Rubrika "Singlovi": Vrh pozitivnog ludila

Svaka priča o boljoj prošlosti ima svoju gorku stranu; recimo, arhiva. U vreme kad sam početkom sedamdesetih ušao u štampano novinarstvo, niko nije razmišljao da će mu jednom, nekad, možda zatrebati tekstovi, iz ko zna kojih razloga. Nije bilo kompjutera, nije bilo kaseta, prvi se faks u Beogradu pojavio 1988. godine u Glavnoj pošti (što je bio tehnološki šok), ostali su nam samo goli papir i fotokopir aparat. Fatalistički se verovalo da se sve može negde naći, s naglaskom na – negde.

Gde? Budući da sam ispisao desetine hiljada tekstova za ogroman broj jugoslovenskih novina, magazina, revija, sve to rasuto preko teritorije rahmetli SFRJ, želja da nešto skupim na jednom mestu (za feljton ili knjižicu) pretvorila se u noćnu moru. Nisam bio tip koji je seckao svoje štampane radove i lepio u albume, kao što je radio jedan (popularni) urednik iz „Politikine“ kuće; budući da su mu tekstovi uvek bili ili glupi ili imbecilni, misterija mi je bila sve veća. Ali, jebiga, možda je on znao nešto što ja ni sad ne znam; shvatio sam to dok sam radio knjige „Bolja prošlost“ ili „Godine raspada“. Jedva sam našao tragove ka tekstovima na koje sam potpuno zaboravio.   

Singlovi vladaju Jugoslavijom

Među mojim „izgubljenim“ tekstovima, posebno mesto ima rubrika „Singlovi“, koja je dve godine živela u muzičkom magazinu „Džuboks“, u periodu od kraja 1979. do jeseni 1981. Zašto singlovi? Zato što se vinilnim pločama na 45 obrtaja niko do tada nije bavio. Singlovi su bili baza svake promocije; prvo na tržište ide mala plastika s rupom u sredini, obično sa udarnom numerom, a potom sledi album – što je materijalni dokaz da postoji Karijera. Sve diskogradske kuće diljem SFRJ štancovale su singlove udarnički; snimalo se uzduž i popreko, naročito narodnjaci čiji su tiraži redovno dostizali cifre od 500.000 ili 800.000 primeraka. Ni zabavna muzika nije bila naivna; desetine miliona malih nosača zvuka prodavalo se brzinom svetlosti, dok je stotinak tisuća radnika-prizvođača odlično živelo štampajući prave i lažne hitove. Onda je i rock singl postao katapult za veliki biznis. Ukratko, bila su to singl-vremena.

Kladim se da danas mnogi iz kruga mlade/mlađe generacije nikad nisu videli i u rukama držali singl. A opet, stariji ili stari, kojima je peak mladosti bio pre četrdesetak godina, još uvek se sećaju rubrike „Singlovi“ iz „Džuboksa“; mnogi su odavno tražili da sve to integralno objavim, ali nije bilo šanse. Zauzet e-pisanjem i e-uređivanjem, uz redovan haos i povremene teške tragedije, planove za „Singlove“ ostavio sam za neka bolja/ gora vremena.

Popularnost te rubrike lako je objasniti. Dok su gotovo svi „kritičari“ bili nežni ili meki prema muzičkim klijentima, ne želeći nikom da se zamere, ja sam imao samo jednu želju – da napišem ono što mislim i osećam dok slušam taj komad plastike po desetak puta na mom izuzetnom ozvučenju koje povrh svega otkriva sve produkcijske šupljine i greške.

Obično kratke, recenzije su bile cinične, razularene, drske, ponekad pohvalne, često smešne, ali želim da verujem da nisu bile zlobne (s čim se nisu složili svi oni koji su me zbog „singlova“ kritikovali, proganjali, a čak sam ujesen 1980. bio napadnut gvozdenim bokserom ispod oka, kad je čovek kod Doma omladine pretrčao ulicu i umalo me nokautirao; docnije sam saznao da je to bila osveta zbog moje recenzije nekog singla, a istragu sam zaustavio na dva inicijala  - M.M. ili S.M - ne otkrivši pravog autora.

The Best Years Of Our Lives

Rubrika „Singlovi“ u kojoj sam predstavljavao poznate, nepoznate, anonimne ili sad-pa-nikad više autore iz čitave Jugoslavije, promenila je i moju optiku o novinarstvu; zbog jedne recezije (čitaćete!) po prvi put sam bio na sudu; gostovao sam po tv-studijima kao da sam The Star; dešavalo se da mi nepoznate grupe šalju svoje ploče i da me mole da ih „popljujem“, jer je bolja svaka loša kritika od šutnje. Konačno, ove decenije, u hrvatskoj tv seriji „Crno bijeli svijet“ u jednoj sceni upozoravaju nekog muzičkog wannabe umjetnika da pazi što radi, hoće li on da mu Petar Luković recenzira ploču?

Posle toliko godina, živeći danas u društvu gde se novinarstvo pretvorilo u kolektivnu mentalnu bolnicu u kojoj tupost hrani glupost i gde svaki moran koji napiše SMS veruje da bogom dan novinar, počinjem da izbegavam tu reč. Nisam novinar, ja sam Petar Luković.

Ovo zabavno štivo nije publicistika, nije analiza, nije kolumna, nije fucking projekat, nije ha ha komentar, nije ni šablon kritika – ali jeste rubrika kao proizvod osvojenih sloboda početkom osamdesetih, kad se tadašnje radoznalo novinarstvo trudilo da nađe nove forme komunikacije sa čitaocima.

Danas kad je sve oko nas ili mobilno ili kratko ili kretenski, najčešće sve zajedno – a posebice što je današnja najbolja muzika na celoj teritoriji rahmetli SFRJ gora od najbljutavijeg shita sedamdesetih – sećanje na ovu rubriku čini me ponosnim. „Singlovi“ nisu promenili ni svet ni muziku. Ali su učinili nešto još važnije: očuvali su uspomenu na najbolja vremena mnogih naših života.

Zabavno, oštroumno, duhovito

Konačno, povodom najave da će XXZ magazin reprintovati celokupnu rubriku “Singlovi”, malu bilješku mi je poslao Siniša Škarica, dugogodišnji urednik u čuvenom “Jugotonu”: 

Sad ću reći nešto otrcano, ali neizbježno: da je Petar Luković samo napisao Bolju prošlost i ostavio nam svoju ”Džuboks” rubriku Singlova ozbiljno bi zadužio pismenost popularne glazbe na ovim prostorima. O Boljoj prošlosti svojedobno sam ponešto rekao, nikad dovoljno da bih izrazio svoju zahvalnost tom pionirskom pothvatu konačnog životopisa probranog dijela jugoslavenske estrade.

S druge strane bezrezervno potpisujem rečenicu koju sam negdje pročitao: Lukovićeva rubrika Singlovi spada u sam vrh pozitivnog ludila kojeg je širila druga generacija “Džuboksa”.

Kako sam na stranicama XXZ magazina uživao u obnovljenim, bogato ilustriranim pričama iz Bolje prošlosti, tako s nestrpljenjem iščekujem oboviti užitak u kratkim, ludo zabavnim, oštroumnim i duhovitim, kirurški preciznim seciranjima glazbenih umotvorina urezanih među brazdama na 45 okretaja: tamo, na prijelazu 1970-ih u 1980-e, kada sam pratio te opasne Lukovićeve recenzorske škarice s nemalim strahom osobe koja je potpisala stanovit broj tih (ne)sretnih izdanja.

*XXZ magazin će uskoro početi da feljtonizuje kompletan serijal rubrike “singlova” objavljenih u magazinu “Džuboks”. Prodavnica Petra Lukovića opet radi!