1. Home
  2. Knjige
  3. Poezija
  4. Rođendan
Knjige - Poezija
Bio sam srećan i niko nije bio mrtav
fernando pessoa

Photo: www.algumapoesia.com.br

Rođendan

Pisao: Fernando Pesoa
Alvaro de Kampoš, ekstrovertni dvojnik Fernanda Pesoe, kome je bilo dozvoljeno sve što je Pesoa sam sebi uskraćivao, opsednut žudnjom da oseti sve na sve moguće načine, proživeo je svoj fiktivni život ispitujući krajnje granice i mogućnosti ljudskog čulnog i duhovnog iskustva. Za razliku od Alberta Kaeira i Rikarda Reisa, koji bi mogli pripadati bilo kojoj drugoj epohi i čiji je se život odvijao u jednom metafizičkom prostoru, izvan vremena, Kampos je potpuno ukorenjen u svoje doba i, po svom temperamentu, pogledu na svet i senzibilitetu, predstavlja paradigmu čoveka i pesnika XX veka. Kao kosmopolita i pustolov neutoljive radoznalosti, kome ništa ljudsko nije bilo strano, Kampos je putovao, „oplovio sva mora i otkrio sve Indije“, voleo i mrzeo na svim meridijanima, učestvovao u javnom životu Lisabona, vodio polemike, osnivao časopise, potpisivao provokativne avangardne manifeste zbog kojih je bio žestoko napadan, formulisao nove avangardne pravce, stvarajući jednu biografiju koja ima uverljivost stvarnog života (Jasmina Nešković)

U doba kad se slavio moj rođendan,

Bio sam srećan i niko nije bio mrtav.

U staroj kući, čak je i proslava mog rođendana

Predstavljala vekovnu tradiciju,

I radost svih ukućana, i moja radost,

Bile su izvesne kao svaka religija.

 

U doba kad se slavio moj rođendan,

Ja sam bio zdrav kao dren jer nisam shvatao ništa,

Jer sam bio pametan za porodični krug,

I nisam imao nade koje su drugi polagali u mene.

Kad je došlo vreme za nadu, više nisam umeo da se nadam.

Kad je kucnuo čas da pogledam životu u oči,

Izgubio sam smisao života.

 

Da, ono što sam umislio o sebi,

Ono što sam bio po srcu i rodbini,

Ono što sam bio u poluvaroškim večerima,

Ono što sam bio po njihovoj ljubavi i svojoj detinjoj ćudi,

Ono što sam bio - ah, Bože moj, ono što tek danas znam

da sam bio...

Kako je sve to daleko!...

(Ne mogu ni da pojmim...)

Doba kad se slavio moj rođendan!

 

Ono što sam danas nalik je na vlagu u hodniku, u dnu kuće,

Vlagu što ostavlja buđ na zidovima...

Ono što sam danas (a kuća onih koji su me voleli treperi

kroz moje suze),

Ono što sam danas to je saznanje da su prodali kuću,

I da su svi pomrli

I da sam ja nadživeo samog sebe kao ugašena šibica...

 

U doba kad se slavio moj rođendan...

Kako volim, kao neku dragu osobu, ono doba!

Moja duša fizički žudi da se tamo ponovo nađe,

Na jednom metafizičkom i čulnom putovanju,

S mojim udvojenim bićem...

Kad bi se prošlost mogla jesti kao hleb izgladnelih,

Bez ukusa vremena među zubima!

 

Sve to sad ponovo vidim toliko jasno da sam slep

Za ono što mi je pred očima...

Sto postavljen sa više tanjira,

S lepšim šarama na posuđu, s više čaša,

Kredenac s mnoštvom stvari - kolačima, voćem

I ostalim posluženjem u senci nameštaja -,

Stare tetke, razni rođaci, i sve to radi mene,

U doba kad se slavio moj rođendan...

 

Stani, srce moje!

Nemoj da misliš! Prepusti glavi da misli!

O Bože moj, Bože moj, Bože!

Danas više nemam rođendana.

Trajem.

Zbrajaju mi se dani.

Biću star kad budem ostario.

Ništa više.

Bes što nisam poneo ukradenu prošlost u džepu!...

 

Doba kad se slavio moj rođendan!...

*Prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Tagovi

Oceni 5
Komentara (0 poslato)