Zbog starosti, umora il‘ razočarenja
Aansta1

Photo: Milan Živanović/XXZ

Ravnodušna pesma

Čovek se, katkad, povuče u samoću,

Zbog starosti, umora il‘ razočarenja,

Il‘ možda zbog svega skupa. I tad, noću,

U časovima neželjenih bdenja,

 

On vidi duboku i jadnu prazninu

Srca k’o života, života k’o sveta,

I da duše kao leptirovi ginu,

I da svaka nada k’o magla odleta.

 

I, za čudo! Tada ništa mu ne smeta:

Ni šum mrvih seni, ni idoli pali;

Sam se pita zašto i šta da se žali?

A jedan se osmeh radja polagano:

 

Osmeh koji ništa ne mrzi nit voli,

Osmeh blag, sažaljiv, kad se sve preboli,

I sadašnji jadi i nadanje rano,

I bol što je muklo naša srca cep’o

 

Sve postaje jedno. Pa i to je lepo…

Oceni 5