Priča o seksu, vrlini i dobroti
Rubb1

Photo: sabackopozoriste.rs

Rubište – Nek me neko sahrani. Ili rodi.

Predstava  „Rubište”, po tekstu Ninoslava Đorđevića, a u režiji Kokana Mladenovića, premijerno je izvedena još maja 2017. godine u Šabačkom pozorištu. Nedavno je publika imala priliku da predstavu pogleda na Jutjub kanalu Šabačkog pozorišta. Tim povodom i reč-dve o tekstu i predstavi koja s one strane života postavlja pitanje smisla naših već proživljenih života.

Ne mogu se oteti utisku da me predstava i tekst uznemiruju danima. Pritisne te sve, pa ti ne dâ da dišeš. Prokrvljenost mraka, zemlje, strasti, nagona, strahova, stidova, palanke, patnje, zloslutnje – neprokrvljenost čoveka i empatije. Zagledanost palanačke provinijencije u drugog, tuđeg, nepoznatog – nezagledanost u bližnjeg i sebe samog. Čežnja za dodirom, i sveprisutnost nedodira u nemiru i neprostoru – na rubištu svih ljudskih posrtanja; ili u Kani Galilejskoj u kojoj se voda neće pretvoriti u vino. Na margini života, istoj onoj tankoj liniji po kojoj hodaju junaci Dostojevskog, ili na orgijastičkoj gomili koju srećemo u Stankovićevom delu. Iz zaborava u zaborav. Pamti jedino zemlja, ona lelejska, osvetnička, proždrljiva nalik na Lilit / mračnu majku koja ovog puta ne jede bogove, već iz svoje utrobe poput ispljuvka izbacuje moguće, a već bivše ljude. Mrak, trulež, duhovna i telesna neumivenost čoveka – dominantni su od početka do kraja. Katarza je neizbežna, jer nas carstvo mraka uplaši taman dovoljno da sagledamo sopstvena zatamnjenja koja valja osvetliti sebe i drugog radi. Pokreće u nama, mrtvorođenima, mitarstva koja će nam omogućiti da iole pročišćeni i osmišljeni nastavimo da živimo nacrtane živote i ispunjavamo neizgovorena/prećutana očekivanja.

Drama je specifičan žanrovski hibrid – metafizička i neorelistična istovremeno. Komad sa pevanjem, bez pucanja (ili sa pucanjem, ako posmatramo samo dramu). Naizgled prozaična priča o čedomorstvu, seksualnoj eksploataciji dece, bezrodnosti, pedofiliji, seksualnim frustracijama, disfunkcionalnim porodicama, neosotvarenim i promašenim životima, rodoskvnuću i banalno-nevinom duhu palanke – prerasta u metafizičku sagu koja pokreće ontološko-filozofska pitanja najvišeg reda. Parafraziraću Jovana Hristića, i biću krajnje subjektivan i slobodan pa ću reći – hvala vam, bogovi, što je ovakva jedna priča pala u ruke dvojice mislećih umetnika, Ninoslava Đorđevića i Kokana Mladenovića, jer bi u suprotnom bila samo jedna banlana priča.

Ako o ma kavoj banalnosti možemo govoriti, onda je to banalnost zla koje proizilazi iz delanja običnih ljudi. Plitkih, prljavih i amoralnih likova koje pisac majstorski karakteriše, a reditelj vešto oživljava udahnuvši im duh. Glumci su razumeli da je pozorište igra, dionizijski ritual, i zajedno sa scenografkinjom, kostimografkinjom i kompozitorkom opredmećuju metafore vodeći računa o kolektivnoj igri, bez želje da osakate i ponište/unize pojedinca.

Drama i predstava uspešno zasecaju mentalno tkivo čoveka ovih prostora – ubogog, okrenutog zemlji kao usudu, rastrgnutog između željenog i življenog; ali još uspešnije, krajnje neprimetno, nadrastaju lokalno, i prerastaju u opšte, svevremeno.

I za kraj, ovo je priča o seksu, vrlini i dobroti, u kojoj nema ni seksa, ni vrline, ni dobrote – ostaje jedino čajna kobasica kao simbol izgubljenih generacija prošlih, sadašnjih i budućih.  Ostaje glad – rođenih i nerođenih; saranjenih, a živih; nesaranjenih, a davno mrtvih – i ništa više. Ostaju naša detinjstva.

Oceni 5