Retro ceger za svetliju budućnost

Cegeri su ponovo u modi

Prošlo je više od 20 godina kako se jedna plastična kesa proslavila u filmu „American Beauty“. „Hoćeš li da vidiš najlepšu stvar koju sam ikada snimio?“ pita junak Ricky u filmu, a pre nego što pusti snimak prazne, zgužvane kese koja lebdi na pustom parkingu. Junakinja Jane za to vreme sedi na kauču i pita se šta je tu kog đavola lepo – prazna kesa je prazna kesa.

Da se Ricky kojim slučajem danas nađe u Beogradu, i vidi kese upletene u gole krošnje (bar one koje nisu dobro okresane), teško da bi osetio „elektricitet u vazduhu“ i poželeo da snimi plastiku koja beživotno visi u gradskom smogu. Ipak, možda bi junakinja nastavka o kesi lutalici mogla da postane neka eko-kesa, zvezda srpskih marketa, ali i projekta JKP Gradska čistoća – „Eko-kesa za čistiji grad,“ za koji sam verovatno sopstvenom krivicom, saznao tek sad, guglajući materijal za ovaj tekst.

Ceger je oduvek bio jači od kese, pa se još sećam kada je baka pletenu korpu zamenila torbicom sa ljubičastim i braon listićima. Njena ekološka svest bila je potpuno instinktivna, pa je kese prezirala kao nepotreban trošak. One malobrojne, koje bi sticajem okolnost došle do nje, prala je i skladištila u posebnu fioku, kao horder pre hordera, a kasnije sam saznao da je svako penzionersko domaćinstvo imalo slično skladište, naravno ne zbog ekologije već zbog životne filozofije koja staje u reč „zatrebaće“.

Onaj njen ceger pronašao sam mnogo godina kasnije, dobro sačuvan zahvaljujući životnoj disciplini, i počeo da ga koristim mnogo pre nego što su eko-kese bile i u najavi, a u vreme kada sam počeo da zazirem od stranih posetilaca koji se nisu ustručavali da na kasi izraze svoj prezir prema plastici.

Kada su ekološke kese počele da osvajaju prodavnice najviše se govorilo o tome da koštaju više, a sa novom cenom došli su i novi fazoni, i to od onih koji svemu pronalaze manu. „Eto, kesa dva dinara i odmah svi izvukli babine cegere iz šezdesetih,“ pisalo je na jednom Fejsbuk profilu, što je još jednom potvrdilo da se svetu ne može ugoditi.

Na tom istom Fejsbuku se nedavno pojavila i ilustracije velike ribe koja malu ribu guta, a iza leđa joj pluta kesa, neživi predmet koji se izgleda popeo u sam vrh lanca ishrane. Nije precizirano da li je kesa eko, ili ona obična - stara zvezda filma - što, verujem, nije ni važno, budući da bi svaka riba, ptica, žaba ili jegulja odavno prestala da diše dok bi se ekološko pakovanje razložilo u neke, vajda, manje štetne komponente.

Milan Živanović

Kako pomažemo planeti i zašto nikako?

“Life in plastic, it's fantastic“, pevala je Aqua '90-ih, da bismo tek nedavno osvestili da to i nije tako fantastično. Počeli smo sa redukcijom korišćenja plastičnih kesa, ili što bi se kolokvijalno reklo – njihovim ukidanjem. Ukidanje podrazumeva to da kesa u prodavnici sada košta od 9 do 999 dinara umesto nekadašnjih pet ili dva, odnosno nula, koliko je koštala do pre samo nekoliko godina. Kese su se tako na kasi uzimale šakom i kapom. Jedna za šampon, kupku i ostale kozmetičke potrepštine, posebna za voće i povrće, posebna za hleb, i tako u nedogled. Danas ne plaćamo samo one za voće i povrće, pa se Srbin, snalažljiv kakvim ga je Bog dao, dovija i sve pakuje upravo u te male besplatne kese, uzme čak i koju viška, zalihe su nas održale.

No, kako je svaki takav postupak ponikao iz dubine kolektivnog narodnog bića, logika je i više nego očigledna. U koju kesu ćemo da bacamo đubre? Te iz marketa su nam bile idealne. Pokupiš koliko ti je volja i čuvaš ih u posebnoj kesi sa kesama. Ako si picajzla, posedovaćeš više kesa sa kesama – te za đubre i one malo veće, lepše, iz prodavnica garderobe i, ako si posebna kategorija, imaćeš i kesu sa ukrasnim kesama koje se između tebe, tvojih prijatelja i porodice rotiraju po izvesnoj slavljeničkoj potrebi. Kese iz prodavnica garderobe služe za pakovanje iste te garderobe za putovanje. Potom sve te napunjene kese idu u kofer. Ne znam koji bi monstrum spakovao, recimo, obuću zajedno sa majicama bez barijere koju stvara plastična kesa! Kakvi su to ljudi kojima pidžama u koferu dodiruje skafander, skafander gaće, gaće čarape, ili ne daj bože, cipele?! Posle su nam virusi krivi.

Danas postoje posebne kese ili torbice za pakovanje stvari u kofer, kese za đubre se mogu kupiti na svakom koraku, ali stvar je upravo u tome – kupiti. U čemu je smisao „ukidanja“ plastičnih kesa, kad se one veće i još slabije razgradive mogu kupiti u istoj toj prodavnici? Smeće ne razdvajamo i samim tim ne recikliramo, sve bacamo u istu plastičnu kesu koja potom završava na deponiji sa svakakvim otpadom.

Kako smo to pomogli planeti i zašto nikako?

Možda je kesa od devet dinara samo prvi korak na putu ka razdvajanju otpada i recikliranju, pravim biorazgradivim kesama i svetu koji se, dok se bori protiv kesa, neće daviti u plastičnim flašama, čašama, slamkama, bočicama... Možda.

Da bismo imali kakav-takav osećaj da pomažemo Zemlji, a da usput nismo ovce, izbegavamo kese od devet dinara i nosimo cegere. Zahvaljujući ekološkom osvešćivanju, danas se na tržištu mogu naći cegeri za svačiji ukus i džep. Lepi, praktični, s duhovitim porukama, zanimljivim sličicama, šta god vam je drago.

Ja već godinama nosim ceger kao neizbežni modni detalj, a najdraži su mi bili oni sa Dokufesta. Imali su zanimljive poruke, dobro su bili dizajnirani, no, kako u cegerima nema pregrada, i njihov vek trajanja je ograničen. Tako mi se u jednom prosulo sirće, a u drugom surutka kiselog mleka čiji je nežni poklopac izrezala oštra ivica kesice mačje hrane. Uzgred, sva ambalaža je bila plastična. Bitno je samo da se ne nosi u kesi.

Ono što je nekad bilo higijenski nedopustivo, danas je sasvim normalno. Zato u cegeru vlada potpuno hipijevska atmosfera – kiselo mleko je pored hrane za mačke, hrana za mačke je do šampona, tu su negde i ulošci, jabuke, krema, hleb, račun za struju, baterije, knjiga, limun, origano i onaj rokovnik što ga svuda vucaram. Znam da bi bolje rešenje bilo da u cegeru nosim još i nekoliko plastičnih kesa iz one kese s kesama, ali bi me na kasi takva panika uhvatila da ne bih znala gde šta pakujem i opet bi sve završilo u veseloj simbiozi. Ionako mi je uvek neprijatno na kasi jer mi se čini da sporo baratam novčanikom, a još sporije se pakujem.

Poslednjih nekoliko meseci nosim ceger na prvi pogled simpatičan, ali suštinski jako problematičan zbog ispisane poruke. „Nosi to kao muško“, poručuje na nemačkom moj ceger iz jednog trgovinskog lanca. Ne znam da li se iko u Nemačkoj pobunio zbog takvog natpisa, ali ja sam autore te predivne rečenice poslušala. U mom cegeru je baš kao u sobi prosečnog edipovca – sve na gomili.

Sandra Dančetović