Rečnik zaljubljenika u rokenrol: „Kjur“, sećanje
The Cure

Photo: https://genreisdead.com/

Robert Smit nikad nije sebe smatrao zvezdom

Vozimo se „jaguarom“ po izlokanim engleskim putevima, noću, godine 1979. Za volanom je Kris Pari, tvorac mlade diskografske kuće „Fikšn rekords“, koji vrlo spretno vozi levom stranom, dajući gas do daske. Pored njega sedi menadžer turneje, a na zadnjem sedištu moja malenkost, koja se sve vreme drmusa u svim pravcima usled razdražujuće muzike, ušiju zaglušenih grubim miksom Never Mind the Bollocks, koji svira tako glasno da bi mogao da izazove spontani pobačaj čak i kod hobotnice iz najvećih dubina.1

Kris nas, kao pravi nesebični ljubitelj muzike, pušta da uživamo u ovoj alternativnoj, brutalnoj verziji legendarnog albuma. Bio je menadžer, ali „Džema“, ne „Pistolsa“, a grupa kod koje nas sada vodi, do nekog tamo paba u tom nekom dalekom predgrađu, potpuno se razlikuje od ove dve gorepomenute. Ima čudno ime, koje istovremeno asocira na medicinu, termalnu banju i psihoanalizu: „Kjur“. Ima čudnu glavu: glavu Roberta Smita, koji još uvek nije počeo da se šminka. Ima jednu čudnu pesmu: „Killing an Arab“, poziv, ne na ksenofobično ubistvo, već na ponovno čitanje Kamijevog Stranca.

Njihov prvi album, Three Imaginery Boys, bio je upravo izašao, napet i ekscentričan, izuzetno ličan, usred tada izuzetno originalne muzičke scene. I morali ste biti lični ako ste mislili da isplivate pored Ijana Djurija, Kostela, „Strenglersa“, „Skviza“, „Demnda“, „Rutsa“, „Kleša“, „Filguda“, „Tin Lizija“ i ostale bande.

Sećanje na „Kjur“, dakle, u klubu na dalekoj londonskoj periferiji. Šmek piva, znoja, duvana i pomalo kondenzata. Nema mnogo šutki, naprotiv. Publika čak pažljivo sluša. Svima padaju u oči skromnost sredstava i originalnost njihove upotrebe. Tugaljivi glas Roberta Smita, njegova smirenost koju ništa ne može poremetiti, bas deonice koje se koriste kao solo figure, ili koje u najmanju ruku idu uporedo s glavnim vokalom, vrcava lakoća bubnjeva, odsustvo šoua, svetlosnih efekata, melodijski izumi, podsećanje na Kamija, rok koji je istovremeno eksperimentalan i dopadljiv na prvu – sve ovo čini „Kjur“ drugačijim i čudnjikavim. Nesumnjivo originalni u svojoj težnji da ne probiju bubne opne publici, želeći da je navedu da ih pažljivo sluša, umesto da je zatrpaju lavinom decibela. Originalni su i zbog svoje jednostavnosti: bez ikakvog traganja za određenim imidžom. Pravi boys next door.2 U tolikoj meri da su ih, zbog tog odsustva imidža, oni željni etiketa vrlo brzo označili kao no image! Kako je svojevremeno govorio Smit: „Kada smo počinjali, ljudi nisu znali u šta da nas svrstaju. Pa su rešili, pošto nismo imali imidž, da nas definišu kao no image! To je tako patetično. Ispada da smo osmislili strategiju po kojoj smo se pretvarali da smo ništa!“3

Sećanje na opušteni razgovor posle koncerta, u loži prekrivenoj grafitima, sa povučenim i diskretnim Robertom Smitom; ove dve osobine i nisu bile naročito cenjene u to vreme.

Kad ga čovek sluša, rekao bi da je sva popularnost koju su u to vreme stekli rezultat gotovo isključivo srećnih okolnosti, a ne izvojevana pobeda. Počeci u Krouliju, varošici na tridesetak kilometara od Londona, kada im se sviranje „Stonsa“ po lokalnim pabovima čini kao puna kapa. Originalna postava se raspada, trojica preostalih šalju demo-snimak Krisu Pariju, koji osniva „Fikšn rekords“, „Killing an Arab“ biraju za singl i mini-album, polemika oko naslova pre izlaska albuma Three Imaginery Boys i eto posla. Što se tiče njihove scenske umerenosti, ona je jednostavno rezultat činjenice da se nijedan od njih, jedino možda Sajmon, basista, na sceni ne oseća kao svoj na svom. Mladi Robert nema baš običaj da ćaska u mikrofon između numera, a što se koreografije tiče, nijedan ne vežba kod kuće ispred ogledala da bude drugi Taunsend. Umerenost.

Momak koji mi sve to priča blagim, mirnim glasom, još uvek nema ništa zajedničko sa onim Robertom Smitom koji nosi karmin i skulpturu od kose. Toliko je normalan da to prosto bode oči, pogotovu na engleskoj sceni, kulturološki opsednutoj modom i manirima. Reklo bi se da je on ni tamo ni ovamo.

Nije da je prvi koji je odbio da bar delićem bude deo rokenrol mitologije, one pred kojom su poklekli i slavni pankerski preci; stvar je u tome što njemu to nikad čak nije ni palo na pamet. Ozbiljan momak koji bi bio skoro dosadan da nije te opuštenosti s kojom razgovara o velikim stvarima. Da nije tog čudnovatog temperamenta zbog kojeg se toliko razlikuje od svojih kolega. Bena benava, kako se kaže, sa smirenošću koja zavarava, sumnjivo mirna, i koja će se vrlo brzo pretvoriti u neobično stvorenje, nama poznato pod imenom Robert Smit, prenaglašeno, obučeno u crno, kose kao da je bukvalno jeo petarde, našminkan kao trandža na dnevnom svetlu. Kao da je odjednom stvorenje zauzelo mesto svog stvaraoca.

Pa ipak, kada smo se sreli oktobra ’86, nije nosio nikakvu masku; možda je, eventualno, prethodno veče stavio par kolutova krastavca za hidrataciju pošto je bilo veoma toplo. Našli smo se u Provansi, blizu Brinjola, u studiju „Miraval“ i silno sam se iznenadio. Naleteti na Roberta rano ujutru, bez šminke na koju nas je navikao još pre par godina, to je stvarno bilo nešto. „Kada se šminkam, tada menjam ličnost, kao da stavljam ratničke boje. Sviđa mi se teatralnost, nema to nikakve veze sa zavođenjem. Zapravo sam još u školi šminkao oči, a ruž stavljam zato što nemam usta. Tako se lepo vidi gde mi se ona nalaze.“

Robert je izabrao mesto gde će biti miran, smiren. Tu se smestio sa svojom ekipicom i snimio više od dvadeset pet pesama među kojima se našla i buduća čuvena špica Dece roka, „Just Like Heaven“. Od njih će naredne godine nastati dupli album Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me. Zašto dupli? „Dupli albumi obično nailaze na loš prijem, i uglavnom i jesu prilično slabi, jer su razvodnjeni. Ali (veliki skromni osmeh) postoje izuzeci, kao što će biti naš album.“

Mesto je toliko mirno da podseća na starački dom, u kojem se lažno smireni Robert oseća kao riba u vodi ili, još bolje, kao cvrčak u šipražju. Nije ni prvi ni poslednji koga je opčinilo jer je tu pre njega, ’79, „Flojd“ udario temelje svom „Zidu“, a nešto kasnije tu su se smestili „AC/DC“, pre Stinga. Mora da mesto ima neki dobar uticaj? Good vibrations? Povoljan fengšui?

Deset godina posle nastanka grupe, zatičem ga nasmejanog, opuštenog, gotovo bezbrižnog. Da li je došlo vreme za prvo svođenje računa? „Razlog postojanja grupe nije se promenio: to je i dalje reakcija na sve sranje koje nas okružuje. Nemam utisak da sam se promenio; možda sam malo pristupačniji, otvoreniji i sigurno više verujem u svoju muziku, ali ništa posebno.“ Sasvim se slaže sa onim što je govorio Tim Poup, koji je godinu dana ranije snimio Cure in Orange, film o njihovom koncertu održanom na posedu koji će pripasti Nacionalnom frontu, ali i nekoliko spotova. „Kod njih mi se najviše dopada to što su autentični, što sviraju izistinski. Nisu neki kretenski pozeri, kojih toliko ima u današnje vreme. Iskreni su i direktni, i hteo sam da se to oseti i na filmu. Nikad ne bih mogao da snimam neke pozere.“

Kako je fini, nežni Robert Smit podneo neverovatnu popularnost koja je došla gotovo preko noći, u roku od tek nekoliko meseci?

Tako što nikad nije sebe smatrao pop zvezdom, priznajući da bi danas mogao da svira u malenom teatru, a sutradan na nekom stadionu, a da to ni u čemu ne poremeti njegovu ličnost i razlog iz kojeg je želeo da bude deo „Kjura“: „Kjur“ je jedina grupa za koju je ikada želeo da nastupa, u kojoj se osećao kao svoj na svome.

Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me ostaće, dakle, upamćen u analima kao izuzetak, jedan od retkih savršenih duplih albuma, kojima pripadaju i Blonde on Blonde, Electric Ladyland, Beli album „Bitlsa“, „Klešov“ London Calling, Physical Graffiti „Led cepelina“, da se zaustavimo na ovih pet. Džaba – a i meni je možda čak bolji album koji je prethodio ovom, The Head on the Door – jer najzagriženiji fanovi „Kjura“ priznaju samo prve, svedene albume „hladnog talasa“. Ali svi će se složiti da se, posle dvadeset pet godina, dva pomenuta albuma jasno izdvajaju, u vremenu koje možemo računati na osnovu više parametara, kao da nisu ništa izgubili od svoje prvobitne svežine.

A jesmo li mi bili sveži 2004, poslednji put kad smo se sreli, da proslavimo dvadeset godina postojanja Kanala plus? O meni neka drugi sude, a što se Roberta i njegovog benda tiče, osim što je nabacio stomačić, pa ga prikrio tunikom zbog koje je, uz raščupanu kosu i neurednu šminku – što je veoma zabrinjavajuće – ličio na Riku Zarai na spidu, rekao bih: da.

Robert se, posle svih ovih godina, i dalje osećao kao svoj na svome.

1 Hobotnice vrlo loše čuju.

2 Momci iz komšiluka.

3 Intervju Džona Janga, Trousers Press, 1980. Prim. aut.

Oceni 5