Rat je bio jači

Te godine, pred rat, valjda taj umorni vlak (iliti voz) nije nosio samo trojicu novosadskih pisaca, smoždenih nespavanjem i dugim sedeljkama u veselim književnim društvima po Agramu, Lukovdolu, Fiumi i drugim destinacijama ondašnjeg, jugoslovensko-bratskog Goranovog proljeća. Dok je izvlačio čuvenu pravu liniju od 400 kilometara (koji nam radiše o glavi), on je već vukao i nevidljive začetke budućih mračnih i sumanutih, krvavih obračuna.

Dok su promicale veličanstvene slavonske šume, a mi sedeli u zasebnom odeljku vagon-restorana, nikakve nemile događaje nismo ni u snu mogli zamisliti.

Beše ta, Druga Jugoslavija, još uvek vedra zemlja, s dobrom hranom, obućom, hotelima, svakodnevnim pijankama, zabavama i planovima njenih sretnih žitelja (a posebno pisaca).

Vojislav Despotov, Đorđe Sudarski Red i moja malenkost behu suočeni sa skoro pedeset ispijenih, trbušastih Tuborga na stolu. Čulo se samo kloparanje voza, približavao se Šid, sve među nama beše već rečeno. Samo bi pokatkad Despotov prinosio otvoreni Tuborg do zamrle gromade Reda Sudarskog, koja bi se, s neumoljivom tačnošću, okrenula zovu alkohola.

I usred tog blaženog mira (nirvane) jedna suvonjava prilika uđe i zatvori vrata, pa nas tek onda osmotri. Sva trojica bejasmo zarasli u ogromne brade, umašćenih, dugih kosurdača. Nismo se pomerali ni mi, a ni pridošlica. Ćutalo se tu dosta dugo. Onda je progovorio, nesigurno ali s nadom: Braćo četnici, i ja sam naš!

Oćutasmo još dosta, a onda Red odškrinu dva oka kao dva mračna groba i odseče: A brada?
Čovečuljak, naime, beše glatko obrijan. Odgovorio je iz mesta: Pekar! Ne da sanitarna!

Primili smo ga za sto i saznali da "naših" u Slavonskom Brodu ima 800, da traže vođstvo, pa da li bi neko od nas poradio na tome. Inače, baš noćas, oko ponoći, behu neki "naši" upali u kafanu, raspizdili rafal iz Tompsona u plafon i od izbezumljenog kelnera naručili po deset s lukom!

Ludilo beše došlo po svoje, behu to neobični dani i čovek je sišao u Šidu, dugo nam mašući.

Dok smo u Rumi deset minuta, skupa sa osobljem voza i stanice, čekali da Red spusti nogu sa poslednjeg stepenika vagona, a putnici mu davali podršku - setio sam se kako nam je, nekoliko dana ranije, u istom vozu (ili vlaku) Ciganka prorekla sudbinu, gledajući u karte za malo novaca. Vojislavu je pogodila da je operisao žuč, a dala mu je da živi do osamdesete. Meni reče da ću dogurati do sedamdesetčetvrte, a Red nije hteo ni da čuje za budućnost. Pitam se danas, tačno godinu dana otkad nam nema Vojislava Despotova, kako je Ciganka mogla da pogreši, a znala je i rekla o nama sve, čak i ono što smo skrivali?

I, setio sam se da je Vojislav Despotov, osim na stotine svojih poetskih pronalazaka, smislio i jedan, sudbinski. Proglasio je, jedne godine, Mesec dana borbe protiv smrti. Malo zatim, kad minu taj jesenji mesec, on reče da je to malo i proglasi Godinu dana borbe protiv smrti. Ali i to prođe, pa smo se suočili sa projektom pod imenom Život borbe protiv smrti. I to je trajalo. Izlazile su knjige.

A onda je u Novi Sad došao Milosrdni Zapadni Anđeo, razneo varadinski most u paramparčad, komadeška užarenog metala od bombe uletele je u spavaću sobu porodice Despotov (u sobu sina Nemanje, tačnije), na dasci plakara beše rupa, a na tepihu progoretina.

Ušao sam kod njega sa mojim Sinišom, sedeo je, pilo se, sviralo na gitari, a on je rekao: Srbi će fasovati. To je zvučalo tako banatski.

Nešto nas je razorilo. Rat je bio jači. Ipak, danas, sećajući se zlatnih vremena, čini mi se da je Vojislav Despotov u pravu, svaki život, ma koliko trajao, borba je protiv smrti. Tužno je samo to što o njoj tako malo znamo i što ja ne verujem da je bilo ko umro. A ponajmanje toga dana, na Bogojavljenje.

2001.

*Tekst objavljen u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama” pod naslovom "U jednom vozu, jedne godine", Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)