trepavice svojih krupnih očiju, očiju snene Sirijke, i dočekujući ispitivački pogled sinovljev, govorila mu je: „Reč božja je živa samo u njegovim prorocima. Jednoga dana će ti mudri eseni, usamljenici s Karmelske gore i s Mrtvoga mora, na to odgovoriti.“

Možemo tako zamisliti i Isusa među svojim drugovima kako stiče izuzetno prvenstvo koje omogućuje rana umna zrelost sjedinjena s osećanjem za pravičnost i sa živom simpatijom. Možemo ga pratiti do sinagoge, gde sluša spor između pisara i fariseja i gde će se i sam ogledati u snazi dijalektike. Tu ga malo kasnije možemo videti zbunjenog suvoparnošću tih učenih tumača zakona koji su do te mere iskrivljavali slovo da su iz njega gonili duh. Vidimo ga još kako se primiče životu pagana, kako ga obuhvata pogledom i odgoneta, kako dolazi u posetu raskošnom Seforisu, prestonici Galileje i rezidenciji Antipinoj, nad kojim se uzdiže akropolj i koji čuvaju Irodovi najamnici – Gali, Tračani i varvari iz raznih zemalja. Možda je čak za vreme jednog od čestih odlazaka kod jevrejskih porodica, stigao i do nekog feničanskog grada, tih pravih ljudskih mravinjaka na obalama mora. Gledao je izdaleka niske hramove s povijenim stubovima, okružene mračnim šumarcima iz kojih su dopirale, uz plačni zov svirala, pesme Astartinih sveštenica. Njihov sladostrasni krik, oštar kao bol, izazivao u njegovom zbunjenom srcu dugotrajne treptaje strepnje i sažaljenja. Tada se sin Marijin vraćao u svoje planine praćen osećajem olakšanja. Peo se na stenu iznad Nazareta i ispitivao široki horizont Galileje i Samarije. Gledao je Karmel, Gelvuju, Tavor i Sihemske gore, te drevne svedoke patrijaraha i proroka. „Uzvišena mesta“ su se pružala ukrug, dizala su se u beskraj nebeski kao moćni oltari koji su čekali da im se prinese vatra i tamjan. Da li su ona nekog čekala?

No ma koliko bili snažni utisci o svetu u kojem je boravila duša Isusova, sve je to bledilo pred moćnom, neiskazanom istinom njegovog unutrašnjeg sveta. Ta se istina rascvetavala u dubini njegovog bića kao što blistavi cvet izranja iz mračne vode. Ličila je na svetlost koja biva sve jača u trenucima kada bi bio pribran i sam. Tada su mu ljudi i stvari, bilo da su blizu ili daleko, delovali prozračno u njihovoj intimnoj suštini. On je čitao misli, sagledavao je duše. Zatim je opažao u svom sećanju, kao kroz lagani veo, božanski lepa i svetla bića koja se naginju k njemu ili se okupljaju u adoraciji blještave svetlosti. Čudesne vizije su ga posećivale u snovima ili su stajale između njega i stvarnosti, u nekom stvarnom udvajanju svesti. Na vrhuncu tih ekstaza koje su ga vodile iz sfere u sferu, kao prema nekim drugim nebesima, katkad je osećao kako ga privlači blještava svetlost i kako ga sveg potapa sjaj užarenog sunca. Iz tih svojih zanosa izvlačio je neiskazivu nežnost, neku posebnu snagu. Kako je u tom trenutku bio izmiren sa svim bićima, u saglasnosti sa svetom! Kakva je bila ta tajanstvena svetlost, bliskija i življa nego ona druga, svetlost koja je izbijala iz dubine njegovog bića i nosila ga do dalekih prostranstava, i čiji ga je prvi talas zapljusnuo još u krupnim očima njegove majke i koja ga je sada sjedinjavala sa svim bićima u zajedničkom, pritajenom drhtanju? Nije li to bio izvor duša i svetova?

On ju je nazvao: Otac Nebeski.⁸

To izvorno osećanje jedinstva s Bogom u svetlosti Ljubavi – to je prvo veliko Isusovo otkrovenje. Jedan unutrašnji glas mu je govorio da to zaključa najdublje u svom biću, ali ta je svetlost obasjala čitav njegov život. Ona ga je činila blagim i nesavladivim. Ona je od misli njegove načinila dijamantski štit, a od reči njegove svetlosni mač.

Taj mistični, duboko skriveni život, kod ovog mladića se javljao zajedno s punom lucidnošću kad su posredi stvari iz realnog života. Luka nam ga prikazuje u doba kada mu je bilo dvanaest godina: „jačao je u snazi, milosti i mudrosti“. Religiozna svest je kod Isusa bila nešto urođeno, apsolutno nezavisno od spoljašnjeg sveta. Njegova proročka i mesijanska svest mogla se probuditi samo pod uticajem spoljašnjeg šoka, pred prizorima njegovog vremena, ali i posredstvom posebnog posvećenja, uz dugotrajne unutrašnje pripreme. Tragove toga nalazimo u jevanđeljima, ali i drugde.

Prvi veliki potres doživeo je na svom prvom putovanju u Jerusalim, gde je išao zajedno sa roditeljima, o čemu nam govori Luka. Taj je grad, ponos Izrailja, bio postao centar jevrejskih težnji. Njegove nedaće su jednostavno uzbunjivale duhove. Što se više množilo grobova, moglo bi se reći, sve je više rasla nada. Pod Seleukidima, Makavejcima, pod Pompejem i najzad pod Irodom, Jerusalim je izdržao mnogo strašnih opsada. Krv je tekla potocima: rimske legije su ostavljale pokolj na ulicama, masovna razapinjanja na bregovima delovala su kao pakleni prizori skrnavljenja. Nakon svih grozota, nakon poniženja za vreme rimske okupacije, pošto je sinedrion bio desetkovan, a prvosveštenik pretvoren u običnog roba koji mora da drhti pred okupatorom, Irod je, kao po ironiji, ponovo sagradio hram još blistaviji nego što je bio pod Solomonom, ali Jeršalaim nije bio ništa manje sveti grad. Zar Isaija, koga je Isus najradije čitao, ne naziva taj grad „verenicom pred kojom će kleknuti narodi“? On je još kazao: „I narodi će doći k vidjelu tvojemu i ka svjetlosti koja će te obasjati. [...] zvaćeš zidove tvoje spasenjem i vrata svoja hvalom.“⁹ Videti Jerusalim i hram Jehovin bio je san svih Jevreja, posebno od vremena kada je Judeja postala rimska provincija. Stizali su tu iz Pereje, Galileje, Aleksandrije i Vavilona. Na putu, u pustinji, pod palmama, kraj bunara pevali su psalme, žudeli su za hramom Gospodnjim, očima su tražili bregove Siona.

Neko čudno osećanje teskobe mora da je obuzelo dušu Isusovu kada je na svom prvom hodočašću ugledao grad s njegovim moćnim zidinama kako se diže uz planinu kao mračna tvrđava, kada je ugledao Irodov rimski amfiteatar iza njegovih kapija, Antonijevu kulu koja se uzdiže nad hramom, rimske legionare s oštrim kopljima koji su stražarili na zidinama. On se peo stepenicama hrama. Divio se veličanstvenim mermernim tremovima pod kojima su šetali fariseji obučeni u raskošne haljine. Prolazio je kroz Predvorje mnogobožačko, kroz Žensko dvorište. S gomilama Izraelićana primicao se Nikanorovim vratima i balustradi od tri lakata iza koje su se mogli videti sveštenici u svojim odeždama, sjajnim, ljubičastim, ukrašenim zlatom i dragim kamenjem kako služe pred svetištem, kako žrtvuju jarce i bikove i prskaju narod njihovom krvlju izgovarajući molitve zahvalnice. To nije ličilo na hram iz njegovih snova, na nebesa njegovog srca.

Zatim je silazio u narodne četvrti donjega grada, video je prosjake pobledele od gladi, smrknuta lica na kojima je još tinjao odsjaj građanskog rata, mučilišta, raspeća. Izlazio je kroz gradska vrata, hodao je kamenitim dolinama, mračnim jarugama u kojima su se nalazili kamenolomi, bazeni, grobovi kraljeva, koji kao da opasuju Jerusalim pojasom mučeništva. Tu je viđao kako sumanuti izlaze iz špilja i bacaju hulu i na žive i na mrtve. Zatim se spuštao širokim stepenicama do voda Siloama, dubokog kao podzemni bunar bez dna i viđao je kako se kraj žute vode vuku povorke gubavaca, bogalja i nesrećnika čija su tela pokrivena čirevima. Neodoljiva želja ga je vukla da se zagleda u njihove oči, da pije sav njihov bol. Jedni su tražili pomoć od njega, drugi su bili potišteni, bez imalo nade, neki opet otupeli, kao da više ne pate. Koliko je vremena trebalo da prođe da postanu takvi?

Tada bi Isus govorio sebi: „Čemu taj hram, ti sveštenici sa svojim himnama, žrtvama, kada ne mogu da izleče sve te nevolje?“ I odjednom, kao bujica nebrojenih suza, osećao je kako mu srce preplavljuje bol tih duša, tog grada, tog naroda, čitavog roda ljudskoga. Osećao je da više neće iskusiti sreću ako ne bude mogao da je prenese drugima. Njihovi pogledi, njihovi beznadežni pogledi, više nisu napuštali njegovo pamćenje. Sumorna verenica, Patnja ljudska, koračala je pored njega i govorila mu: „Ja te neću ostaviti!“

On pođe ispunjen tugom i strepnjom, i dok se peo do svetlošću obasjanih vrhova Galileje, iz srca mu se ote najdublji krik: „Oče nebeski! Ja želim da poznam! Želim da lečim! Želim da spasavam!“

1 Nije nemoguće pretpostaviti da se Isus rodio u Vitlejemu usled nepredviđenih okolnosti. Međutim, izgleda da je ta tradicija deo ciklusa kasnijih legendi koje govore o svetoj porodici i Hristovom detinjstvu.

2 Sud 13, 5.

3 1 Sam 1, 11. 19–20.

4 Jer 1, 4–5.

5 Jn 8, 58.

6 O tome je reč u apokrifnom Marijinom jevanđelju i detinjstvu Spasiteljevom koje je objavio Tišendorf.

7 Svi se sećaju divnih Renanovih opisa Galileje u Životu Isusovom i onih ništa manje značajnih Melhior de Vogea u Putovanju u Siriju i Palestinu.

8 Zapisi mistika svih vremena pokazuju da su neke izabrane duše poimale moralne i duhovne istine najvišega reda ne rezonovanjem, već unutrašnjom kontemplacijom i u vidu vizija. Taj psihički fenomen je još uvek malo poznat modernoj nauci, ali je, po sebi, nesumnjiva činjenica. Katarina Sijenska, ćerka jednog siromašnog bojadžije, imala je još u svojoj četvrtoj godini izuzetno upečatljive vizije (videti Albana Mignaty, Sa Vie). Svedenborg, kao čovek nauke, bogat duh koji ume da posmatra i da razmišlja, u svojoj četrdesetoj godini, u najboljem zdravlju, počeo je da doživljava vizije koje nisu bile ni u kakvoj vezi s njegovim ranijim životom (videti Matter, Vie de Swedenborg). Ja ne nameravam da ove fenomene stavim u isti red sa onima koji su se javljali u Isusovoj svesti, jednostavno želim da ukažem i da podsetim na univerzalnost unutrašnje percepcije koja je nezavisna od telesnih čula.

9 Is 60, 3. 18.