Razbijanje toksičnih obrazaca u pesmi "Curimo po asfaltu“ Buča Kesidija

Kada su na albumu Euforija (2019), mladići iz pančevačkog benda Buč Kesidi u pesmi Nedelja ujutru otpevali: „Zašto me povređuješ?/ Zato što te poznajem?“ otvorio mi se jedan veliki svet - onaj u kom konačno stvari možemo da zovemo pravim imenom. Stvari u ljubavnim odnosima. Ili ih barem imenujemo tako da se ne krijemo iza lažnih opravdanja, izmišljenih sila koje deluju na nas i izvan nas – božanske ili demonske, one koje su odgovorne kad se loše ponašamo.

Pošto se pomenuti stihovi završe, na trenutak se malo zamislimo. O tome kako je ceo jedan narativ posvećen naporu da se po svaku cenu izbegne lična odgovornost u odnosima, odnosno da se ne prizna da je u nama samima moć da oblačimo i vedrimo. Teško je prihvatiti istinu da iz istog izvora izlaze dve struje - bol i zadovoljstvo imaju istu polaznu tačku - bliskost.  Logično je, što nešto bolje poznajemo to se sigurnije osećamo. I da, ovde možemo da otvorimo još jednu temu – sada je odgovornost na nama da li ćemo i šta ćemo da uradimo sa tim saznanjima, a baš ta reč – ODGOVORNOST počinje da odzvanja.

Odgovornost kreće kada prestanemo da ignorišemo problem(e) i izaberemo da otvoreno komuniciramo, koliko god bilo neprijatno, da ispričamo šta se dešava u nama. I među nama. Čak je i objašnjenje razloga povređivanja u gore pomenutim stihovima svojevrsno prihvatanje sopstvenog uticaja na stanja i osećanja druge osobe u odnosu.

Buč Kesidi trenutno pripremaju novi album, treći studijski, skoro četiri godine nakon pređašnjeg. Prvi singl  je Curimo po asfaltu, i čini se kao da je u pesmi dato razjašnjenje ono što je počelo u pesmi Nedelja ujutro. Uvodni stihovi odmah nas suočavaju sa jednom od najstrašnijih reči odnosa, a to je reč navika. Glase:

„Osećaj ne prestaje

A vezan sam za vreme i za navike

Polako se udaljavam i ne primećuješ

Da se danima predomišljam

I da hoću da razgovaram

Sve što radimo se ponavlja”

Dobro poznajem ovo mesto zaglavljivanja. Prostor koji s jedne strane ima tu lepu sigurnost emocija, ali s druge postaje izvor frustracija, pa se javlja potreba za promenom. I ovi prvi stihovi, ovako otkucani zvuče kao nešto što smo hiljadu puta do sada čuli, kako u životu tako i u umetnost – osoba želi da izađe iz odnosa i priča samo o tome. Međutim, dalje sledi:

„Kad ti trebam, nikad nisam tu

Ti ne uživaš u odnosu

Sve se urušava u pokretu“

Tu dobijamo prekretnicu u razumevanju odgovornosti i očekivanja. Ovo mesto mi je posebno bitno u pesmi, jer lirski subjekat je ona(j) koji je uvideo sopstvenu (negativnu) silu delovanja na osobu sa kojom je u odnosu. I ta sila nije van njega/nje. Neki su hiljadu puta bili u situaciji da čuju „Zasmejavaš me”, i da razumeju da je do njih – njihovog smisla za humor, mnogi su čuli i „Povređuješ me”, a pitanje je da li su izabrali da razmisle kako i zašto, ili su tražili opravdanja za svoje ponašanje, da bi na kraju doveli u pitanje tuđu percepciju?

Stihovi „Ti ne uživaš u odnosu” su iskreno bolni, skidaju onu koprenu sa očiju – vreme je i druga strana uvidi i prihvati da stvari nisu na mestu. Možda možemo da raspravljamo da li je jedan partnerski odnos samo uživanje (naravno da nije), ali trebalo bi da prihvatimo da ni dokaz ljubavi nije to koliko se trudimo da nešto uspe, a ne ide. Možda je vreme da usvojimo nove narative koji nam otvaraju prostore da neku ljubav sagledamo kao priliku da ljudi idu napred, a ne da stalno krpe i popravljaju stvari koje pucaju na istom mestu. Parola „Nema prave ljubavi bez bola“ slobodno može da ode u zaborav. Zbogom toksičnosti!

Ova promena diskursa u skladu je sa vremenom u kom živimo i u kom se menja pitanje percepcije sebe u partnerskom odnosu. Odnos nije više percipiran samo kao mesto susreta dve (najčešće) osobe. Otvaranje prostora za sebe i spoznaje sebe istovremeno je otvaranje prostora za upoznavanje druge osobe. I tako smo od „Zašto me povređuješ,/ Zato što te poznajem“  kao prvog važnog koraka – otkrivanja oružja kojim možemo da porazimo nekog, došli do sledećeg koraka – zrelog artikulisanja nečeg što je izgubilo svoj oblik. Tako je i naslov pesme Curimo po asfaltu metaforičan prikaz stanja jedinki u odnosu, to stanje nije kompaktno.

Biti surovo iskren_a  može da se nazove sebičnošću, čak bezobrazlukom. Ali, iz toga nastaju prilike za rast. U stihovima: „Vreme je da se odvojim/ Da te ne lažem, da te oslobodim/ Stvarno nije do tebe, u redu je sve“/ Samo je teško jer znaš da više nije kao pre“  i ovde se prikazuje potreba jedne osobe da prekine život u izmaglicama ignorisanja. Skoro po pravilu, na početku odnosa se uvek javlja sklonost ka ignorisanju u korist potrebe da se održi iluzija da je nešto konačno prava stvar. Posle svega se došlo do osobe koja će život učiniti potpunim, pa je sklonost ka gušenju znakova da nešto ipak nije sasvim dobro velika. Zastavice ne mogu biti crvenije, ali neka prvi baci kamen ko nije nosio roze naočare.

Takođe, postoji prostor u pesmi u kom se čuvena izlizana fraza „Nije do tebe, do mene je“  ponovo oživljava – ali ovog puta sagledana iz ugla koji nije manipulativan. Cela simbolika rečenice i njena težina - zamena za izbegavanje odgovornosti i objašnjena, izlizana već od upotrebe, u narednim stihovima dobija novo ruho:

„Gubim se

Samo pravim problеme

Odmori od mene

Zar nе vidiš da ne ide?“

Razmišljanje lirskog subjekta o tome za šta je tačno odgovoran_na je pozicija u kojoj je u stanju da sagleda i sebe i svoje potrebe, ali i potrebe druge osobe koje (ne) ispunjava i da tako rekonstruiše dinamiku odnosa. Odluka da se više ne bude na mestu na kojem se zarad bilo kakvih ideala ili potencijala ignoriše stvarno stanje je tačka u kojoj dolazi do preokreta. Mi obrt u vidu raskida ne čujemo u ovoj pesmi. Možda ga i nema, možda ga neće ni biti. Uprkos tome pesma je o onom trenutku u kom se ceo svet sruši na zaljubljene – trenutak u kom se pokrene pitanje koliko je ko iskren. To što stihovi liče na obraćanje nekom ko je još uvek tu ima za cilj da se obe strane nađu na istoj strani istine.

„Sad curimo po asfaltu

Nisam imao takvu nameru

Stvarno nije do tebe, u redu je sve

Samo je teško jer znaš da više nije kao pre“

Druga strana se dakle poziva na dijalog. Prihvatanje odgovornosti nikada ne sme biti prihvatanje celokupne odgovornosti, jer u tom slučaju nastupa osećaj krivice. Primalac poruke iz stihova mora da razume poziciju iz koje joj se obraća onaj koji peva, kako bi istina do koje dolaze bila tačna za sve, a krivica ravnopravno podeljena. Ponavljanje toga da „stvarno nije do tebe“ s jedne strane oslobađa od budućeg lošeg tumačenja da su stvari mogle da se promene ako bi se uradilo nešto, da bi moglo biti drugačije, ali ukazuje i na to da su pozicije u odnosu promenljiva kategorija. Ipak, i u pesmi, ali i u realnosti, teško da ima mesta kalkulacijama. Suprotno uverenju da ne bi trebalo lako odustajati od nečega do čega nam je stalo, zbog kojeg se brzo nađemo u mašini koja nas dere i povređuje krivicom, nadom i očajem, lirski subjekat pesme Buč Kesidi poziva na razbijanje toksičnog obrazaca – ako stvari nazovemo pravim imenom, ma koliko bolno bilo, izbeći će se loša budućnost.

„Nikada ne prolaze

Stalno dolaze i odlaze

Samo pravim probleme

Odmori od mene

Zar ne vidiš da ne ide?“

Završni stihovi nas podsećaju da se previše često nadamo da će se nešto promeniti, jer je to ono što želimo, a retko stvari posmatramo dok se menjaju, ostanemo zakucani u nekom periodu koji nam (je) odgovara(o), koji je najbezbolniji za naš ego, dušu. To je beskonačni krug. Zbog toga iskren razgovor o tome da je nešto gotovo jeste polazna tačka bilo kog budućeg napretka. Suočavanjem sa odgovornošću i jasnim stavljanjem do znanja drugoj strani da je vreme da se stvari pogledaju i vide onakve kakve jesu se ovde čuje, pa je Curimo po asflatu Buč Kesidija značajna pesma. Važna je jer u sebi nosi potrebnu dozu zdravog nastojanja da se izbegne toksičnost u odnosima.