Ekskluzivno: Iz knjige “Si Đinping – Kineski san” (3)
Cinna 02 S

Photo: Pinterest

Rano sazrevanje

Si Đinping je tek nekoliko godina kasnije počeo da shvata šta se događa. U Džongnanhaju pojavio se veliki dacibao, zidni plakat, sa dugim tekstom ispod kojeg je stajao potpis Centralnog komiteta Komunističke partije. Si je tada imao 13 godina, ali tinejdžeri u Kini rano sazrevaju, naročito ako odrastaju u takvim porodicama koje su do grla u politici. Si je čitao tekst: „Predsednik Mao Cedung je ukazao: predstavnici buržoazije koji su se provukli u Partiju, u organe vlasti, armiju i razne kulturne krugove, to su kontrarevolucionarni revizionisti. Ako bi sazreli uslovi, oni bi uzeli vlast u svoje ruke i pretvorili diktaturu proletarijata u diktaturu buržoazije. Neke od ovih ljudi mi smo već upoznali, druge još nismo, a treći još uživaju naše poverenje i pripremaju se da budu naša smena. Na primer, ljudi tipa Hruščova nalaze se pored nas. Partijski komiteti svih nivoa na to treba da obrate punu pažnju. Bombardujte štabove!”

Bio je to početak Velike proleterske kulturne revolucije. Pre toga Mao je posetio grad Vuhan i, pred pripremljenim kamerama, zaplivao mutnim Jangceom, nizvodno, okružen telesnom gardom u uniformama i puškama preko ramena. Pokazao je narodu da je u dobroj kondiciji i da ga armija čuva.

U dužem tekstu velikog dacibaoa pominjalo se samo jedno konkretno ime – Peng Čen, član Politbiroa i partijski sekretar Pekinga. „Zar je ujka Peng buržoaski element?”, verovatno je razmišljao dečak Si, koji je sa tim „ujkom” često igrao košarku. A ko je kineski Hruščov, ko je nepopravljivi revizionista koji ide kapitalističkim putem? Zar je moguće da su to prijatelji njegovog oca – Lju Šaoći i Deng Sjaoping? Ta i mnoga druga pitanja mora da su prolazila kroz glavu deci Džongnanhaja. Ona su, i ne znajući, bila svedoci rušenja partijske i državne vlasti. To je bio još jedan, ispostaviće se najkrvaviji obračun u Partiji. Mnogo kasnije, intervjuisao sam Hu Jaobanga, tada aktuelnog generalnog sekretara Partije. On je tada prvi put otkrio da je tokom Kulturne revolucije ubijeno tri miliona ljudi, a da je stradalo najmanje 100 miliona.

Na mnoga pitanja o tome šta se događa sa Kinom, Si naravno nije imao odgovor. Njegov otac je još ranije smenjen i poslat u daleku provinciju na „prevaspitavanje kroz fizički rad“ kako se to nazivalo. Tamo će ostati punih 16 godina. U Kulturnoj revoluciji rušeno je sve staro – stari običaji, stara umetnost, stari načini. Mao je pozvao Kineze između 12 i 16 godina, iz gradova i iz sela, da uzmu učešće u ovoj rušilačkoj revoluciji, koja sa kulturom nije imala nikakve veze. Mladi su bili njegova udarna pesnica, njegova Crvena garda. Među njima nije bilo mesta za Sija i sinove drugih “izdajnika i revizionista”. Jedanaest miliona crvenih gardista prolazilo je danima Tjenanmenom ispred predsednika Maoa, spremni da jurišaju i pale sve pred sobom.

Si Đinping nije bio među onima koji su upadali u državna i partijska nadleštva i izbacivali rukovodioce, tukli ih i ponižavali, sa šiljatom papirnom kapom natučenom na glavu, kojom su označavali kontrarevolucionarnu osobu i sa optužbama okačenim oko vrata. Crveni gardisti imali su odrešene ruke, napadali su svoje bivše nastavnike i tražili od njih da priznaju izmišljene optužbe i da se javno samokritikuju.

Mučili su dojučerašnje partijske rukovodioce i uopšte intelektualce, palili umetničke slike, uništavali skulpture i stare knjige bacali na lomaču. Čak su i Džongnanhaju organizovali slična „suđenja” za najviše rukovodioce. Vezali su i pljuvali šefa države Lju Šaoćija i njegovu ženu Vang Guangmej, naterali su ih dakleče i da se klanjaju pred crvenim gardistima od kojih nijedan nije imao više od 15 godina. Oboje su bili teško povređeni, a mali Si Đinping video je narednih dana kako tetka Vang za kaznu prenosi sa kraja na kraj dvorišta težak kamen poput savremenog Sizifa. Lju Šaoćija više nije video, odveli su ga u zatvor daleko od Pekinga gde je na betonskom podu skončao svoj revolucionarni život. Pre toga je napisao pismo Mao Cedungu, na koje nije dobio odgovor.

Članovi Akademije nauka mesece su provodili po štalama čisteći balegu, a čuveni slikar Guang Gvej, sa kojim sam razgovarao, osam godina je upravljao zaprežnim kolima koje je vukao magarac

Većina kadra završavala je u školama za prevaspitanje koje su nazivane „škole 7. maja“. Te škole su postojale i posle Maove smrti. Pored političara, bili su tu i intelektualci, profesori, novinari, umetnici. Jednom u četiri godine svi su morali tamo da provedu po šest meseci. Posetio sam jednu od 36 takvih škola u Šangaju. Svi gradovi i veća mesta imali su slične škole, koje su više podsećale na radne logore, ali sa obaveznom idejnom nastavom. Čitav dan sam proveo u toj školi, pokušavajući da shvatim o čemu se radi. Dobio sam obaveštenje o dnevnom redu: ustajanje u pet, prozivka u šest, podizanje zastave, zatim trećina vremena posvećena fizičkom radu na poljima, trećina učenju i trećina životu sa seljacima u nekom od susednih sela. Drug u Revolucionarnom komitetu  škole je naglasio: Mao Cedung je rekao da je „izvor svih negativnosti u udaljenosti od fizičkog rada. Fizički rad je najvažniji u socijalizmu”. Članovi Akademije nauka mesece su provodili po štalama čisteći balegu, a čuveni slikar Guang Gvej, sa kojim sam razgovarao, osam godina je upravljao zaprežnim kolima koje je vukao magarac. Bila je to kazna jer je na nekim svojim slikama ranije crtao magarce, a to nije predstavljalo „doprinos revoluciji”.

Si Đinpinga čekala je drugačija sudbina. Srednje škole nisu radile, univerziteti su bili zatvoreni. Si je poslat u jedno udaljeno selo u provinciji Šansi 1969. godine. Imao je tada nepunih 16 godina. Selo se zvalo Lijanđijahe i, kao i većina malih sela u Kini, imalo je nekoliko desetina hiljada ljudi. A možda i celu stotinu. Deca koju su slali u sela da „žive, rade i uče” od siromašnih seljaka ispraćana su iz Pekinga i velikih gradova pesmom i plesom. Svima su lica bila razvučena u osmeh iako su i deca i roditelji znali šta ih čeka: ropski rad, bolesti, glad, a često i neprijateljska sredina, jer su seljaci smatrali da gradska omladina ne zna da radi, ali da zato mnogo jede. Suze su krišom brisane tek kad i poslednji kamion sa učenicima nestane iz vidika.

U prodavnicima često nisu davali robu onom ko ne bi odgovorio na pitanje o nekom Maovom citatu

Ukupno je oko 17 miliona kineskih učenika poslato na sela. Svaki je pred put dobio malu crvenu knjižicu  sa citatima Mao Cedunga. Ta knjižica je štampana u preko milijardu primeraka, Kinezi su morali da mnoge stvari nauče napamet. U autobusima ili vozovima neko bi obično čitao te citate, drugi su morali da ponavljaju i slušaju. U prodavnicima često nisu davali robu onom ko ne bi odgovorio na pitanje o nekom Maovom citatu.

Si je dobar deo Crvene knjige znao napamet. Znao je i druga uputstva koja su širena tokom Kulturne revolucije. Mnoge direktive sadržavale su karakterističan poziv na učenje: Učiti od Tačaja u poljoprivredi, učiti od Daćinga u industriji, učiti od Mao Cedunga u politici. Takve pouke su u kineskoj tradiciji – lakše se pamte, jasne su i direktne. Lenjin je pisao: Učiti, učiti, učiti. Za Kineze to nije bilo dovoljno. Šta učiti, od koga učiti? Mora se navesti konkretan primer. Mnogo godina kasnije, kada je sve prošlo, u Ženmin žibaou je čak pisalo „Učiti od Poljoprivrednog kombinata Beograd – PKB”. Valjda se radilo o stvaranju industrijsko-poljoprivrednih kombinata, pa im se beogradski primer učinio zgodnim za poređenje.

Naoružan Maovom knjižicom i tekstovima iz partijske štampe, Si Đinping se obreo među nepismenim seljacima,  koji su živeli i spavali u jednoj prostoriji, hranili se iz jedne velike činije i gledali kako da prežive. Mnogi mladi ljudi nisu izdržali iskušenja. Si Đinping jeste. Nije mu smetalo što je pripadao grupi sinova i ćerki revolucionara, koje su sa podsmehom nazivali „prinčevima”, Si je bio borac po prirodi. Ovde mu porodična prošlost nije ni pomagala niti previše odmagala. On je izrastao u nezavisnog, samostalnog mladog čoveka koji čvrsto stoji na zemlji. Kasnije je sam objasnio da je za sedam godina na selu naučio dve bitne stvari: prvo, da shvati realnost oko sebe na osnovu onog što je video i proživeo, i drugo, da stekne pouzdanje u vlastite snage. Kako je naveo, mač se oštri o tvrdo kamenje, a čovek jača kroz naporan rad.

Budući predsednik: Mladi Si ĐinpingSvakako da u početku nije bilo lako. Nije znao kako da seljacima objasni Maove pouke iz Crvene knjžice niti kako da im protumači partijsku parolu o „Tri velike ljubavi” (voli Partiju, voli zemlju, voli socijalizam) ili o „Tri male ljubavi” (voli svoju fabriku, voli kolektiv i voli svoj posao). Ali, naučio je da se bolje pamte uputstva i direktive ako se povežu sa brojevima. Na primer: „Tri da i tri ne”, ili „Osam uputstava za sađenje pirinča”, ili „Osam najvećih zloupotreba”. To je tradicionalna kineska numerologija.

Neke stvari je zaista počeo da uči od siromašnih seljaka. Biti naoružan samo parolama i citatima nije bilo dovoljno. Mnogi mladi ljudi nikada se nisu vratili u gradove. Neki su se s vremenom nastanili u selima, u gradovima nisu imali više ni roditelje, niti gde da stanuju. Neki su se oženili i dobili porodicu, neki su jednostavno nestali, umrli ili bili ubijeni. Slanje mladih u udaljena sela nije bila samo kazna zbog buržoaskih korena, već je rešavalo i jedan ozbiljan problem gradova: nezaposlenost miliona mladih koji stasavaju svake godine. Slanjem mladih na selo, međutim, rešenje problema je samo odlagano.

Mnogo godina kasnije, kada je Si Đinping postao nacionalni lider, kineska štampa objavila je više tekstova o tome kako je Si proživeo tih sedam teških godina. Članci su bili naglašeno pozitivni i trebalo je da pokažu kako je Si uspešno savlađivao sve teškoće, kako je bio omiljen u selu i kako je veliku pažnju posvetio unapređenju života siromašnih seljaka. „Bile su to teške godine za Si Đinpinga”, pisali su zvanični biografi, „U početku su ga napale bolesti, nije mogao da spava. Kasnije je obavljao sve vrste

teških radova. Nosio je džakove, kopao kanale, radio u polju. Bio je snažan mladić; mogao je da nosi korpe pšenice od 100 kilograma na udaljenost od pet kilometara. Seljaci su ga zvali ‘težak dečak’. Si nikada nije prestajao da uči, čitao je knjige i članke u pauzama od rada, kad je čuvao ovce u planini ili noću pod kerozinskom lampom. Izrastao je u sposobnog mladog čoveka, dobrog radnika, uživao je poverenje meštana. Izabrali su ga za partijskog šefa u selu.”

Oceni 5