Reči se troše, stihovi ostaju

Slušao sam: i svaki što mi dođe zvuk

bješe muzika – ptica, i potok, i vjetra huk.

U brdima čuo se jedan pjev mlad;

Slušao sam: i još u srcu mom je glad.

Gledao sam: zelen svijet bi jutra ovog;

Grad koji vidjeh, sa kulama i svijetlim krovom;

Žar zvijezda, što kroz noć beskrilnu bludi

Gledao sam; i duša još mi za svjetlom žudi.

Mislio sam: ali u sensima mojim još stoji

Impuls od onih života koji

Stvoriše mene; i kazah samo:

“Mislio sam!” – a dan moj ode već, sa tamom.

(Siegfried Sassoon, Sam, prepevao Brano Koćalo)

U bezglavoj potrazi za smislom života često zaboravimo da živimo. U potrošačkom društvu takve trke se odvijaju između reklama i rafova, u restoranima brze hrane – nema te rupe koju dupli hamburger ne može da popuni. Nevolja je u tome što organizam hranu brzo vari, pa su poslastice tek zakrpe koje popuštaju pred strahom od smrti.

Verovanje da ćemo se zadovoljiti ako svet ostavimo bar malo boljim nego što smo ga našli je odavno kliše, ali je možda baš u tome stvar. Da bismo se za to izborili, potrebno je da prvo sredimo sebe, da ne hodamo okolo kao zapuštene sobe razmaženih tinejdžera.

Iako se čini da je poezija mrtva, da je ponovo ustupila mesto starozavetnim bogovima koji bi da se svete svemu što je drugačije, slobodno, svet ipak peva. Zahvaljujući onima koji odbijaju da budu pasivni sve se kreće napred, čak i po vrućini, dok građanstvo razmišlja o morskim talasima.

Poezija nije samo u strofama, već u svakom danu. To ne znači da su jutra uvek savršena, a noći romantične, naprotiv – to znači da se razmišlja punom glavom i dok se davimo u prašini i maštamo o svetu kojim ne vladaju beli, strejt muškarci – starci uvereni da je svaka ljubav opasnost.

Film Benediction reditelja Terenca Daviesa podseća da je takav svet moguć, bar natrenutak. Usred njega je pesnik Siegfried Sassoon, gej muškarac zarobljen između dva rata. Uprkos buri, nije ćutao, što je na usne mnogih izginulih vojnika vratilo moć govora:

Znao sam prostoga momka vojaka,

Isprazno veselo životu nasmijanog,

Spavao je čvrsto sred samotnog mraka

I sa ševom zviždao je rano.

Sred zimskih rovova, s vašima, ne s rumom,

I sa granatama, pokunjen i tmuo,

Sebi je mozak prosuo  kuršumom,

Niko ga više nije pomenuo.

Snobovske gomile  što, oštro okate,

Kličete dok mladi vojaci gaze,

Vucite se kući, molite da ne spoznate

Nikad had gdje mladost i smijeh odlaze.

(Siegfried Sassoon, Samoubojstvo u rovovima, prepevali Marko Vešović i Omer Hadžiselimović)

Bes zbog ratnih stradanja oduvek je deo umetnosti. Iako ne može da se okači na zid, poput Pikasove Guernice, Benediction je remek-delo. Slike se smenjuju između stihova koji su poput lepka. Strah se u strofe pakuje kao nekad duhovi u bočice, pa iz njih izlazi slabiji, ukroćen. Ipak je tu, pa svako može da ga oseti – radi poput vakcine u kojoj je virus užasa oslabljen toliko da gledaocu ne može da naškodi.

Mladi Sassoon (sjajni Jack Lowden) nam uspešno prenosi urlike izbezumljenih vojnika. Kao ranjene životinje urliču u bolničkim posteljama – živi podsetnici na to da su ljudi suroviji od svake divlje zveri. Između tih strašnih vizija se ipak uvukla ljubav, kao kad ptice grade gnezda na nepristupačnim mestima.

Pesnik je i tu neustrašiv, autovani gej muškarac na početku XX veka. Njegove su ljubavi gole, neukroćene, dakle patološke. Najzanimljivija je romansa s glumcem Ivorom Novellom, koji liči na sve one okrutne duše koje veruju da je grubost najbolja odbrana od neprijateljskog sveta. Njihov odnos nam otkriva kako radi ljudska priroda, te kako misle oni koje je društvo ubedilo da ljubav nije za njih. Novello je odličan primer, muškarac koji ljubavnike menja čim strast popusti, kao da ne zna da lepota ne traje večno.

Obeshrabren propalim romansama, i sam prestravljen od samoće, Sassoon će na kraju popustiti – heteroseksualni brak mnogima i danas izgleda kao sigurno utočište. Istina je da nam niko ne garantuje da će ljubav trajati večno, ali je sigurno da će svako osećanje kojim se pažljivo rukovalo popraviti onaj svet koji smo pominjali na početku. Odnos sa sobom je jedino nad čim imamo kontrolu, pa nam ni potomstvo neće pomoći ako nismo živeli ono što je od početka trebalo da budemo.

U filmu se prošlost zapliće u budućnost, pa na kraju imamo starijeg Sassoona (takođe odličan Peter Capaldi), bledu senku minulog pesnika. Ta usamljenost je u ovoj priči i najveća tragedija – čovek koji je vladao jezikom bira tišinu, najverovatnije zbog toga što se ni sa kim nije stvarno razumeo.

Reči se troše, stihovi ostaju. Pisac Robert Torre tvrdi da naša sanjarenja o životu nemaju nikakve veze sa životom. „Nakon što ga ispravno razumemo, život ne postaje ni lep ni lagan“, kaže, i dodaje da je „po pravilu težak, a neretko i ružan“. Ako je neko to znao, onda je to Siegfried Sassoon – patio je zbog ratnih trauma, sopstvenih nadanja i okrutnih ljubavnika, ali je živeo – i za sebe i za druge.