Stara zavera koju nazivamo svetskom literaturom
Brht 01 S

Photo: Pinterest

Reč o Brehtu

Ne znam kako je u Bosni - možda ljudi tamo postojanije, upornije, tvrdoglavije gledaju na svoje simpatije i antipatije. No kod nas, na teško shvatljivom, nezgodnom Zapadu postoje moćni nadbiskupi i sitni popovi književnosti - mislim na one što su plaćeni da čitaju, znači na kritičare i dramaturge, profesore i urednike - i svi ti ljudi kod nas se odmah pomalo uznemire kad ih čovek upita da li, recimo, vole Ovidija, ili Aleksandra Bloka, ili Sesara Valjeha. Pre no što odgovore oni instinktivno bacaju pogled na časovnik ili kalendar. Osećaju, naime, kako bi uvek morali da budu i ostanu na „visini trenutka”. Ono što je juče još bilo fantastično danas je passe, i obrnuto. Moda je neumoljiva. To je zakon industrije kojoj, međutim, svakako pripada i poezija. I ko ne zna kojem papiru vrednost raste a kojem pada - za tili čas će propasti.

O našim književnim običajima (koji ostalim narodima izgledaju, po svoj prilici, egzotični do nerazumljivosti) ne pričam samo da bih čitaoca razgalio i užasnuo, nego i zato što su pri čitanju Brehta oduvek igrali veliku ulogu. Breht je najnepriznatiji i najozloglašeniji, najomraženiji i najslavniji, najviše proučavan i najviše ignorisan nemački pesnik ovog stoleća.

Već kao vrlo mlad čovek, početnik, u godinama Vajmarske republike, zapodevao je raspre, izazivao skandale, navlačio na sebe ljubav i gnev - pre svega u pozorištu. Slavili su ga i ispraćali zviždukom; bio je dobro plaćen i policijski proganjan. Zatim je pobedio fašizam, i Breht odlazi u izgnanstvo. Tada je oko njegovog rada zavladala tišina i mrak. Holivud nije hteo da zna bilo šta o njemu. Amerikanci su mislili da je agent Kominterne i nisu shvatali da je trebalo da čovek samo čita njegove knjige, pa da vidi kako je on samo nastavljao onu hiljadama godina staru zaveru koju nazivamo svetskom literaturom. Posle drugog svetskog rata Breht je radio u Švajcarskoj; no nikako se nije slagao s njenom sredinom. Najzad, praćen gnevnim urlikom zapadnih kritičara, prelazi u NDR. Ali i tamo su ga štampali samo sa ustezanjem. Ipak, imao je svoje vlastito pozorište - pedesetih godina bilo je ono najbolje pozorište na svetu – i austrijski pasoš. Birokrati su mu zagorčavali život; pozorišta Savezne Republike su ga bojkotovala; no ni jedni ni drugi nisu ga mogli sprečiti da postane klasik.

Ali retki su oni koji su to uočili. Veliki Brehtov bum počeo je tek onda kad je pesnik umro. Tada ga odjednom igraju, podražavaju, citiraju, slave, pljačkaju, snimaju po njemu filmove, unose ga u čitanke, interpretiraju, štampaju mu sabrana, luksuzna, džepna izdanja, izabrana dela, i kupuju u svakom staničnom kiosku. Međunarodni studentski pokret proglašava ga jednim od svojih predvodnika, a američka zabavljačka industrija dopušta da njegove pesme odjekuju iz muzičkih automata. Petnaest godina trajala je istinska poplava Brehta.

No kao što je rečeno, nadbiskupi i popovi kulturnog pogona su nervozni ljudi, stalno strepe da ne propuste najnoviji trend, i jednog dana - mora da je to bilo pre nekoliko godina - iznenada su pogledali na kalendar i otkrili da je Breht „precenjen”, da su ga se zasitili; Breht je, tako su govorili, out, nikog više ne zanima, nije više savremen, on je dosadan, doktrinarni pedant, uvek podignuta kažiprsta, i uopšte, ta lažna narodnost, taj kruti marksizam, a što se tek sad postepeno prepoznaje pošto su svima uši bile začepljene; najzad, da čovek želi opet nešto drugo da čuje, vidi i čita.

I od tada sve se ređe pojavljivalo Brehtovo ime na pozorišnim plakatima, na televiziji se o njemu nije više govorilo, a kad neko spomene njegovo ime, uveravaju ga da je svetu dosta Brehta.

Doduše, sad je svet izlagača, pozorišnih ljudi, cirkuskih i menažerijskih direktora veoma prijemčiv za ono što nameće moda. Ali donekle je drugačije s poezijom. Naime, nije uopšte tako jednostavno pesme bacati u korpu za smeće. Jer nije dovoljno da se složi nekoliko menadžera. I zaista, Brehtove pesme nisu nikad izazivale burno odobravanje kao njegovi pozorišni komadi; nikad nisu bile rasprodate, nikad ono što je čovek „jednostavno morao da vidi”, nikad tema dana u Londonu, Parizu, Berlinu. Ne, uvek su se pojavljivale posve neprimetno, pre neupadljivo i pomalo zbrkano; napušteno i obično, bez svečanosti i reklame. I gle čuda, sada kad se sve smirilo oko velikih komada, kad se slegla pozorišna prašina, pošto su sklopljeni i zaboravljeni veliki poslovi, sada kad industrija traga za novom hranom - sada Brehtove pesme dolaze do punog glasa. Ponekad se upitam nisu li one najvažniji deo njegovog opusa. Čini mi se da su preko potrebne. Nijedan drugi pesnik dvadesetog veka nije tako pisao: tako jednostavno (jer svako može da čita te tekstove, iako neće svako videti koliko su oni složeni); tako lukavo (jer su prepuni klopki, udica, skrivenih nagoveštaja i protivrečnosti); tako lako (jer je njihova svečanost takva da je čovek sreće i u krčmama i kafeima), i tako ustrajno.

Ne znam kako je u Bosni, ali pretpostavljam da u njoj ima čitalaca koji su u svojim simpatijama i antipatijama otvoreniji i iskreniji nego naši prebrzi književni popovi - istrajnih, svojevoljnih, tvrdoglavih čitalaca. Ako je moje mišljenje tačno, onda ovaj prevod daje pravog pesnika pravim ljudima.

*Predgovor za knjigu izabranih Brehtovih pesama “Svakodnevno pozorište”, preveo s nemačkog Božidar Zec

Oceni 5