Ritam zločina, genocida i falsifikata

Bojan Dimitrijević (1966), regionalno poznati istoričar, naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, doktorirao u Novom Sadu sa tezom Jugoslovenska narodna armija 1945 - 1954, nastavlja rad na novijoj popularnoj istoriji knjigom o "vojničkom putu generala Ratka Mladića" (podnaslov) koju potpisuje i izdavač sličnih tiskovina:  Komandant, Vukotić medija, Beograd, 2018.

Dimitrijević ostavlja trag kao žestoki zastupnik fašističkih kolaboranata, na procesima za njihovu rehabilitaciju (pamti se njegov angažman u odbrani Dragoljuba Draže Mihailovića, Nikole Kalabića Milana Nedića). Bio je i u državnoj službi, savetnik predsednika Srbije za odbranu - vojna pitanja, savetnik Ministra odbrane, savetnik ministra spoljnih poslova, pomoćnik ministra odbrane za spoljne poslove za ljudske resurse. Uložio je zapažen napor u potrazi za kostima zapovednika četničkih jedinica Draže Mihailovića.

Autorov izbor citata otkriva posvećenost i akribičnost, vidi se da istoričar zna s faktima, istina ima zaključaka za koje se ne zna čiji su, podmuklo se šlepaju uz znakove navoda koji navode nešto odnekud (treba tragati za odgovorom na pitanje odakle sve navedeno). Uočavamo i nepremostivo neprijateljstvo Dimitrijevića ispoljeno prema temeljnim postavkama formalne logike: "Srebrenica je zadužila srpski narod... ne samo u periodu dva svetska rata... naročito u vreme bune protiv dahija kad su srebrenički Turci pobili narod u Mačvi", govori njegov junak, general Ratko Mladić 17. jula 1995, čestitajući, kako kaže Dimitrijević , "oslobađanje Srebrenice", dok se njegova (Mladićeva) vojska bori za primenu istog recepta, "oslobađanje" Žepe.

Tu Dimitrijević dodaje objašnjenje, srpski, na ćirilici, da ga razume ceo svet, kako, zapravo, general tim rečenicama tumači sebe samog i to što je izgovorio, ulazeći u pobedonosno u Srebrenicu. A tada je izustio: "Uoči još jednoga velikoga praznika srpskoga poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. I, napokon, došao je trenutak da se, posle bune protiv dahija, osvetimo Turcima na ovom prostoru."

Tako vekovima dužnu Srebrenicu razduži Ratko Mladić, u ime naroda, srpskog, dakako; Žepa je, ustvrdiće Bojan Dimitrijević, ovoga puta sa izvesnom dozom nepažnje prema sebi i Mladiću, druga priča: "Ako se može reći da je u Srebrenici bio zločin iz osvete za ranije ispade snaga Armije BiH prema preme srpskim selima u bližoj i daljoj okolini, u Žepi je odnos prema muslimanskim snagama bio drugačiji. One su puštene da se povuku bez mnogo brige šta će se desiti sa njima (str. 219)". Kod istog autora čitamo prepričane opaske iz Mladićevih urednih beležaka ("velika pobeda srpskog oružja"), te konstataciju da su jedinice Drinskog korpusa i borci prišapskih jedinica "oslobodili Žepu nakon 650 godina islamske vladavine".

Nemilosrdno, ali bez likvidacije?

Nategnuta je i pomalo unesrećena logika, budući da je autor koju stranicu ranije gotovo siguran u vlastitu hipotezu, inače omiljenu tvrdnju manijakalne srbijanske propagande ("prvo su oni nas"): "Sve što se dešavalo u Podrinju od 1992. do tog trenutka i nebrojeni zločini koje su počinile snage Armije BiH, zasigurno su učvrstile generala Mladića u odluci da ima manje milosti ka njima. Ali, da li i da naredi likvidaciju?"

Pokazuje BD gotovo naučničku nezavisnost, iskazujući izvesno neslaganje sa generalom koji priznaje osvetu i kaže da se sveti zbog onoga što je onda bilo, kad su srebrenički Turci (ovo mora da je nalaz istoričara dimitrijevićevske vazduhoplovne provenijencije) ubija "narod" u Mačvi.

No, ovde je, čini se, važnije da Dimitrijević piše da je glavni lik "učvršćen" u, valjda, naumu da ima manje milosti prema "njima" (civilima, zarobljenicima...), što se, logicirajmo skupa, može i stepenovati. Može da bude naredba za likvidaciju, ali i ne mora. Ako neko ima manje milosti, ne znači nužno i da je naredio likvidaciju. Jer, podsetiće autor, ni Haški tribunal nije pronašao ništa napismeno, ko bi realan to sporio; fakat, nigde ne piše "pobijte sve Bošnjake".

U redu, iznosi BD stav, o nekakvom manjku milosti, ali i kontradiktornost u izjavi Ratka Mladića koju citira. Kaže, naime, general, u razgovoru sa predstavnicima UNPROFOR, pri kraju operacije u Srebrenici: "Naredio sam da se svi njihovi vojnici takođe slobodno priključe i da polože oružje, što su oni i prihvatili. I ja se nadam da ćemo makar ovaj deo problema riješiti na ljudski način, bez da strada civilno stanovništvo.."

Romaneskno - istoriografski pristup

Među nama, rečeno, Dimitrijević je, prevazilazeći sposobnosti haških istražitelja, uhvatio Mladića u raskoraku - čekaj, jesi li za odmazdu prema Turcima, ili bi da sačuvaš civilno stanovništvo.

Na ovo nije obratio pažnju ni prijatelj knjige Milorad Dodik, ne bi to dozvolio, ili bi se knjiga pojavila bez njegove podrške, na kojoj mu autor zahvaljuje. Čudi, takođe, da nelogičnost promiče pažnji i general majoru Vinku Pandureviću, sekretaru IO udruge građana Kluba generala i admirala, u stara genocidna vremena potpukovniku JNA/VRS, jednom od citiranih aktera (možda nije čitao rukopis).

Teško je, upravo zbog ovakvih faktografsko-stilskih nedoslednosti, odrediti žanr ovom pismenu (činovnički termin za akt), cilj njegovog autora i izdavača (nije konkurisao za Ninov nagradu za roman godine), literarni ispadi (Dimitrijevićev termin za napad) sporadični su, ali upečatljivi, konzistentni, u službi dijaloga, dramskih obrta, pušaka koje opaljuju već u prvom činu, donoseći istinsko razrešenje, kao i tek naizgled usputne deskripcija i onomatopeja: "Dijalog teče sporo, sa pauzama u kojima se tišina smenjuje sa ptičijim kreštanjem i lavežom pasa"(str 217).

I površni će čitalac (to neće biti čitaoci magazina koji imate na monitoru) videti kakav je to, suštinski,  postmodernistički vapaj, sadejstvo fikcije sa istinom, patriotske imaginacije sa masovnim grobnicama, krivice sa nevinošću - tvrdnji, pomenusmo, kamuflažno smeštenih između citata mrtvorođenih koljačko - pacifističkih ekspozea  i pitanja koja retorski zvuče. Na momente se podsećamo da neko, ipak,  naređuje okrutna ubistva hiljada ljudi, ne opstaje smela tvrdnja (BD) da je sve počelo i razvijalo se  tako što izvesnom Krstu, srpskom mupovcu, Bošnjak navodno oteo pušku i ubio ga. Da je isuviše smelo tvrditi kako ni za šta Srbi nisu krivi, pogotovu to da nevinošću zrači njihov zapovednik Ratko Mladić; da rat u BiH nije bio agresija Srbije.

Doći će Mladić, pa će da vas pobije

Kako samo radi model podrazumevanja, to je specifični pristup činjenicama u kojem su, naravno, Srbi naši , te je logično da oružje kupuju, (protivvazdušni sistem "igla" kojim će oboriti F16 kapetana Skota O' Grejdija), dok ga Bošnjaci (Muslimani), "nabavljaju",  ili im se krijumčari. Tako dolazimo i do erteesovske dikcije s početka devedesetih, omiljenog pristupa autora Dimitrijevića, da su oni koje su Srbi pobili kao zveri, ionako "žrtvovani", te ih, opet ta logika, i nije bilo za požaliti. Registrujmo Dimitrijevićev međunaslovčić (metodska jedinica) "Vlada u Sarajevu žrtvovala Srebrenicu", što jasno ukazuje na krivicu Vlade i Alije Izetbegovića za genocid u istočnoj Bosni, što se može postaviti kao pitanje i uz korišćenje primitivne komparacije po meri BD: "Da li je reč o dogovoru ili prećutnom shvatanju Vlade u Sarajevu da svoje enklave na istoku Bosne prosto pusti da iskopne kao sneg na suncu?" Kakva komparacija (ima još nedodeljenih književnih nagrada).

Tako autor, koristeći manjak zareza i višak stručne, tek naizgled tupe refleksije, optužuje Sarajevo da je istočnobosanske enklave naseljene bošnjačkim stanovništvom "predalo", ne postavljajući pitanje zašto je pasti Mladićevim Srbima u ruke značilo "žrtvovanje". Malo, onako, podmuklo, da ne preterujemo, pa zaključimo, da je reč o mirnodopskom saučesništvu. Možda je Dimitrijević želeo da nam pruži odgovor: "ko je drugoga prepustio Mladiću, znao je da ga šalje u smrt". Odnosno, da kaže i nešto tačno.

Uostalom, i to Sarajevo, lažu otpočetka, otkriva BD da je nadaleko, poznati svetski model suicida, nakon kojeg optužiš drugog da te ubio, Mladić Ratko detektovao na samom početku rata, kada je konstatovao kako su Muslimani pobili same sebe u redu za hleb, u Ulici Vase Miskina (današnja Ferhadija). Poginulo je 26 osoba, više od sto je ranjeno, ali, kaže BD da je izgovorio zapovednik ("Mladić je besneo"):  "Jebem li im majku, iskoristili su što ja nisam dole danas i masakrirali su i one civile. Ono je njihovo delo, prljavo..."

Kakve veze sa zločinom ima to što Mladić nije bio tu, ne uočava neupućeni čitalac. Ali, tako je bilo i dva puta na Markalama, ubeđeni su i Dimitrijević i visoki funkcioneri  odmetnika; čemu, međutim, ta priča kada - ovo je već ekskluziva ogromnih razmera - opsade Sarajeva nije bilo. Dimitrijević kaže da je to utvrđeno još za vreme rata, valjda kad je gorela Vijećnica; fakat, kaže glavni lik: "Mi držimo naše teritorije oko Sarajeva. Mi Sarajevo ne držimo u blokadi".

Sad, ako neko više veruje Muslimanima/Bošnjacima, nego srpskom generalu prepoznatljivih karakteristika: okrutni nečovek i primitivni lažov (da, veruje). Ima u knjizi - hvala autoru - ozbiljna analiza Mladića koju izriče britanski general Majkl Rouz: "Za njega nije bilo strašno koristiti teror kao metod i oružje protiv civila koji su bili glavna meta njegove artiljerije, ako to doprinosi pobedi u ratu". Saznaćemo, ipak, pravu prirodu nečega što se događalo u Sarajevu i oko njega, ako se išta događalo nalik onome čega bilo nije. Advokat Arije Nejer iz Njujorka predvodiće kolege koje je Mladić primiti "privatno". Dimitrijević piše (str 116): "On kaže da ga je Nejer odmah upitao 'da li mislim da je Sarajevo pod opsadom'." U interpretaciji autora, Mladić je imao zanimljiv odgovor za ubijanje grada: "Odgovorio sam mu da to ne smatram opsadom u pravom smislu te reči, pošto Ujedinjene nacije uspešno održavaju puteve snabdevanja prema gradu i u njemu, što blago rečeno, omogućuje narodu da preživi".

Zašto je kasnije toliko puta, sa više ili manje uspeha, pregovarano o deblokadi aerodroma Butmir i dopremanju humanitarne pomoći, možda i ima veze sa blokadom koja bi, daleko bilo, bila "u pravom smislu te reči".

Naravno da u Dimitrijevićevoj knjizi ima i istine, građe za podsećanje, malo neuverljivih dokaza da genocida nije bilo, a bilo je zločina o kojima ima nekoliko rečenica, preživeli su prešli u sestru Srbiju, milosrdno smešteni u logore smrti, što je dokaz da Mladić nije počinio genocid, a pritom ni pisanih tragova nema. U neko doba ušunjaće se u dramatično štivo prijatelj knjige Milorad Dodik, koji se, kao nezavisni poslanik, "složio sa ocenama Mladićevog ekspozea", te postaviti i danas aktuelno pitanje, kao i Mladić: "Koja je to teritorija, definitivno, koju mi branimo?" 

Još istine, hara diljem srpske teritorije državna banda pod komandom Željka Ražnatovića Arkana, o čemu Jovica Stanišić divani s Mladićem, Slobodan Milošević razočaran odbijanjem mirovnih inicijativa i planova, diže rampu na Drini i još koješta. Haška optužnica, recimo, pa Dejtonski sporazum. Sve u svemu, ostalo mnogo živih Bošnjaka, a i teritorija nije nešto, iako će Dobrica Ćosić konstatovati da je reč o jedinoj, skupo plaćenoj pobedi.

Rat je završen, Mladić, kao kroz jecaje, konstatuje: "Rat nismo izgubili ni dobili, što je možda i tragedija. Nametnuta nam je takva politika da se rat ne završi vojničkim putem". Nije Ratko izgubio rat, pobednik je, vole ga Srbi, eno ga na majicama, grafitima, eno njegove vaspitno zapuštene vojske na ulicama, ekranima, u parlamentima s ove i one strane Drine. Evo ga u knjigama.

Konačno, ko njegovim sledbenicima može zabraniti da mrze, makar u sebi, dok se dejtonska, negenocidna tvorevina širi uz Neretvu, pa prema moru, na vekovne srpske prostore.

Udžbenik ili lektira, odlučiće vlast. Zar nije svejedno.