Prošlost je prošla, što i sama reč kaže
Aamla 05 S

Photo: Screenshot

Razmišljanja jednog običnog srpskog mladića

Ne znam zašto neki matorci nas mlade stalno smaraju nekakvim pitanjima o prošlosti, prisiljavaju nas da se izjasnimo o događajima koji se nisu ni dogodili, kao na primer o tom lažnom genocidu u Srebrenici koji uopšte i nije bio genocid, jer ih Ratko, inače srpski heroj, nije sve pobio, čim neko preživi – tu ne može biti reči o genocidu, što je svakom mladom čoveku koji pripada generaciji modernih tehnologija i komunicira sa drugima, putuje i ima prijatelje svih nacionalnosti i vera – jasno kao dan. Naravno, to je bio – što bi rekla premijerka – strašan zločin, a ja svaki zločin, pogotovo ako je baš onako strašan, najoštrije osuđujem, ako baš moram i ako me priteraju uza zid, ali zaista moram da primetim da se preteruje s tom pričom o genocidu.

To pitanje se pretvara u etiketu, u ideološko pitanje, a ono to nije, nego je pravno. Najvažnije je to što ljudi ne znaju šta je definicija genocida, u čemu prednjače sudije Haškog tribunala, neke budale koje su očigledno do svojih položaja došle protekcijom i nepotizmom, sve takve će moja generacija počistiti pomoću modernih tehnologija, ni oni u Nirnbergu i Frankfurtu nisu bili ništa bolji, ali – kao što rekoh – mi mladi time ne treba da se bavimo, jer tada nismo ni bili rođeni.

U imperfektu pluskvamperfekta

Da vam kažem nešto sa stanovišta struke - da bi se nešto definisalo kao genocid, mora da se dogodi neselektivno uništavanje određenog naroda, u Srebrenici se dogodila segregacija, uglavnom su ubijani muškarci, tako da sam progon stanovništva nije dovoljan osnov da bi se taj, kako se ono kaže, jeste, strašan zločin, okarakterisao kao genocid. Doduše, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida Ujedinjenih nacija malo drugačije govori o tome, tu se kaže da se bilo koje zlodelo počinjeno “u nameri potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve” – tretira kao genocid, ali to zaista ne možemo ozbiljno shvatiti.

Dovoljno je pogledati kad je doneta ta sumnjiva Konvencija – 1948. godine, pa to je bilo u davnoj, pradavnoj prošlosti, takoreći u imperfektu pluskvamperfekta. To Konvenciju UN automatski diskvalifikuje i čini nevažnom za moju generaciju modernih tehnologija kojima prevazilazimo sve podele, naročito onu na dželata i žrtvu. Sve te relikte prošlosti mi mladi ćemo revidirati i zbrisati sa lica zemlje, jer nam je dosta robovanja nasleđenim tradicijama i sličim teretima preteškim za naša juvenilna pleća.

Što bi rekli mladi, samo sloga Srbina spasava

Ne pristajem na veštačke podele u društvu! Kad god se odvija neki proces koji vodi ujedinjavanju ljudi, odmah se jave neki dušebrižnici koji se bune protiv nekakvih murala i glorifikacije ratnih zločinaca osuđenih za genocid koji se, kako tvrdi ogromna većina građana ove zemlje, uopšte nije dogodio. Njihov cilj je unošenje podela u narod, što im, da budem iskren, ne ide baš najbolje, jer tih inokosnika koji imaju problem sa nasleđem ratnih zločina ima šaka jada, možda pet do deset posto, ali i to je previše.

Moja generacija će rešiti taj problem, pa više niko neće da se buni protiv nepostojećeg genocida i strašnog zločina, već ćemo svi biti ujedinjeni u poricanju genocida svim sredstvima, u nedavanju Kosova, u narativu o ovećoj Srbiji koji je, istini za nevolju, dosta drevan, ali ćemo ga podmladiti modernim tehnologijama, pa će izgledati kao nov, tek skinut sa trake.

Vučić i njegovi prethodnici su učinili mnogo na homogenizaciji naroda po ovim, inače za nas mlade nevažnim pitanjima, ali to nije dovoljno, jer još ima onih koji ne pristaju na kolektivni zaborav, čak i među pripadnicima mlade generacije, što mi je potpuno neshvatljivo. Vreme je da moja generacija uzme stvar u svoje ruke, pa da vidiš kako se ujedinjuje, ima sve da pršti od homogenizacije, baš kao na prošlogodišnjim litijama u Crnoj Gori i ostalim srpskim zemljama. Golobradim generacijama ne treba složeno, nego složno društvo, što bismo rekli mi mladi - samo sloga Srbina spasava.

U ime svih nas iz osamdeset i neke

Uostalom, mi smo u vreme kad se događalo ono što se nije dogodilo bili deca, neki nisu čak bili ni rođeni, pa zaista ne vidim razlog da se bavimo tim – ako tako može da se kaže – preživelim temama, niti da pristajemo na podele iz prošlih, davno prohujalih vremena. Mnogi pripadnici starijih generacija ostali su u podelama iz devedesetih, ali ima i baš teških paseista koji nam nameću podele i iz 1945. godine. Sad treba da se izjašnjavamo o četnicima i partizanima. Sada nama nameću teret koje prethodne generacije nisu rešile.

Za mlade generacije sva su ta pitanja prilično komična i lako rešiva. Na primer, nikada niko nije čuo nekog antifašistu i pobornika Narodno-oslobodilačke borbe da se buni protiv podele na četnike i partizane. Zaključak je jasan: takvu podelu ćemo najlakše ukinuti ako svi postanemo četnici, taj preobražaj je uzeo maha poslednih decenija, ali još nije ostvaren u potpunosti. Eto posla za novu generaciju, mada nas realno mrzi da se bavimo tim starudijama iz istorijske antikvarnice. U ime svih nas rođenih na samom kraju osamdesetih, tokom devedesetih, a i mlađih slobodno mogu da kažem da mi nismo odgovorni za brljotine prethodnih generacija, da nikakve veze nemamo sa onim što se događalo dok smo bili deca, a još manje sa događajima koji su se odvijali pre našeg rođenja, a ponajmanje sa događajima koji se nisu ni dogodili.

Dobro, možda ne baš u ime svih, tu ne računam retke pojedince i pojedinke koji nemaju pametnija posla, nego gađaju murale jajima, ili proučavaju zapisnike Haškog tribunala i bave se nekakvim suočavanjem s prošlošću, što je oksimoron kad je neko mlada osoba. Mislim, mlad mladić ili mlada devojka koja se bavi prošlošću, i to baš njenim najodurnijim manifestacijama – to zaista nije ni normalno, ni shvatljivo nekom ko pripada generaciji modernih tehnologija.

Prošlost je grozan, mutan bezdan

Negde na društvenim mrežama sam pročitao lep citat: “Prošlost je grozan, mutan bezdan; što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo”, pripisuju ga nekom piscu umrlom davno pre mog rođenja, ne mogu da se setim kako se zove, kao da je to bitno, i on je otišao u mutan bezdan, pa bi se moglo reći da nikada nije ni postojao. Ako je uopšte reč o drevnom spisatelju, u šta čisto sumnjam, jer ovako svežu misao koja se u celini i celosti poklapa s mojim političkim, ideološkim, etičkim i svakim drugim stavom teško da je mogao da smisli neki antikvitet koji je pisao guščjim perom i mastilom i nikad nije imao dodira s modernim tehnologijama.

Jeste, ima i drugačijih mišljenja, ali ona služe samo vekovnim srpskim podelama, a da bismo konačno okončali sve te veštačke razlike neophodno je da svi mislimo kao jedan, a taj jedan mogu da budem, na primer, ja. Jeste, čuo sam da je neka filozofkinja rekla nešto u smislu: “To što prihvatamo odgovornost za nešto što nismo učinili, što snosimo posledice nečega što nismo sami skrivili, jeste cena koju plaćamo za to što život ne živimo sami, već ga delimo s drugim ljudima”. Ako se ne varam, to je bila neka Hana Arent.

Čekajte samo malo da proguglam, pa da, tako sam i mislio. Žena rođena 1906. godine, umrla 1975, mnogo pre nego što sam se ja rodio, što automatski diskvalifikuje sve što je govorila i radila, jer je očigledno da se nije služila modernim tehnologijama. Neko ko je celog veka komunicirao zastarelim metodama, praistorijskim fiksnim telefonom i pismima pisanim na papiru koja si morao da šalješ fizički, poštom, ne može da bude relevantan za mladu generaciju odraslu na modernim tehnologijama koja sa svetom komunicira u realnom vremenu, koja putuje i ima prijatelje svih nacionalnosti i vera. Šta ima da slušamo neku davno umrlu ženu koja čak nije imala ni profil na društvenim mrežama.

Zašto vaditi mrtvace iz naftalina?

Da se razumemo do kraja: za mene, kao pripadnika mlade generacije koja se služi modernim tehnologijama, potpuno su isti ratni i mirovni profiteri. Dobro, u originalu stoji “antiratni profiteri”, ali meni se ovo mirovni više sviđa, valjda i moja generacija može da pruži neki doprinos uspostavljanju osnovnih pojmova i koordinata u kojima ćemo posmatrati realnost. Mi ćemo u toj realnosti živeti, a ne oni koji su već jednom nogom u grobu, pa zato i ne treba ni za šta da se pitaju, imenovaćemo stvarnost onako kako se nama ćefne.

Svakom mladom čoveku je jasno da nema nikakve razlike između Arkana i Srđe Popovića, ili Karadžića i Nataše Kandić. Potpuno je isto masovno ubijati i proterivati nenaoružane civile, praviti konc-logore za nesrbe, pljačkati njihovu imovinu, sve to pravdati odbranom ugroženog srpstva i – boriti se protiv ideologije, politike i prakse zločina. Eto kraja još jedne veštački nametnute podele, i to sam vam rešio, i to u manje od šest rečenica.

Kako nešto ne bi ostalo nerazjašnjeno, moram da napomenem da mi mladi, uprkos tome što nam je pun kufer sredovečnih i staraca, ipak nećemo poništiti sve što su prethodne generacije radile, niti ćemo pisati “nihil” nad svim tekovinama stvorenim pre nego što smo mi najzad došli na svet, nismo baš toliko zadrti. Zadržaćemo svu pokretnu i nepokretnu imovinu, infrastrukturu, materijalna dobra, sva društvena i naučna dostignuća koja nam mogu biti od koristi, pa čak i dominantnu ideologiju ili bar njene bazične postulate kao što su negiranje genocida, kosovski zavet, odanost crkvi, revidirana istorija po ravnogorskom modelu, srbovanje kao takvo ili težnja ka teritorijalnom proširenju.

Jedino nasleđe koje ne prihvatamo, koje s gnušanjem odbacujemo, jedini teret kog se oslobađamo jeste takozvana ratna prošlost, dosadna priča o nekakvim zločinama, krivici i odgovornosti. Nećemo dozvoliti kojekakvim mrtvim dušama, pobijenoj deci i sličnim reliktima prošlosti da nam remete miran san, niti da nas uznemiravaju dok hrlimo u budućnost uz pomoć modernih tehnologija. Koga briga za neke tamo ljude pobijene u pluskvamperfektu kad smo bili deca ili se čak nismo ni rodili. Prošlost je prošla, što i sama reč kaže. Zašto vaditi mrtvace iz naftalina? Poetski rečeno: Ništa nije bilo, ništa se desilo, desilo se ništa, savest nam je čista. Ukratko, što se nas mladih tiče - ono što se desilo, nije se desilo. I tačka. I tri tačke.

*Tekst prenosimo sa portala Slobodna reč

Oceni 5