Read on: Svetislav Basara, Andrićeva lestvica užasa (Laguna, 2016)
Aacata3

Photo: solitaryfossil

Roman koji se čita i prepričava

Za romane Svetislava Basare uvod nije potreban. Oni kao da su izvan svakog toka onoga što bi se danas nazvalo postjugoslovenska književnost. Najpre zato što je količina njegovog talenta tolika da oduzima dah, a zatim i stoga što svaku temu koje se dotakne pretvara u njeno naličje, odnosno, kao retko ko, sposoban je da je izvrne kao rukavicu, istrese iz poslovičnih gaća i vrati vam je potpuno dekonstruisanu, demontiranu, pa potom ponovo složenu. Kao dete koje uzme radio aparat, rastavi ga u potrazi za malim ljudima koji u njemu sviraju, pevaju i razgovaraju, a zatim ga ponovo sklopi, samo što to više nije ona sprava, nego nešto sasvim drugačije, jednako dobro radi, samo emituje program unatraške.

Andrićeva lestvica užasa je upravo takva knjiga. Naizgled se u njoj apsolutno ništa ne dešava. Ono što bi trebalo da bude fabula više je nego jednostavno. Protagonista, Kaloperović, u ovom slučaju Basarin alter-ego, kreće na put u Zagreb zarad promocije svog književnog dela i na samom početku puta svraća u Tošin Bunar da obiđe svog dugogodišnjeg prijatelja Stojkovića, slikara. Njih dvojica otpočinju jedan od tipično basarijanskih dijaloga u toku kojeg popiju i isprazne gotovo čitav bife domaćina. Kaloperović se naposletku uputi u Zagreb, obavi tamo šta ima i na povratku svrati da izvesti Stojkovića o tome šta mu se dogodilo na putu. Razgovaraju još malo, i onda potonji prosto premine. Zapravo se roman dešava u dijalogu koji njih dvojica vode, koji, opet nije klasična razmena replika, već niz solilokvija najpre Stojkovića, a potom i Kaloperovića, prevashodno o Andriću, a zatim i o srpsko-hrvatskim odnosima koje ovaj pisac simbolizuje.

Nije ovakva struktura romana nikakva novost, štaviše. Ovako dekonstruisana naracija nalazi se na samim počecima žanra, u Sternovom genijalnom Tristramu Šendiju koji je sav od početaka i autoironijskih i autopoetičkih rasprava, ni u njemu se zapravo ne događa ništa od  onoga što bismo očekivali. Basara se, ipak, nalazi u dvadeset prvom veku, ali i podneblju koje se značajno razlikuje od Engleske 18. veka. Basara je eksplicitno politički pisac, često kolumnistički nastrojen, njega ne zanimaju toliko autopoetičke teme, iako ih neštedimice razbacuje svuda po tekstu. Ono što ga zapravo zanima je da izvrgne ruglu tu famu oko srpsko-hrvatskih sukoba koje vidi kao trice i kučine, odnosno da kroz figuru Andrića, kao jednog od retko uspešnih književnika sa južnoslovenskog govornog područja, progovori o sudbini ovdašnje literature i umetnosti.

Nije teško pogoditi koji su Stojkovićevi, pa posredno i Kaloperovićevi stavovi o problematici jedinog našeg Nobelovca. Ipak, pisac je samo zgodna metafora. Basara se kroz usta dvojice sabesednika obrušava na sve što mu padne na pamet – književnost i njene nuspojave,  kritičare, teoretičare, tumače, Politiku i medije, status naših umetnika u svetu, preko Baletića o čijem se uspehu u Parizu nadugačko besedi, ali i o statusu država nastalih nakon raspada Jugolsavije koju začudo, ili očekivano, najmanje kudi. Jer, nećete od Stojkovića i Kaloperovića čuti ništa lepo na ove teme, štaviše.

Ono što je u ovom romanu bolje, za razliku od prethodnih iz iste serije, zapravo od kad objavljuje za Lagunu, jeste struktura. Iako se čini da se Andrić gubi negde u tekstu, odnosno da ga u drugoj trećini teksta gotovo i nema, zapravo je kao tema samo metastazirao. Zapravo, pisac i njegovo delo ni jednom trenutku nisu ni bili tema, već samo motiv, metafora, simbol, zovite to kako želite (iako teorija književnosti ove pojmove itekako razlikuje, Basara nije pisac koji bi joj se povinovao). Drugim rečima, Andrić prestaje da postoji i biva zamenjen kompleksom srpsko-hrvatskih odnosa koji kulminiraju činjenicom da je Kaloperović mogući otac momka kojem se smeši papinska stolica.

Mnogi Basari zameraju kolumnističku prirodu teksta. Činjenica koju odista ne možemo da prenebregnemo jeste njegova svakodnevna (isključujući nedelje) kolumnistička prisutnost u Danasu. Međutim, kako i sam kaže, on je u romanu mnogo direktniji. U književnom tekstu, zbog razlike u prirodi iskaza, u fikcionalnosti, koja jeste glavna odlika literature, pisac može da iznese tvrdnje koje u javnom diskursu ne bi mogao, ne bi možda ni smeo, a ne bi ni trebalo. Drugim rečima, njegova invektiva protiv određenih ljudi, institucija, pojava treba da, a i mora da se tumači drugačije – kao deo celine, kao iskaz ne autorov, nego njegovih likova. Zbog toga je književnost, za razliku od javnog diskursa, prostor slobode, prostor u kojem vladaju drugačije zakonitosti i Basara to neštedimice koristi.

Naravno, čitav taj basarijanski zamah bio bi potpuno besmislen da nema humora i preterivanja u svakom smislu. Njegov humor nije samo jezički, iako je on i tu majstor, nego se prevashodno bazira na slobodnom i neobuzdanom kombinovanju poznatih situacija, odnosno na neočekivanim obrtima, kao i na hiperboliranju ne samo stvarnosti, nego i stvorenog sveta. Sama činjenica da je uvek, gotovo do pritvornosti, suzdržani Andrić etalon bilo čega izvanliterarnog, već je dovoljno smešna. Usput budi rečeno, ne postoji pisac koji je po svom književnom zahvatu, ali i po pretpostavljenom temperamentu koji iščitavamo iz njihovog dela, suprotniji Basari. Tim sve dobija dodatnu komičnu podlogu. Zapravo su humor i očekivanje da vas tekst nasmeje ono što vas tera napred da ga čitate, što vas dovodi do kraja narativa koji je ovog puta manje proizvoljan nego ranije.

Roman Andrićeva lestvica užasa najmanje je zaslužio da se nađe u užem izboru za Ninovu nagradu. Zbog čega nije, sad više nije bitno, neka o tome mislie oni koji su odlučivali. Činjenica je da će on, za razliku od svih romana koji su se tamo našli, biti čitan i prepričavan sasvim je dovoljna. Basara je svakako u kreativnom zanosu koji ne mari za nagrade i priznanja, a publika s nestrpljenjem očekuje njegovo sledeće ostvarenje.

Oceni 5