Kruna svemira ili nakaza
Čehov

Photo: www.deviantart.com

Razgovor čoveka sa psom

Bila je mesečina, mrzla noć. Aleksej Ivanovič Romansov, trešten pijan, otvorio je oprezno kapidžik i ušao u dvorište.

— Čovek je — filozofirao je on obilazeći jamu za pomije i balansirajući — prah, opsena, pepeo... Pavle Nikolajič je gubernator, ali i on je pepeo. Njegova stvarna veličina je mašta, dim... Treba samo dunuti i njega nema!

— Rrrr — doprlo je do ušiju filozofa. Romansov je pogledao u stranu i na dva koraka od sebe opazio je ogromnog crnog psa iz pasmine stepskih ovčara, rasta valjanog vuka. Čučao je oko domareve kućice i zveckao lancem. Romansov ga je pogledao, porazmislio i izrazio iznenađenje na licu. Zatim je slegao ramenima, zavrteo glavom tužno se osmehnuo.

— Rrrr... — ponovio je pas.

— Ne razumem! — raširio je ruke Romansov. — I ti... ti možeš da režiš na čoveka? A? Prvi put u životu čujem. Ubio me bog... Ta tebi izgleda nije poznato da je čovek kruna svemira? Pogledaj... Prići ću ti... Gledaj... Zar ja nisam čovek? Šta ti misliš? Jesam li ja čovek ili nisam? Objasni!

— Rrrr. Av!

— Šapu! — Romansov je pružio psu ruku. — Šapu! Ne date. Ne želite? Nije ni potrebno. Tako ću i zapisati. A sada dozvolite da vas udarim preko njuške... Ja koji volim...

— Av! Av! Rrr... av! Avav!

— Aaaa... ujedaš? Pa lepo, dobro. To ćemo zapamtiti. Znači, ti pljuješ na to što je čovek kruna svemira... car živih bića? Znači, iz toga proizilazi da i Pavla Nikolajeviča možeš da ujedeš? Tačno? Pred Pavlom Nikolajičem svi padaju ničice, a šta on za tebe predstavlja, bilo šta sve ti je jedno? Treba li tako da te shvatim? Aaa... Znači, ti si socijalist. Čekaj, odgovori mi... Jesi li socijalist?

— Rrr... av! av!

— Čekaj, ne ujedaj... O čemu, ono, ja?.. Ah, da, o pepelu. Dunuti i... nema ga! Pfff!... A radi čega, živimo, pitaju? Majke se muče dok nas rode, jedemo, pijemo, učimo, umiremo... a radi čega sve to? Pepeo! Čovek ništa ne vredi! Ti si, eto, pas i ništa ne razumeš, a kada bi ti mogao.. prodreti u intimna osećanja! Kada bi ti mogao dokučiti psihologiju!

Romansov je zavrteo glavom i pljunuo.

— Niskost... Tebi izgleda da sam ja Romansov, sekretar kolegije... car prirode... Grešiš! Ja sam ljudožder, podmitljivac, licemer!... Ja sam gad!

Aleksej Ivanič udari pesnicom sebe u grudi i zaplaka.

— Potkazivač, doušnik... Misliš li da Jegorku Kornjuškina nisu zbog mene oterali? A? A ko je, dozvolite da vas upitam, utajio komitetskih dvesta rubalja i svalio na Surgučova? Kao da nisam ja? Gad, farisej... Juda! Podlac, licemer... ološ!

Romansov obrita rukavom suze i zaplaka.

— Ujedaj! Grizi! Niko mi nikada čestitu reč nije rekao... Svi me u duši smatraju samo podlacem, a u lice osim pohvala i osmeha, ni slovca! Kad bi me makar jedanput neko odalamio po licu i ismejao! Grizi, pseto! Ujedaj! Kkkidaj! Žderi izdajnika!

Romansov se povede i pade preko psa.

— Tako, baš tako! Kidaj nakazu! Ne žali! Mada i boli, ne štedi. Evo, i ruke grizi! Aha, krv teče! Tako ti i treba, Švabove! Tako! Hvala, Garove... ili kako ti je ime? Hvala... Kidaj i bundu. I to je mito... Prodao sam bližnjega i kupio za dobijene novce bundu... I kačket s kokardam takođe... Ipak, o čemu ono, a?.. Vreme je da se ide... Zbogom, pseto... lopužo...

Romansov pomilova psa i, dopustivši mu da ga još jedanput ujede za list, uvi se u bundu i, povodeći se, zatetura se prema svojim vratima...

Kada se probudio sutradan u podne, Romansov ugleda nešto neobično. Glava, ruke i noge bile su u zavojima. Pored kreveta stajali su uplakana žena i brižan lekar.

*Prevela s ruskog Marija Stojiljković

Oceni 5