Rasprava sa mrtvima

CEH

Smrt je prvo posetila kafedžiju, komšiju sa početka ulice. Onda je, preskočivši raskršće i kafanu “Fontana želja”, zakačila biciklistu, komšiju koji je pošao da utoli svoje želje. Zatim je voajerski svratila na kraj ulice, po vlasnika “Fontane” i uzela ga iz ljubavničinog naručja. Potom, sve tako koseći, vratila se na raskršće, skoknula u “Fontanu” i šeretski, četvrtom komšiji, dozvolila da za stolom iskapi poslednju čašu.

Sad drhtimo.

U strahu od sledećeg poteza kosilice, “Fontana želja” – zatvorena.

Presušila.

BROJALICA

Svaki put kada sam na groblju, a na grobu roditelja, tiho u sebi šapućem: “Nemojte me uzeti kod sebe, nemojte me još uzeti kod sebe..., pa zbunjena molitvom, uhvatim samu sebe da se šapat pretvorio u: “nemojte me uzeti od mene, nemojte me još uzeti od mene…”

Zastanem u brojalici, želeći da se ispravim, a onda shvatam da je poruka potpuno ista.

Mesta ima.

I na spomeniku.

Taman za još jednno ime.

PITALICA

Nekoliko puta zatekla sam bukete okrenute naopako, pa gomilu pikavaca, zatim čudni najlon smotuljak sa nečim nepoznatim u sebii, što nisam analizirala, a onda – zečicu. U sredini groba, ušuškana zelenilom, na nekoj kariranoj krpi, napravila je gnezdo i ne znam ko se više uplašio kada sam dovoljno prišla.

Uvek, ama baš uvek, kada krenem od kuće, pitam se šta će me tamo opet iznenaditi. Kao da neko igra sa mnom žmurke i ostavi poruku: “Ipi čapa za mene.”

Danas, omamljen suncem, s vidnim poverenjem, a mojim olakšanjem, posmatra me gušter. Čekajući da odem – kruži samo očima.

Prija mi društvo.

BALANS

Kada sam počela da sanjam moje mrtve, a u snu se uvek svadjam sa njima, budila sam se sva isprepadana. Svesna da prethodnih dana nisam na njih mislila uzalud sam tražila tumačenje i jedva sam uspevala ponovo da zaspim.

Potrajalo je dok nisam shvatila da posle takvih snova, a to je postalo pravilo, obavezno dobijem novac.

Neočekivan.

Ne znam zašto se svadjamo. Ne znam ko je kome i zašto dužan, ali više se ne budim. Ustaću, znam, sva izmrcvarena, nekad više, nekad manje setna, a onda, valjda kao ravnoteže raščerečenoj noći – dan pun iščekivanja.

Odakle će dobitak stići?

ULJEZ

Pojavio se u mom snu, moj Prvi Bivši, usred rasprave sa mrtvima i naterao me da uzviknem: “Kog očina ćeš ti tu? Pa ti si živ!”

Sva u čudu, jer znam da na njega uopšte ne mislim, ignorisala sam njegovu pojavu i nastavila raspravu.

Posle par dana, na javi, pojavio se Prvi Bivši na kapiji.

I vratio dugogodišnji dug.

Odavno otpisan.

PELCER

Ne sećam se kada sam prvi put zapazila da moji roditelji sve novine čitaju “od nazad”, a “Somborske” od čitulja, ali se dobro sećam da sam bila ljuta zbog toga.

Nemilosrdna kao i sve pubertetlije, stalno sam im govorila: “Koji očin kupujete te novine, ako samo to čitate?” ( I dugo sam bila ubedjena da ja uopšte ne psujem.)

Znala sam da novine ne kupuju zbog čitulja, no nisam znala da je njihov stil čitanja - zaraza. Na isti način sve novine čitam i ja, a “Somborske”, kao nekada moji roditelji, od čitulja.

Ta “potreba”, priznali to ili ne, sve nas stigne.

KOREN

Ne sećam se ko je bio zadužen za kupovinu novina.

Petkom, pretpostavljam, mama. Kao i svi somborci, tog dana obavezno je išla na pijacu. Redosleda čitanja, petkom, sećam se. Tata je prvi čitao “Politiku”, mama “Somborske”, a nama, deci, bila je prepuštena bitka oko “Politikinog zabavnika”.

Kao najmladja, zna se kako sam prolazila.

Večito gladna slova – I sada, nikako da ih se zasitim.

PRKOS

Kada te prvi put dete na ulici zapita: “Teto, koliko je sati?”, štrecneš se, no odmahneš rukom i vedro produžiš dalje.

Dovoljno mlad i još uvek bez svog deteta, odmah nelagodu zaboravljaš.

Jednako vedro ispraćaš začudjene poglede i reči obavijene uzvicima - Kako dobro izgledaš za svoje godine!

Onda gutljajima ispijaš priče o starom vinu.

Onda iznenada konstatuješ, izlazeći od doktora, ali bez ikakvog štrecanja, da uopšte ne znaš kada je nestala rečenica: “Skinite se do pojasa…”

Stoički nastavljaš dalje.

Nazad, neizvodljivo.

TETKA

Tamo negde u pubertetu, kada je većina mojih drugarica pevušila svoje ime, opevano u pesmi na radiju, pitala sam se da li je moguće da baš moje ime nikome ne treba!?

Tražim, ovih dana, reč na t. u Pravopisu srpskohrvatskog jezika – i ubode me u oko: “tetka Zdenka, tetka-Zdenke i tetke Zdenke, t. 104.”

Izašao je i novi, razdružen pravopis.

Srpskog jezika.

Neću da zavirim. Prija mi da sam, makar kao t.104, ostala za sva vremena.

SUSRET

Ispred mene, jutros, žuta pufnica, sa sisama do zemlje. Iza nje, na malom odstojanju, veselo vrteći repićem, pufničina pufnica.

U šapu ih pratim.

S vremena na vreme, prva pufnica se okrene i pogleda me ispod oka. Za svaki slučaj. Onda nekoliko ulica, one prate mene.

Sada se ja okrećem i gledam ispod oka.

Sve tri smo, na semaforu, prešle na zeleno.

Sa osmehom, razišle smo se u centru grada.

*S dozvolom autorke, priče prenosimo iz njene knjige "Pufnice i ježevi"