Rasprave u glinenom parlamentu

Knjigu pesama „Predeo s grobljem“ Slobodana Todorovića otvaraju citati tri pesnika na čiju se poetiku Todorović neposredno nadovezuje. U pitanju su Leonard Koen, Čarls Bukovski i Adam Zagajevski. Posebno su značajni stihovi Bukovskog koji kažu: „Nema pakla/osim na zemlji“ i predstavljaju koordinate poetskog sveta u kojima se Todorović kreće. Najveći deo zbirke i jeste izveštaj o infernalnom svetu, jedna sezona u paklu, kako bi rekao Rembo, ali ne radi se ovde ni o kakvoj predstavi pakla iz hrišćanskih legendi o zagrobnom životu, već je reč o svakodnevnom užasu koji živimo već decenijama, o dobro znanom svetu izokrenutih vrednosti propuštenom kroz specifičnu optiku Todorovićevog pesničkog pogleda.

Knjiga je veoma vešto i pažljivo komponovana, pesme su precizno raspoređene u cikluse, naredni se prirodno nadovezuje na prethodni, što sve zajedno zbirku čini kompaktnom i stvara utisak zaokruženog i celovitog pesničkog sveta. U uvodnom ciklusu nimalo slučajno naslovljenom „A mi smo samo stajali i ćutali“ pesnik nas vraća u „vesele devedesete“, prizivajući u sećanje konkretne događaje iz neposredne istorije, slikajući pejsaže zla i mahnitosti, stvarajući moćnom pesničkom imaginacijom koja oživljava zakopanu prošlost atmosferu strave, mahnitosti i beznađa. Pred čitaočevim očima smenjuju se slike prisilne mobilizacije, otkinutih udova koji vise po drveću, zapahnjuje ga miris devedesetih („Ah, kako mirisahu majčina dušica, / šafran, pelin i spaljena kućica” – u pesmi “Obale za stajanje i spust“), defiluju zarobljeni civili vezani konopcem koji odlete u vazduh, kotrljaju se odsečene dečje glave, a službena lica službenim pištoljem pucaju u personal, a potom u sebe. Stih kojim Todorović završava prvi ciklus „I stanje je redovno, da redovnije ne može biti“ svojom ironijom pogađa u samo središte sunovrata u koji smo se kao društvo dobrovoljno bacili: izopačeni, unakaženi, osakaćeni svet – to je naša normalna, uobičajane svakodnevica, stanje na koje smo navikli i s kojim smo se potpuno srodili.

Nakon detaljnog opisa kraha humanosti, u drugom ciklusu “Sa nevidljivom omčom oko vrata” pesnik prelazi na uzroke zla i posledice koje trpimo i dan-danas, nemilosrdnom lirikom kao skalpelom, hirurški precizno, secira mračne strane našeg društvenog bića. Definišući inventivnom igrom reči političku zajednicu kao „LePenskog vira narod izabrani“, kao „vlasnike Zida oko našeg Zabrana“, pesnik taj autistični svet ogrezao u mitomaniju nastanjuje čudovištima poput „glavaša sa satarom umesto ruke“, a put kojim je zajednica krenula određuje kao „put bez povratka kojim Oholi hita hladnjačama“. Svet u kojem se pesnik zatekao je pusta njiva, šuplja ponjava koju vitlaju vetrovi, a njegovi žitelji zadrti kandidati za resetovanje mozga. Užasu sveta pesnik suprotstavlja verbalnu razigranost, zavidnu poetsku veštinu, „kutiju olovnih slova“, kako bi rekao Krleža, to jedino oružje koje je čovek izumeo u borbi protiv sopstvenog zla.

Treći ciklus „Tavni krojač“ otkriva ko su ta čudovišta u ljudskom obličju koja nam kroje nesrećnu sudbinu. Pribegavajući često i vezanom stihu, Todorović nam predstavlja bestijarijum svog demonskog sveta u kojem živuju i mrtvuju dveri troprste, ljudi se transformišu u Kneza tame i japije koštane, usta im se stežu u pesnicu, a ispod jagnjeće kože se ne kriju vuci, već – jagnjad, ali krvoločnija od kurjaka. U završnoj pesmi po kojoj je ciklus i dobio ime, pesnik razvija široku sliku tadićevskog Tavnog krojača, mitskog bića koje je moglo da nastane ukrštanjem, recimo, zloduha Memoranduma, Akademije Djeve i svetog duha zločina koji je govorio kroz proroke iz Udruženja književnika Srbije. Todorovićev Tavni krojač postaje personifikacija svekolikog zla koje je jedno zabludelo društvo moglo iz sebe da iznedri, on je moćna figura nastala u pesničkoj viziji, koja kroji poslove i dane običnih ljudi, igrajući se njima kao olovnim vojnicima. Pesma se završava stihovima koji nas direktno prenose u onostrano, plastičnom poetskom slikom u kojoj se grob javlja kao mesto govora, smrt nije kraj ni ćutanje, već upravo nastavak starih disputa: „Jer svi se kad-tad sretnu/ u dugim, dosadnim popodnevima/ i stare nastave rasprave/ u glinenom parlamentu”.

Četvrti ciklus naslovljen je „Odvikavanje od života“ i govori upravo o toj veštini koja je, paradoksalno, neophodna za opstanak u našoj stvarnosti. Todorović fiksira „stanje stvari“ u svom okruženju, daje nevesele slike savremenosti u bezbrojnim nijansama crne i još crnje boje. Teškom artiljerijom ironije, preuzimajući često masku onih koji su na strani zla, pesnik slika svoj svet kao mesto gde decu „vrebaju Pluton, Švrća i drugi stranci” ne bi li mališane odučili od srpstva. To je svet u kojem su pad i sunovrat neminovni, jer je svaki put stranputica, a onaj ko pokuša da izađe iz začaranog kruga unapred je osuđen na propast, jer „kud god da kreneš, svuda te strmina prati“. Nižući prizore raspadanja i sveopšte moralne pometnje, Todorović dolazi i do onog što neminovno ostaje, a to nije nimalo optimistično jer na kraju svega „ostaju neodređenost i očaj, / jedino što buja/ u svim godišnjim dobima“. U završnoj pesmi ciklusa, Todorović bespoštednoj kritici izlaže i šarenu lažu konzumerizma, opisujući odlazak u Hipermarket kao u hram nove religije koja svojim vernicima pruža samo iluziju sreće, a u njima trajno ostavlja samo pustoš i prazninu.

Narativnost prisutna i u prethodnom delu knjige, posebno dolazi do izražaja u petom ciklusu naslovljenom „Svedoci izgubljenog vremena“. Neke od pesama iz ovog ciklusa građene su skoro kao priče, sa jasnom fabulom koja se razvija kroz pesmu, koristeći brojne tehnike karakteristične za prozu, poput dijaloga na primer, prebacujući ih vešto na teren poezije. Transplatacija proznih organa u pesnički tekst je neobično uspela, stvarajući kroz spojeve visokog i niskog izrazito groteskne spojeve, recimo u pesmi „Pop je bio vreo i veseo“ (naslov dovoljno govori sam za sebe) u kojoj se pesnički subjekt obreo na sahrani: “Može li skraćena verzija, oče?”, upitah./ “Nipošto, bio je veliki grešnik”,/ reče pop, poznat po/ izbegavanju monotonije dugih opela”. Uprkos mračnim temama koje dominiraju pesničkom zbirkom Slobodana Todorovića, urnebesni pesnički humor često izbija iz stihova, kao čista jezička subverzija koja deluje korozivno, razarajuće na simbolički poredak utemeljen na zlu. Humor je jedno od najjačih oružja kojima se pesnik suprotstavlja mračnim silama koje su ga opkolile sa svih strana. Pored humora, pesnik pribežište i snagu nalazi i u piscima koji su mu blisku, u muzici i filmovima, u svetu umetnosti i stvaranja koji, sam po sebi, predstavlja živu negaciju destruktivnog principa. U tome nema nimalo patetike, jer prisustvo nekih svojih heroja Todorović dočarava kroz humornu rimu: „Oko mene sen zvana Volt Vitmen,/ u škripi ugla Aligijeri Dante, prolaze/ Venja Jerofejev i Džon Fante“. U ovom ciklusu nazire se ipak nekakva svetlost usred zgrušanog mraka, nije baš sve potpuno crno, postoji i ono što pesnik definiše kao „bolji deo pakla“.

Završni ciklus knjige „Obrisi svetlosti“ još više proširuje taj mali otvor na mračnoj komori kroz koji se probijaju svetliji tonovi i boje. Nasuprot svetu zla i nesvarenog užasa stoji svet privatne mitologije, lažnim herojima svakodnevlja pesnik suprotstavlja svoje lične junake (to su Džesi Džejms, Dok Holidej, Ernest Hemingvej, Dilindžer i mnogi drugi). A ono što čini poseban svet u okviru surove stvarnosti, ono jezgro dobra koje pesniku daje snagu za opstanak u svetu rasapa i zla jeste – ljubav (a šta drugo?). Najnežnije, najdirljivije pesme u zbirci posvećene su ocu, ženi i kćerki, ispevane znatno toplijim glasom, ali bez imalo patetike. Todorović realistično slika svoj mali porodični krug, koji je zapravo mnogo veći i bitniji od infernalnog sveta kojem je posvećen veći deo zbirke. Knjiga se završava pesmom „Dragulj u tmini“ koja je posvećena pesnikovoj kćerki i okrenuta je budućnosti, bez iluzija: „znam da će ona otići dalje,/ jer nema razloga za apoteoze,/ pakujući kofere, usredsređeno i sporo“. Uprkos mraku i užasu koji dominiraju zbirkom (što je više posledica pesnikove reakcije na sveopšte posrnuće u zlo, nego njegovog senzibiliteta), nema zatvaranja kruga ni tapkanja u mestu. Knjiga počinje sećanjem na mračnu prošlost, na najsramnije stranice srpske istorije, ali se okončava pogledom iz ugla, u ono što tek dolazi, u budućnost u kojoj će živeti naredne generacije. Svejedno da li na ovom parčetu zemlje ili negde u širokom svetu.

„Predeo s grobljem“ je prva knjiga Slobodana Todorovića, ali u njoj ničeg početničkog nema. To je zrelo ostvarenje pesnika koji ima nov i samosvojan poetski izraz, pravo osveženje na srpskoj pesničkoj sceni. Ovom knjigom Todorović se pridružuje onom malobrojnom skupu ovdašnjih pesnika i pesnikinja kritički nastrojenih prema društvu u kojem žive, ali to čini osobenim, ličnim, drugačijim glasom. Pesnički humor, jezičke igre, bujni i nezaustavljivi asocijativni tokovi koji preplavljuju čitaoca, bogata leksika koju pesnik crpi iz različitih izvora (arhaizmi, žargon, lokalizmi, neologizmi), raskošna metaforika, začudne pesničke slike, vešto kombinovanje rime i slobodnog stiha – samo su neke od odlika specifičnog Todorovićevog pisma. To su sredstva kojima Todorović stvara svoj autentični pesnički svet i uvlači nas u svoju mračnu viziju nastanjenu čudovištima, baucima i demonima koji su nam odnekud poznati – da bi nam na kraju ponudio čak i nekakav izlaz iz pakla. Jer dragulj svetli čak i u tmini.