Iz dnevnika
Kfkija 01 S

Photo: bbci.co.uk

Rasejanost, slabost pamćenja, glupost

14. novembar 1911.

Utorak. Juče kod Maksa, koji se vratio sa svog predavanja u Brnu.

Posle podne pre no što ću zaspati. Kao da su se čvrste temene kosti, koje obuhvataju bezbolnu lobanju, uvukle nešto dublje unutra i jedan deo mozga ostavile napolju, prepuštajući ga neometanoj igri svetlosti i mišića.

Buđenje jednog hladnog jesenjeg jutra pri žućkastoj svetlosti. Prodirati kroz gotovo zatvoren prozor, pa još ispred okna, pre no što padneš, zalebdeti, raširenih ruku, ispupčena stomaka, nogu povijenih unazad, kao figure na pramcu drvenih lađa.

5. novembar 1911.

Sinoć sam sam sa izvesnim predosećanjem skinuo prekrivač sa kreveta, legao i ponovo postao svestan svih svojih sposobnosti, kao da ih držim u ruci; napinjale su mi grudi, raspaljivale glavu, neko vreme ponavljao sam da bih se utešio da ne ustajem da radim: ‘To ne može biti zdravo, to ne može biti zdravo’, i trudio se da sa gotovo vidljivom namerom navučem san preko glave. Neprestano sam mislio o nekoj kapi sa štitom koju, da bih se zaklonio, snažnom rukom nabijem na čelo. Koliko sam izgubio juče, kako se tiskala krv u skučenoj glavi, sposobna na sve, a zadržavana jedino silama koje su neophodne za moj goli život i tu se rasipaju.

3. maj 1915.

Potpuna ravnodušnost i tupost. Presahnuo kladenac, voda u nedostižnoj dubini, pa i tamo neizvesno. Ništa, ništa. Ne shvatam život u Strindbergovom delu Zavađeni; što on naziva lepim, meni je odvratno kad se dovede u vezu sa mnom. Pismo za F., lažno, ne može se otpremiti. Kakva me prošlost ili budućnost draži? Sadašnjost je sablasna, ja ne sedim za stolom nego lebdim oko njega. Ništa, ništa. Pustoš, dosada, ne, nije dosada, samo pustoš, besmisao, slabost. Juče u Dobžihovicu.

4. maj 1915.

Stanje se popravilo, jer sam čitao Strindberga (Zavađeni). Ja ga ne čitam da bih ga čitao, već da ležim na njegovim grudima. On me drži na levoj ruci kao dete. Sedim tamo kao čovek na nekom kipu. Deset puta mi preti opasnost da skliznem, ali posle jedanaestog pokušaja sedim čvrsto, sigurno i imam širok pogled.

Razmišljanje o odnosu drugih prema meni. Ma koliko ja možda bio sićušan, ovde nema nikog ko bi imao razumevanja za mene u celini. Imati nekog ko ima takvo razumevanje, recimo neku ženu, značilo bi imati oslonac sa svih strana, Boga. Otla razume ponešto, čak mnogo, Maks, Feliks ponešto, neki kao E. razumeju samo pojedine stvari, ali i njih sa gnusnim intezitetom, F. možda ne razume ništa, to u ovom slučaju, gde postoji neosporna unutarnja veza, predstavlja dabome nekakav umnogome poseban položaj. Ponekad sam verovao kako me ona razume a da to i ne zna, na primer kada me je, u ono vreme kad sam neizdržljivo čeznuo za njom, čekala na stanici podzemne železnice, a ja u žudnji da što brže stignem do nje, za koju sam pretpostavljao da se nalazi gore, već hteo da potrčim mimo nje pa me je ona tiho uhvatila za ruku.

13. septembar 1915.

Navečerje očevog rođendana, nov dnevnik. Nije toliko potreban kao inače, ne treba da se uznemirujem, dovoljno sam uznemiren, ali u koju svrhu, kad će doći, kako može srce, ne sasvim zdravo srce da podnosi toliko nezadovoljstva i toliko žudnje od koje se neprekidno trza.

Rasejanost, slabost pamćenja, glupost!

20. jul 1915.

Iz jednog dimnjaka u susedstvu pomolila se ptičica, uhvatila se za ivicu dimnjaka, pogledala oko sebe, digla se i poletela. Nije to obična ptica što uzleće iz dimnjaka. Sa prozora prvog sprata, neka devojčica pogledala put neba, vide kako se ptica diže visoko, viknu: „Eno gde leti, brzo, eno gde leti“, i već se dva deteta stadoše gurati kraj nje da takođe vide pticu.

Smiluj se na mene, grešan sam do u najskriveniji kutak svoga bića. A imao sam dara, sklonosti koje nisu bile sasvim za preziranje, male dobre sposobnosti, rasipao sam ih nerazborito stvorenje kakav sam bio, sad se bližim kraju, upravo u vreme kada bi se spolja sve moglo okrenuti na dobro po mene. Ne guraj me među izgubljene. Znam, to je smešno, iz daljine pa čak i iz blizine smešno samoljublje što tu progovara, ali kad već živim, imam i samoljublje sveg živog, pa ako to živo nije smešno, nije smešno ni sve što ono nužno izražava. – Bedna dijalektika!

Ako sam osuđen, nisam osuđen samo na skončanje, već sam osuđen da se i do skončanja branim.

Ove nedelje pre podne, neposredno pred moj odlazak, činilo se da hoćeš da mi pomogneš. Nadao sam se. Do danas pusto nadanje.

I sve moje jadanje nema u sebi ubeđenja, čak ni pravog jada, klati se poput sidra nekog izgubljenog broda visoko iznad dna u kojem bi moglo da nađe oslonca.

Daj mi samo mira u noćima – detinjasto jadanje.

*Iz Dnevnika (Nolit, Beograd, 1978.); prevod Vera Stojić, Branimir Živojinović

Oceni 5