Reči uzvraćaju ravnom merom

GLEĐ

Za vreme groznica

stavim pod moj jastuk „relaksan“

njegovu knjigu

ne bi li mi odnela glavu

do mog oblaka

ali sa klizavih korica skliznem pravo

kroz vrtlog naslova

na stranicu poluodšivenu

od listanja

u pesmu sa svetalcem

i malenim ogledalom

u kom nikada ne uspem

da prepoznam svoje lice

i od cvokotanja

skinem malo gleđi sa prednjih zuba

pa je knjiga sve više moja

a sve manje njegova

jer je obložena mojim sedefom

I tako klizim niz stranice

i propadam kroz opne stihova

ko bi mi još pravio

veštačke kumuluse

da me zadrže

nad poezijom snova

KA SVETIONIKU

Direktno iz buđenja

jedna te ista rečenica

u dobroj akustici kupatila

pokušava da ispita

valjanost jučerašnjeg napora

iznad tankih greda

koje pucketaju

više unutrašnjih glasova

se iznenada sudari

baš kao ona što zna

da se sudari sa svetom

A reči uzvraćaju

ravnom merom

NIMBUS

Ponekad to biva

usudio bih se da kažem

gotovo kao svetkovina

sa ličnim pozivom

to ozarenje to ozračje

onih koji su bili tu

nevidljivi možda nagi

spremni da ostave trag

nerastumačiv

i najboljem forenzičaru

svoju krljušt svoj glas

svoju senku na stepeništu

Poričući nemogućnost sretanja

možda baš zbog nje

oni zrače dublje

i bez napora nas vode

u šupljine zajedničkog vremena

njegov glatki obuhvat

JESAM   LI

Ja sam A

ja sam žena

ja sam floret

ja sam nečija mala kći

rođena po narudžbini

ja sam ježeva kuća

za naspramnu kožu

Ja sam dodirom

uglačana kornjača

na fontani Efi Brist

ja sam Fazbinderov

potisnuti gnev

ja sam Prustova Selesta

ja sam urođenički dečak

sa zlatnim alkama

na nogama

*Poezija iz zbirke „Planetarijum“