Intervju: Predrag Čudić, pisac
Predrag Čudić

Za mene je svaki čovek, koji javno ne ističe svoje rodoljublje, već radi pošteno svoj posao - patriota: Predrag Čudić

Photo: Media centar

Rodoljubiva književnost je posebna vrsta prostitucije

Predrag Čudić je rođen 1943. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Senti, a Filološki fakultet, grupa za opštu književnost sa teorijom u Beogradu. Objavio je brojne knjige: Posle drame, Opšta bolnica, Drug đavo, Naša pesma, Pesme i priče, Opšta bolnica i druge pesme, Jesen u cirkusu, Dugme lutalica, Smešni junaci, Čudo od deteta, Život bez muke, Ljudske slabosti, Saveti mladom piscu ili književna početnica, Kratak pregled s predumišljajem novije srpske istorije, Vejači ovejane suštine, O prirodi stvari...

Čudić je pesnik, prozaista, dramski pisac, esejista, pisac za decu, satiričar, kolumnista, prevodilac poezije s ruskog i mađarskog jezika – ali i živi primer teze da "talenat piscu uvek i svuda donosi nevolje". U vreme socijalizma zabranjivali su mu knjige zbog "uznemiravanja javnosti", da bi kasnije postao trn u oku nacionalistima koji ga već decenijama uporno prećutkuju i guraju na marginu. Uvek se kritički odnosio prema svojoj epohi, ne štedeći nijedan oblik lažnog predstavljanja, kako u književnosti i kulturi, tako i u društvenom i političkom životarenju. Naoružan bogatom erudicijom i ubojitim humorom, svoju satiričnu oštricu isprobao je na mnogim lažnim veličinima, pretvarajući njihova (ne)dela u froncle. Sa Čudićem smo razgovarali o nizu prolaznih pojava koje traju kao gladna godina.

*Prošlog proleća navršilo se tačno 30 godina otkad ste objavili "Našu pesmu" u Književnim novinama, za koju se ispostavilo da je bila proročka. Pišući o međunacionalnom nadgornjavanju u broju žrtava, o takmičenju u patnjama, naslutili ste i mogućnost novog rata, a nadležni organi su reagovali tako što su zaplenili tiraž novina. U pesmi ste napisali i stihove: "Vi ste nas u periodu od do, sa manjim prekidima./ Međutim, vi ste od samog početka pa do pred sam kraj./ (…) Slažete se, dakle, da ste vi nas mnogo više./ Ako se i vi složite da biste i vi nas da ste samo mogli./ (..)Manje više znamo kad znamo i kako./ Ostalo je da se dogovorimo koliko./ Jer ako se ne dogovorimo, pustićemo naš narod na vaš./ Pa da vidite kako naš narod ume da grize." Čini mi se da je Vaša pesma i danas aktuelna. Međunacionalna mržnja kao da ne jenjava, naprotiv, živa je i zdrava.

Pišući svoju varijantu poezije "Bunta i otpora", istinski potresen istorijskim lovom na mrtve duše, jedini odgovor "dežurnim patriotama" bio je odgovor njihovim jezikom, nedorečenošću koja ništa ne izriče, ali mnogo nagoveštava. To, taj uvod u rat, polovinom osamdesetih, još za Stambolićeve vladavine, dakle, počeo je sve glasnijom medijskom pripremom, bezočnim licitacijama žrtvama prošlog rata, otvaranjem starih jama i grobnica, kao nekakvim testiranjem javnog mnjenja Srbije koje su sprovodili Miloševićevci. Tako je počelo, završilo se stravičnim ratnim poljima i pokoljima. Međutim, svedoci smo danas da do konačnog obračuna nije došlo, a i kako bi. U slučaju koji ste pomenuli, tužilac uvek budan, ime mu beše Nenad Ukropina (dolazi iz nenada i uk(r)opava) pročitao je moju, Našu pesmu kao poziv na obračun te je tražio hitnu zabranu iste kako ne bi uznemiravala javnost. Dakle, onaj koji upozorava na pogubnu tendenciju državnih medija, taj, jedino taj koji je pročitao njihove namere i na vreme ih pokušao prijaviti, i javno ofirao njihovu ostavštinu za budućnost, taj je kriv, jer taj sve Srbe proglašava za četnike, a sve Hrvate za ustaše, te samim tim, što je to obznanio, poziva na obračun dveju strana. Laka, ali providna zamena teza. Nadao sam se kao svaki Don Kihot iliti idiot poput kneza Miškina (F.M. Dostojevski) da će taj skandal, zabrana Književnih novina, bar u tim istim novinama, koje su okupljale ondašnji trust mozgova (Miodrag Perišić, Milorad Vučelić, Mihajlo Pantić & comp.), izazvati nekakvu reakciju, da će to biti dobar povod za okupljanje vitezova okruglog stola srpske liberalne društvene misli, ali avaj, ćutanje mrtvog mora.

Imao sam velikog prijatelja pesnika Milana Milišića. Družili smo se godinama, a ja nisam znao, niti me je interesovalo da li je Srbin ili Hrvat, sve dok nisu počele licitacije

Uskoro potom su u toj zgradi u Francuskoj 7 počeli skupovi, sramni skupovi podrške Miloševićevoj politici, bila je to neka vrsta regrutnog centra rodoljublja i herojstva. Kao, neko je tu ugrožen, a neko je spreman da gine za nešto, neko je nedopustivo ravnodušan, neko je peta kolona i sve tako. Dakle, plebiscitarna podrška Ćosićevoj politici, čiji je eksponent bio Milošević, tekla je po planu.

I evo, posle trideset godina opet se vraćamo na početak, posao patriotski nije završen.  Kako će izgledati kraj ovog novog početka to niko ne zna, a sirota Naša pesma još čeka, čami negde nepročitana, zaboravljena u budžaku naše književne istorije, istorije beščašća.       

*Tih godina, u predvečerje rata, napisali ste i pesmu bez naslova u kojoj ste međunacionalni sukob predstavili kao otimačinu oko jezika. U pesmi kažete: "Po četiri naroda jedan jezik govori,/ Nit znaju njihov li je,/ Nit znaju kojim bi drugim govorili!/ Zato i ne govore, već oštre zube/ Ne bi li što veći komad jezika odgrizli/ Za se kad dođe vreme da se/ Za jezik gine!"Ispostavilo se da je i ta naizgled dnevna tema prilično neprolazna. Šta mislite o današnjoj borbi za čistotu srpskog jezika, o kampanjama za izgon tuđica i sličnim paralingvističkim delatnostima pod pokroviteljstvom države?

U poslednjem ratu ljude su identifikovali i na osnovu toga da li su zapadna ili istočna varijanta, ijekavci ili ekavci, u strahu za sopstvenu glavu neki su dobro pazili šta i kako govore: hleb ili kruh, mleko ili mlijeko!

Neki narodi, države, ratuju zbog fudbala, neki zbog bogatih ležišta nafte, neki se bave hladnim ratom (hladni rat su, vele, izgubili Rusi i pored tolikih komparativnih prednosti Sibira, imati tolike rezerve hladnoće a izgubiti hladni rat!). A neki koji nemaju ništa od toga za šta bi vredelo ratovati vode ratove oko jezika, krađa i prekrađa jezika, to su dugi  iscrpljujući ratovi. To nas zapravo uverava po ko zna koji put da je jezik konvencija i da u takvim ratovima svoja pravila nameće jači, jači tlači. Kao da nije važno ko s kim ratuje i zašto, važno je da su rat i mir dva ravnopravna agregatna stanja ljudskog društva, istorije, te da se zarad opstanka sveta moraju negovati i održavati. To se jasno može pročitati u Tolstojevom delu već u samom naslovu, naročito kada znamo dva značenja ruske reči mir.

Fina, kompleksna ironija u odnosu na oficijelne jezike koje propisuju, dopisuju i overavaju jezikoslovci.Naš Vuk je vodio rat za jezik uz nepobitnu opšteprihvaćenu logistiku maksime: Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano, maksime nemačkog lingviste 18. veka Johana Kristofa Adelunga, čije je principe preuzeo uz nesebičnu podršku J. Grima, Gaja i Kopitara, ali i naših neznanih junaka: Save Mrkalja, koji je stradao od posledica tog jezičkog rata, zbog Sala debelog jera, i još neznanijeg Luke Milovanova Georgijevića,  Vukove desne ruke.  Svi su se oni našli u ulozi Crvenkape, u Vukovom ratu za jezik preživeo je, koliko je nama poznato, samo Vuk. No, ovaj rat kod nas sada na prostoru bivše Jugoslavije, jeste groteska, a kad je groteska kao žanr u pitanju tu može sve: ijekavci će reći Tajvan, a ekavci Tavan. Uostalom, jezik nije od Boga kao što propoveda, cedeći suvu drenovinu, princ poezije, jer do njegove kule od slonovače još nije stigla vest da je svaki jezik pa i najrodniji kao i gramatika svakog jezika - konvencija, tako je od propasti Vavolonske kule, dakle odvajkada.

Nedavno je izašla iz štampe jedna izuzetno zanimljiva knjiga koja može biti prva pomoć u tumačenju tekućih problema jezika (srpskog, hrvatskog, bošnjačkog, maternjeg). To nije lingvistička studija, kako bi neko po naslovu pretpostavio, nego čista poezija. Knjiga Ibrahima Hadžića Maternji jezik, napisana je, kao što sam naslov tvrdi, na maternjem jeziku, neki će reći lokalnom, neki zavičajnom jeziku, ali ako je dobro pročitate videćete da se i na takvom jeziku mogu suštinski izraziti istinski, lirski motivi rodnog kraja. A taj jezik, dibidus maternji, uz sve to je i jedna fina, kompleksna ironija u odnosu na oficijelne jezike koje propisuju, dopisuju i overavaju jezikoslovci.

To što nam deca govere jednim svedenim siromašnim jezikom, za to nisu krivi strani uticaji, nego zapušteno školstvo i ideološke laži koje vaspitači podastiru. Sve što uče provučeno je kroz čistilište jednoumlja, nekad marksizma, sada nacionalizma, a jednoumlje kastrira jezik, čini ga pukim oružjem u službi vladajuće elite.       

*Na jednoj tribini u organizaciji lista Republika rekli ste da "rodoljublje u književnosti nije ništa drugo nego jedna posebna vrsta prostitucije". Da li biste mogli da nam kažete nešto više o ovoj vrlo popularnoj grani književne sive ekonomije i njenim delatnicima? Da li je tu ipak reč o petparačkom nacionalizmu, uprkos enormno visokim honorarima? Dotični nazovi rodoljubi spadaju u znatno širi fenomen koji nazivate lažnim predstavljanjem. Možda bi se moglo reći i da je čitavo Vaše delo usmereno na razobličavanje tog fenomena koji je kod nas trajniji od svakog društvenog, kulturnog ili političkog sistema. Šta biste mogli da nam kažete na temu "Lažno predstavljanje – juče, danas, sutra"?

Korifeji juče, danas i sutra tog unosnog posla su naši mitomani, mistici i pre svega mizantropi. To sa književnošću i prostitucijom, to je stvarno jedna posebno osetljiva tema, a književnost, posebno poezija i u najboljim svojim ostvarenjima jeste nekakva javna objava i prodaja ljubavi, javna kuća. Ali, kada sam rekao posebna vrsta prostitucije tu sam mislio na ovu našu danas i ovde ordinarnu prodaju ljubavi. Zahvaljujući tome stanju društvene svesti ili bolje reći savesti, Sterija je doživeo preporod,  Rodoljupci su remek delo naše savremene književnosti. Pogledajte rodoljubive pesnike pre i posle I rata, između dva rata, posle II rata, u godinama obnove i izgradnje i sada u novim istorijskim okolnosti. Uvek ista retorika, uvek isti patos, zanos i kič, to su stvarno bagatele za buvljak. Ustajte, braćo, plinte u krvi... Bacajte sami u oganj decu ... Deset na jednog, jedan na deset zveri, O zar se i to može, Da, jer mi smo proleteri! Ako ima večnosti ime joj je Tito!  Lažna slika stvarnosti bljutava i nedostojna čoveka. Ali, kako ste rekli, književna siva ekonomija pod ruku sa ostalim šverc-komerc ekonomijama cveta, to su te TV serije o babama i žabama slavne prošlosti, to su ti falš glumci koji glume pisce i pisci koji glume pisanje i nacionalnu misao, to su ti zabrinuti do samog dna nacionalnog bića ili kace, to su ti talmudisti palamudisti koji poniru bez daha ili u jednom dahu, kako veli kritika, a pre svega bez duha, u dubine istorijskih pregnuća i posrnuća. To su ti koji se boje elementarne istine kao đavo krsta imajući uvek na umu esenciju srpske mudrosti: Može da bidne, al' ne mora da znači.

Pravi nepriznati naslednik Držića i Gundulića: Milan MilišićZa mene je svaki čovek, koji javno ne ističe svoje rodoljublje, već radi pošteno svoj posao, makar radio u gradskoj čistoći - patriota. Patriotizam je duboko intimna stvar. Imao sam velikog prijatelja pesnika Milana Milišića. Družili smo se godinama, a ja nisam znao, niti me je interesovalo da li je Srbin ili Hrvat, sve dok nisu počele licitacije. On ni tada nikad u našem druženju koje je trajalo do početka bombardovanja Dubrovnika, ni jednom rečju ili gestom nije otkrio svoje nacionalno poreklo, svoju pripadnost. Po nacionalnosti je, dakle, bio Dubrovčanin, u modernoj književnosti ovog regiona on je napisao najkompleksniju, najbolju poeziju i najbolje putopise dubrovačkog područja ili arhipelaga, on je pravi nepriznati naslednik Držića i Gundulića. Posebnim jezikom te sredine iživeo je svoj kredo: vjerujući u stvari vjerovao sam sebi da ću ih koristiti do iznemoglosti! Dakle, ja ću ga slobodno nazvati velikim patriotom dubrovačkim, međutim, njegova velika senka još putuje od nemila do nedraga kao upozorenje sveopštoj beznačajnosti današnjice.     

Od najranijih školskih dana nisam voleo drugove koji se hvališu, majkom, ocem ili kućom, imanjem, novcem, pa i to kad kradu novac iz kuće pa vode školske drugarice na kolače, drugima je to bilo herojstvo, a meni izdaja. Osećao sam da u tome ima nečeg bestidnog, čega se čovek ako ima srca stidi, isto kao što se stidim kad vidim, u svojoj starosti koja dugo pamti, kako nagrade za podvig godine godinama dodeljuje princ-dvorski pesnik koji se u mladosti nije isticao podvizima, već naprotiv. Misleći na tog pesnika napisao sam u Baladi o gosparima pređašnjih vremena, po uzoru na neprolaznog Vijona:

                                   Gde je sada Žarko, gde li mu je Stanka

                                   Dična ministarka, prva posle rata,

                                   Muza i mecena mladih literata?              

                                   A pisci ko pisci, jer pisci su Jude,

                                   Malo potkazuju, malo ljubav nude. 

 *Neki pisci su, izgleda, vrlo zgodni za međunacionalna prepucavanja. U poslednje vreme na tapetu su Njegoš i Andrić, oko njihovog dela se često vode polemike koje obično završavaju napolitičkom terenu, a književne teme vrlo brzo padnu u zapećak. S jedne strane imamo rasprave da li Njegošev rođendan treba da bude državni praznik u Crnoj Gori, a s druge Emira Kusturicu koji dodeljuje nagradu koja nosi ime Ive Andrića. Svojevremo ste parodirali Njegoševe stihove, a o Andriću ste napisali da je čitavog života literarno razrađivao staru izreku "Čovek je uvek na gubitku" da bi na kraju dobio Nobelovu nagradu. Kako gledate na te polemike i na ova dva pisca?

Samo takav čovek sa takvom maksimom i može zasluženo dobiti takvu nagradu!

Pre izvesnog vremena Andrićem se bavio i najstariji list na Balkanu, kao da se tim pridevom najstariji treba hvaliti, kao da je to hvale vredno, na Balkanu gde je sve staro, starije od najstarijeg, staro i zapušteno; ako ne verujete, putujte, pođite od javnih toaleta, javne higijene, javnog zdravlja, školstva, stotina i stotina novoniklih fakulteta i čak univerziteta (čitaj: unezveriteta), folk muzike, crnog tržišta diploma i doktorata, kafanskih dereglija za noćni provod koje su okovale ušće itd. 

Pisao je hronike koje nisu mogle udovoljavati nikome i ničemu osim umetnosti kao posebnom vidu istine

I u svom tom galimatijasu društva u tranziciji, najstariji list na Balkanu daje nesebično svoje stranice piscima na određeno vreme, piscima koji su preplivali sa jedne obale na drugu, kako bi rešili enigmu da li je Andrić Srbin ili Hrvat i zašto njegove hronike vređaju muslimanski živalj danas. Čitajuće te stranice pune nedopustivog neznanja ja unapred znam da niko od njih neće pomenuti jedinu relevantnu knjigu koja je istražila svaki detalj Andrićeve prilično zatomljene mladosti, zatomljene od samog Andrića, jer on je dobro znao da nema mnogo razloga da se diči svojom mladošću, kada se potucao kao siroče.  Ali, istine radi, u tom periodu njegovog života nije bilo ni jednog jedinog Srbina, dakle, sudeći po ličnim papirima bio je Hrvat, katolik po ocu i majci, kršten u katoličkoj veri, čak mu je i teča i poočim Ivan Matkovčik, žandarmerijski narednik u Višegradu, bio Poljak. Tu  izvrsnu knjigu Rani Andrić napisao je posle dugih istraživanja Miroslav Karaulac (čovek koji nikad nije podupirao svoju kompetentnost doktoratom na Sorboni) koja obiluje ne samo izvornim dokumentima o poreklu Andrićeve porodice, krsnih listova i umrlica itd, već se u tome krije i jasno izvorište same Andrićeve po-etike i politike. Kasnije, Andrić je itekakao uzeo učešća u politici, prvo kao član Mlade Bosne, a potom kao diplomatski službenik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti,  da bi, nažalost, sve to krunisao potpisivanjem Trojnog pakta u Beču samo dva dana pre 27-omartovskih demonstracija. Sve je to ostavilo duboke tragove u njegovoj biografiji da bi se pripadnost Andrića ovoj ili onoj strani mogla prepustiti političarima i književnim politikantima i njihovim procenama prema potrebi trenutka. Andrić je čak bio i član Saveza KPJ pod stare dane, i na to je pristao, napisao je i dve priče - Dedin san (Svetleća reklama nad Sarajevom Elektro BiH, Elektro BiH) i Zeka, nešto kao otpisani, prigodno napredne, ali to ni malo ne umanjuje njegovo veliko delo. A onima koji ga u ovom najnovijem ratu oko njegovog dela i imanja smatraju nepoželjnim piscem morao bih poručiti da je Andrić pisao hronike koje nisu mogle udovoljavati nikome i ničemu osim umetnosti kao posebnom vidu istine. Pripisivati njemu nekakva šovinistička osećanja prema muslimanskom življu samo je još jedan glupav politički pokušaj kao što je prisvajanje Andrića s druge strane, vulgarna politička borba, nasilje nad pravom čoveka da javno ne ističe detalje svog privatnog života. U takvom balkanskom krugu kredom Andrić ostaje siroče, bez igde ikog svoga, kao što je sam napisao u svojoj 34. godini.             

Njegova politička uloga je nerazdvojna od njegove poezije: Petar Petrović NjegošKad je reč o Njegošu, njegova politička uloga je nerazdvojna od njegove poezije, jer on je u jednoj teokratskoj tvorevini kakva je bila Crna Gora bio sve - i knez i vladika, jednom rečju gospodar, njegovo pesništvo se mora meriti istorijskim kontekstom njegovog vremena. Ne mogu sad nekakvi politikanti za jednokratnu upotrebu da ga optužuju za istragu jer Njegoš, koliko god da je i sad vredan pisac, sve to je pisao pre dva veka. Trebalo bi da njegovi naslednici koji se posvećuju prahom oca poezije propevaju savremenije, uzimajući u obzir sve što se u međuvremenu dogodilo.

Problem je u tome što jedno malo pleme, jedan mali narod Njegoša doživljava kao svevremenog pisca, kao sveto pismo, i dok god ne shvate da on to nije, neće ništa do kraja razumeti. Gledajući komparativno, od Njegoša i u malim everopskim narodima ima mnogo kompleksnijih pisaca, recimo Imre Madač – njegova Čovekova tragedija je knjiga univerzalnih zahvata i dostignuća, koja se ne bavi istorijom plemena već istorijom čoveka uopšte, istorijom kao tragedijom čoveka. Sve se to događa u mađarskoj provinciji u Njegošovo vreme, na nekoliko stotina kilometara od Cetinja. Jedan usamljenik, siromašan plemić, piše delo značajno poput Getovog Fausta.

Od Njegoševe i Andrićeve podobnosti ili nepodobnosti ima toliko prečih poslova i aktuelnijih nepodobnosti da mi sve te kampanje za krađe i prekrađe pisaca liče na one najčitanije stranice u nastarijem listu na Balkanu koje su negde pri kraju prepune opominjućih istina o prolaznosti života koje čitam s apsolutinm poverenjem.   

*U knjizi "Vejači ovejane suštine" posvetili ste dva obimna eseja demontiranju dva lažna pesnika – Rajka Petrova Noga i Dragana Jovanovića Danilova, čija ste poetska (ne)dela detaljno secirali. Imam utisak da takozvana književna javnost nema previše sluha za ovaj vid utvrđivanja literarnih činjenica, jer se klanovi, večni članovi svih žirija i ostali moćnici ponašaju kao da se ništa nije dogodilo. Nameće se pitanje, da parafraziram Majakovskog, kako u debelo uvo zabosti istinitu reč?

Još jedna od mojih kobnih zabluda da se kriva Drina može ispraviti. Hteo sam napisati ono što mislim o srpskoj književnoj laži, te sam u jednom razmatranju uopšteno govorio i o nekoliko dominantnih tema srpske savremene poezije kao i o prozodiji savremenog pesništva. Zašto savremeno pesništvo beži od čitalaca, prezire ih i smatra nedostojnim njegovih plemenitih stremljenja. Ustanovio sam kao pasionirani čitalac onih najistaknutijih, verifikovanih od kritike, da su to uglavnom mrtve javke, ali to je trebalo i dokazati, valjanim alatima klasične nauke o poeziji. Zašto mislim da je to bio zaludan posao, što i pored nekoliko mladih pisaca koji smatraju da bi Vejači... morali biti nešto poput udžbenika, priručnika za pesnike početnike, moj napor nije izazavao nikakvu ocenu javnosti, što bi značilo veliko spremanje književne scene.

Udžbenik za mlade pesnike: Vejači ovejane suštineMeđutim, današnju kulturnu javnost boli tanano književno uvo za bilo kakva vrednovanja i prevrednovanja, mudra kakva jeste ona to ostavlja suncu - sudiji nad sudijama. Kulturna javnost, kao i sve drugo, koristi se lažnim imenom i falsifikovanim ličnim dokumentima, kao i pesnici  koje sam pretresao i protresao kao nekakve nacionalne brendove nedodirljive, ustanovljene za sva vremena bar za života te iste kulturne javnosti. Budući da u Srba ima jedna mantra neupitni pisci,  alfa mužjak, njih čuvaju u kavezima od slonovače; nešto niže na nebeskoj lestvici stoje nezaobilazni. Ako upitate zašto su neupitni neupitni, već ste neoprostivo pogrešili, jer neupitan znači da je jednom zauvek, samo pitanje znači  herezu i da jeretike čeka javna lomača. Ako, pak, nezaobilazne, lakomisleni kakvi ste, počnete zaobilaziti, činite najgrublji neoprostiv prekršaj u javnom saobraćaju koji će izazavati niz lančanih sudara.

Vejača ovejane suštine  odavno nema u prodaji, tih petstotinak primeraka je našlo svoje čitaoce, jer iako nije istinski uzdrmala pesničke veličine bar je duhovita, na smrtnu ozbiljnost Noga i Danilova ja sam odgovorio grohotnim smehom. Ali, to prokleto ali, Nogo i Danilov se guše u novim lovorikama, moljci od njih beže kao što je odavno svaki smisao pobegao od njihovog pisanija, oni procenjuju i nagrađuju, a naše mrtvo more još nije usahlo kao Jablaničko jezero. No, na to se više ne treba osvrtati, to je ionako mrtvo, mlade literate treba da pišu kao da to ne postoji. Ne osvrćite se na neupitne, ako vam je život mio!       

*U više navrata bavili ste se jednim specifičnim fenomenom koji postoji valjda samo u Srbiji. Reč je o književnim nagradama. Napravili ste spisak od 387 književnih nagrada koje se dodeljuju u Srbiji, uz ironične savete mladom piscu kako da osvoji bezecovana priznanja i napreduje na sceni. U međuvremenu se inflacija nagrada nastavila, pa su se pojavile i neke nove, kao što su Despotica mati Angelina ili Izviiskra Njegoševa. Kako smo došli do situacije da imamo više književnih nagrada nego pisaca?

I to je jedna velika zabava bila, pogotovo što su se nagrade rađale u dosluhu sa politikom buđenja nacionalnog bića. Nacionalno se biće teško budilo iz vekovnog sna, budilo se, protezalo, zevalo, brisalo oči od nacionalnih krmelja, nikako da progleda, a nagrade su pratile sve to kao nacionalna hrana: tu je bilo i kondira, i pričešća, i jutrenja, i bdenija (jednom se tako zapalio manastir, usred bdenija), časnih i zlatnih krstova, i preslica, i vezova i svega po protokolu, sve u svemu  čitav jedan provincijalni muzej. Kad sam popisao, naravno, uz pomoć prijatelja, više od 380 nagrada, ja sam stao, misleći nema se više šta izmisliti, mi jesmo maštovit narod ali ovo prevazilazi maštu jednog Pavića. Ne lezi vraže, evo Vi kažete da niču kao pečurke! Jeste, to je još jedan od Sizifovih poslova koji sam sam sebi zadao, ili su i mene neke Sile nemerljive kaznile zbog nečega, a nisu mi javili zašto. Naši korifeji se osećaju ipak prokleto kad su u pitanju lovorike, stigla ih je Drainčeva kletva: Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne. I biće tako sve dok poezija bude otimanje, a ne davanje.

*Otimačina oko počasti i priznanja, pomama za uspehom, posebno je komična u književnosti, ako se setimo kako su prolazili veliki pisci poput Osipa Mandeljštama ili Marine Cvetajeve. U jednom intervjuu ste rekli nešto što mi se urezalo u sećanje: "Talenat piscu uvek i svuda donosi samo nevolje", a u knjizi "O prirodi stvari" pišete: "Ja sam svojom poezijom naudio samom sebi! I prozom!" Da li Vas još uvek proganja stih Miodraga Stanisavljevića: "Neverovatno je koliko si nepotreban"?

Da, stvaralaštvo postaje uzimanje a ne davanje i zato je vrednost dela u obrnutoj srazmeri sa grabežom, što više nagrabe - to manje vrede. Ne sećam se da je Andrić pre Nobelove nagrade dobio i jednu domaću nagradicu, čak ga je i autodidakt, večiti autodidakt kako bi rekao Kami, Ćosić pretekao kad je bila u pitanju Ninova nagrada. Mihiz, veliki mešter nameštaljki, Prokletu avliju je diskvalifikovao zbog toga što je po njemu novela a ne roman, beše ono veliki teoretičar romana. Pritom kao stara poštenjačina, kao i ostali čalanovi žirija, nisu primetili da su nagrađeni Koreni antidatirani, da knjiga nije izašla do kraja 1954, nego u januaru 1955. i stigla je na žiriranje neukoričena, friška taze kod čika Laže!

Naši korifeji se osećaju ipak prokleto kad su u pitanju lovorike, stigla ih je Drainčeva kletva: Glad mi je beskrajna a ruke večno prazne. I biće tako sve dok poezija bude otimanje, a ne davanje

Poučen baš tim gorkim iskustvima i životima mnogih velikih pisaca, kao što su Mandeljštam, Cvetajeva i mnogi drugi, ne samo staljinistički režimi, nego i drugi uvek i svuda, ne mogu misliti drugačije, nema tog društva kojemu neće biti draži surogati od prave literature, jer je prava književnost u principu protiv javnog morala i javnog sistema vrednosti. Vladućoj eliti u fokusu nije pojedinac već moć koja se gradi na temeljima stereotipa, gomile opštih mesta i potrošenih reči, koja se razvija na tezi govoriti a ne reći ništa, iliti na čistom srpskom jeziku: Može da bidne, al' ne mora da znači.

Mišine stihove sam kao urednik Studenta za poeziju čuo na nekoj književnoj večeri i objavio, on ih za života nije uvrstio u svoje knjige, ne znam zašto, možda bi i ostali tamo u tom Studentu, 1968, da ih nisam držao u glavi tolike godine. Družili smo se tada, ponosan sam na tu činjenicu, evo i sad ti stihovi stoje kao kvintesencija istine, pola veka kasnije.

Velike istine su toliko neverovatno jednostavne i potrebne, neverovatno potrebne.  

                        Neverovatno je koliko si nepotreban,

                        I koliko za to niko ne mari

                        I koliko se kad neko ode

                        Malo menja u celoj stvari.

                         ---------------------------------

                        Da li si ipak učinio sve?

                        Da l' čvrsto na zemlji stojiš?

                        Kako si malo prisutan,

                        I koliko malo postojiš...

Ima nešto u talentu što ti kao prokletstvo uvek obnavlja nezadovoljstvo učinjenim, nazadovoljsvo svojim mogućnostima, pristaješ i na đavola, kao što je odavno poznato, kako bi se dokopao ljubavi.

Sunce je sudija narodima i njihovoj umetnosti: Predrag Čudić*U socijalizmu ste bili zabranjivani, morali ste čak i da finasirate uništavanje sopstvenog romana "Ljudske slabosti" po sudskoj presudi, a nacionalisti već decenijama čine sve što mogu da Vas marginalizuju. Reklo bi se da ste uvek bili u sukobu sa epohom (svejedno kako se dotična zvala) zahvaljujući sklonosti da – što reče sudija – "uznemiravate javnost". Da li je upravo to remećenje ustajalog mira zadatak književnosti?

I to u vreme takozvanih liberala 1978. Šta bi tek bilo da sam je objavio onda kad sam je ponudio Prosveti 1972. Ali, Prosvetini urednici, Svetlana Velmar Janković je bila cenzor, Ivan V. Lalić portparol koji mi je objasnio da sam ja pesnik, a da ovu prozu mogu zaboraviti za moje dobro. Ali, đavo piscu ne da mira jer i to je đavolska stvar, to da rukopisi ne gore. U trećem izdanju Slabosti, koje je izašlo zahvaljujući pre svega Vama, ima i dosta pratećeg materijala koji se pojavio tim povodom, povodom trajne zabrane i solidarnog snošenja troškova uništenja knjige, Slobodana Mašića i moje malenkosti kao koizdavača. Sad se to pojavljuje ponekad u nekim feljtonima postistinoljubivih feljtonista, meni je stalo da knjigu čitaju između ostalog da vide kakav ih je negativan junak, da ne kažem smetenjak, svojom smetenošću toliko smeo ili pomeo da su pokrenuli i tužioce i sudije dva suda, okružnog i vrhovnog, i policiju i službe reciklaže kako bi uništili jednu ubogu knjižicu štampanu sopstvenim novcem od jednoj smetenjaka. Eto, a vladao je liberalizam, što će reći slobodnjaštvo! 

*Nasuprot istinskoj literaturi, imamo pravu poplava nečega što ste nazvali "roto-književnošću". Nikada se nije toliko pisalo i objavljivalo kao danas, stiče se utisak neverovatne lakoće pisanja, kao da nema ničeg lakšeg nego napisati knjigu koja se čita "u jednom dahu ili bez daha". S druge strane stoji, na primer, Tolstoj koji je uradio sedam prepisa "Rata i mira". Kako gledate na ovaj "planetarni galimatijas" i kako u toj masovnoj proizvodnji prepoznati pravu, veliku knjigu našeg doba, ako je uopšte ima?

Znate, ja mislim da je to jedna moda sa ograničenim vekom trajanja, svima se svidelo kako se uz pomoć računara može pisati gotovo isto onako lako i brzo kao što se može brbljati u društvu ili preko mobilnog, s nogu, u prevozu, u kadi i u svim mogućim i nemogućim situacijama, a tu prednjači lepši deo populacije. Boreći se za svoja prava za rodnu ravnopravnost, žene su se izborile za pravo pisanja koje se zove žensko pismo i pravo prednosti nad svojim rodnim čitateljstvom. To zahteva posebnu vrstu pisanja koje nema nikakvog uvida u ono što je bilo pre niti ikakvu obavezu da opravda svoje stečeno pravo. Tako je i sa ovim mačo spisateljima koji su pre nego što su počeli da pišu izmislili svoju mačo biografiju, ratišta, surovosti, nemilosrdnu borba za pravdu. Sve će to jednog dana, ne tako dalekog, pojesti one iste nule i jedinice koje su takvo pisanje i omogućile.

Tolstojeva supruga Sofija je sedam puta prepisala Rat i mir, rukopis je bio potpuno nečitak, zbog intervencija, piščevih. Znači da je i sam pisac učestvovao u tom prepisivanje i tako sedam puta, iz takvog rada nešto se i rodilo, iz postmodernističkog komfora montaža i interpolacija teško da će se nešto vredno roditi, ali svi igraju na tu kartu. I pisci i kritičari, pisci neumorno pišu, a kritičari razrađuju postmodernističke teorije, široko im polje. Modni talasi u istoriji su bili i biće, bilo je gotskih romana, bilo je sentimentalizma, bilo je viteških romana, bilo je pikarskih, ali posle svega dolazi i onaj talas od koga svi strepe, cunami vremena. Sunce je sudija narodima i njihovoj umetnosti. Da parafraziram pesnika kojega ste u svojim pitanjima pomenuli.  

*Razgovor bismo mogli da završimo malo lakšim temama, ako takvih uopšte ima. Vi ste puno pisali za radio i televiziju; pre nego što sam pročitao ijedan Vaš redak, znao sam napamet jednu Vašu pesmu, a nisam ni znao da ste Vi njen autor. Reč je o pesmi za špicu dečje emisije "Kocka, kocka, kockica", većina čitalace je verovatno takođe zna naizust: "Kocka do kocke – kockica,/kroz prostor i kroz vreme,/ i uvek nova pitanja,/ i uvek nove teme…" Znam da Vi o tom delu svog rada baš i ne pričate, da ga smatrate primenjenom književnošću, pisanjem za potrebe dana i hleb nasušni, ali iz današnje perspektive izgleda potpuno neverovatno da je u Srbiji neko darovit uopšte mogao da piše za televiziju.  Da li biste nam ipak rekli nešto o tom segmentu Vaše delatnosti?

Od patetike do pàtosa. Vidite, sad moram pomenuti i moju unuku, koja ide u treći razred, gledala je Kockicu i jedva je razumela kakav je moj doprinos u tome, a kad su u razredu jednom gledali Kockicu nije izdržala da drugarici sa kojom sedi kaže da je njen deka to radio, drugarica je samo rekla: E, jest baš!  I sam sumnjam da sam to napisao, jer u ovoj divljoj zemlji niko ne poštuje autorska prava, pa eto posle više od trideset godina emitovanja niko ne mari za takozvana mala prava autora, a za vreme Tita bilo je drugačije, postojala je autorska agencija itd.

Tada se moglo nekako živeti i od honorara za dečiju književnost, nekoliko godina sam se bavio time, moj sin i njegovi drugovi su mi bila inspiracija pa i sve ono što bi oni mogli prihvatiti, ali zapravo mene nisu interesovale ordinarne dečije pesme. Bilo mi je stalo da to bude samo kamuflaža, tek je dečija pesama sa dvostrukim značenjem dobra pesma. Jedino nije dobra za pedagoge koji mrze sve dvosmislice jer tu nailaze na klizavo tlo. Jednom sam u nekakvoj radio operi za decu Dugme lutalica pišući o mišjem carstvu napisao: Ono tamo što se sivi to je Sivi dvorac, knez Mišomor tamo živi, naš najveći borac, velemajstor za parade, veliki gospodar, on predsednik mišje vlade i vrhovni glodar. Jedan budan urednik me je pitao: Šta to znači? Ja sam rekao: Ma, to je o miševima! I prošlo je nekako, dobilo je i neke nagrade za muziku! Nekad su moje pesme za decu bile i u udžbenicima, čitankama, međutim, sad su tu Brana Crnčević i ostali rodoljupci.   

*Kraća verzija intervjua objavljena je na sajtu Al Jazeera 

Oceni 5