Iz gljivarske beležnice (15)
Gljive

Photo: Ibrahim Hadžić

Rasprava sa akademikom o gljivama

Mnogi su mi pričali da je naš vrli prozaista, akademik Dragòslav, jedan od najboljih pečurkara na Divčibarama. On tamo boravi u toku leta i jeseni gde bere gljive i stvara svoja znamenita dela. Ne mogu da skrijem, ali ja sam mu zavideo na terenima i cenio sam njegova dela. Međutim, neočekivano, pozvao me je u rano proleće preko telefona, udelio mi nekoliko komplimenata za knjigu Gljivarska početnica i rekao da ima jedan problem sa lisičarkama: Gorke su mi i papirnate i u marinatu i kao sušene, reče.

– Pa ne znam šta ste im radili, koliko ste ih "mučili" – odgovorih šaleći se. – Da ih niste dugo kuvali pa su zato papirnate? A to što su gorke, to ne znam. Ja samo znam da su lisičarke pomalo ljute kao sveže, pa ih u nekim krajevima Srbije zovu ljutice.

– Meni su gorke i u čorbi.

– A da li ste probali da ih držite kao suve malo u rastvoru mlake vode i mleka?

– Vidi, to je interesantno. To ne znam. Hoćete li da se vidimo u Udruženju književnika u jedan sat. Ja ću ih doneti – predloži.

Kada sam došao u dogovoreno vreme, on me je već čekao. Nasmešio se širokim osmehom i ušli smo u jednu prostoriju. Seli smo za sto jedan naspram drugoga. Odmah je počeo da izvlači iz torbe donete gljive. Prvo je izvadio papirnu kesu u kojoj je nekada bio šećer, i preko čijeg je natpisa dodao crvenim flomasterom – lisičarke. A zatim izvadi teglu u kojoj je bilo dopola marinata i nekoliko komada gljiva koje su plivale po tekućini. Pre nego što otvori kesu da mi pokaže suve lisičarke, primetih da u tegli nisu lisičarke već bele ježevice. Naglo, ne davši mojoj tvrdnji nimalo sumnje, rekoh: – Pa to vam nisu lisičarke, to je Hydnum repandum! – Posle izgovorene rečenice shvatih da nije trebalo tako, trebalo je da taktiziram, ne treba ljubitelje gljiva odmah ubijati u pojam. Trebalo je izraziti sumnju u svoju procenu, trebalo je predložiti da se stvar uzme na analizu itd, itd. baš onako kako rade ljudi koji drže do sebe i svog znanja. U svakom slučaju nije trebalo onako s nogu: "Pa to vam nisu lisičake, to su Hydnum repandumi".

– Šta? – upita zabezeknuto i primetih pomalo uvređeno.

– Latinski joj je naziv Hydnum repandum, a Hrvati je zovu prosenjak. To je zapravo bela ježevica.

– A po čemu ona nije lisičarka?

– E pa po čemu? To vam je kao da ste za pesmu u prozi kazali da je priča – probah da mu objasnim, prebacujući ga na književno polje. – Ona je posebna vrsta. Nisu iz iste familije ni roda.

– A po čemu se razlikuju? – upita želeći da me pritera uza zid da priznam da su obe vrste jedna te ista, i to lisičarke.

– Ima puno razlika. Prva i osnovna je to što Hydnum nema listiće s donje strane šeširića već bodlje. Evo pogledajte – i pružih mu njegovu teglu da je razgleda. – A drugo, razlikuju se i po boji. Lisičarka je žuta, a Hydnum krembeo, sivkast, a ponekad malo rumenkast.

– E, ne, brate, nego je i on žut.

– Dobro, žut je – popustio sam – ali lisičarka ima listiće, zapravo ona ima neku vrstu nabora s donje strane šešira, a ne bodlje kao ova.

– Znači, ja nisam nalazio lisičarke – predade se s dosta tuge i razočaranja, skrivajući pogled iza debelih stakala na naočarima.

– Nažalost, niste.

– A jesu li one jestive?

– Da, jestive su, ali treba im odstraniti s donje strane te bodljice. One su obično gorke. Lako se skidaju. 

– Hoćete li da probate jednu mariniranu – i poturi mi teglu pod nos, želeći da ga na ličnom primeru rauzuverim da je jeo jestivu vrstu.

– Dajte, samo nemam čime da je izvadim.

– Prstima, prstima brate – predloži i nasmeja se.

Sa priličnom mukom ulovio sam jedan primerak i stavio u usta. Gljiva nije bila gorka, ali bila je izuzetno kisela. Sažvakao sam je i progutao. On me je gledao s velikom pažnjom: – Pa, prekisela je.

– Je l’?

– U kojem je rastvoru marinirate?

– Jedan deo sirćeta, jedan deo vode.

– To je mnogo jako. To je nepotrebno. Dovoljan je odnos sirće–voda jedan prema četiri, pet ili čak šest.

– Nije mi tu bila žena pa sam pitao jednu poznanicu i ona mi je tako kazala. Pogledajte ove suve – i izvuče iz papirne kese pet–šest suvih gljiva.

– I to su vam Hydnumi. Pogledajte ove bodljice.

– Dobro, dobro – prihvati konačno. – Pogledajte ove vrganje – i ponovo iz torbe koja je bila u njegovom krilu izvadi papirnu kesu od brašna na kojoj je takođe flomasterom pisalo vrganji. Kad pisac otvori kesu, iz nje izleteše moljci, na koje on i ne obrati pažnju.

– Pa oni su vam se umoljčali.

– Eto ti sad i to.

– Pa da. Evo jedan slete na vaš kaput – i pokušah da mu ga pokažem, jer mi se učinilo, po neverici koju je iskazao, da pretpostavlja da i njih izmišljam. Pisac se naglo uspravi i poče da se lupa rukom po reveru. Nastojao je da ulovi moljca kao neku opasnu zverku koja će mu tu, na licu mesta, oglodati kaput do postave. Dok se lupao po vatiranim ramenima, oblačak prašine vio se oko njegove sede glave. Najzad ispruži ruku i pokaza mi, uz pobednički osmeh, srebrni prah ugnječenog leptirića između prstiju. Dohvatio sam nekoliko sasušenih vrganja iz njegove kese i video da su iz moljci potpuno oglodali. Ostala je samo kožica bez mesa.

– Eto to su pravi vrganji – reče.

– Ni to nisu pravi vrganji. Ovo je neka vrsta koju ja ne poznajem dovoljno, neki Boletus regius ili Boletus impolitus. Pravi vrganji kada se pažljivo osuše beli su kao sneg, a ovi vaši su žuti kao limun.

– Oni su veliki. Mi ih zovemo kraljevski vrganj, zbog veličine.

– Zbog veličine nisu dobili to ime. I pravi vrganji mogu biti veoma veliki. Moguće je da to ime potiče od latinskog naziva regius (rex), što znači kraljevski. Neko je to ime preveo, a čuo sam da oni rastu i na Divčibarama. Jestivi su. Samo ja ih nisam nalazio u velikim količinama i nikada ih nisam sušio, pa ne znam da li su kao suvi žuti.

Gledao me je s nevericom. Nekako cela gljivarska kula, koju je gradio za sebe i poznanike godinama, rušila mu se tu pred očima. Pruži ruku i iz te iste kese sa suvim vrganjima izvuče jednu drugu vrstu, koja je bila prljavobela.

– Ovo su luridusi! – izgovori njihovo latinsko ime.

– Moguće je. Ovo liči na vrganj koji se u nauci zove Boletus luridus. Međutim, bio bih sigurniji ako mi nađete i neki komad s drškom, a ne samo sa šeširom. Da pogledam da li imaju mrežicu.

– Nemam dršku. Ja ih bacam – reče i naglo ustade. Kesu sa suvim ježevkama i suvim vrganjima pojedenim od moljaca baci u korpu za otpatke, a teglu vrati u torbu.

– Hvala vam mnogo, mnogo ste ljubazi. Žurim kod advokata da mu odnesem neke knjige – nasmeja se širokim osmehom, pruži mi ruku i naglo izlete kroz vrata, a zatim se sjuri niz stepenice.

11. januar 1995.

(Kraj feljtona)

Oceni 5