Ruganje našim slabostima i banalnostima

Reagovanje književnosti na aktuelni društveni trenutak je neminovno. Ipak, nije dovoljno biti savremen i na pravoj strani da bi literarno delo bilo uspelo. Problem je u tome što ideologija koju autor/ka zastupa nije nužno jednaka onoj koju tekst emituje, a upravo je ova druga ona koja čitaoce zanima. Šta nas, kao uživaoce u tekstu, briga za koga glasa određeni pisac ili spisateljica, da li on podržava levicu ili desnicu, da li je za četnike ili partizane. Pomenuta su pitanja njen odnosno njegov problem i s tim možemo da se slažemo ili ne. Ono što, pak, čitaoci žele da detektuju i oko čega bi trebalo da se pitaju jeste koja se ideologija formira u tekstu i na koji način ona podržava ili podriva ono što je vladajući ili dominantni društveni narativ koji u svakom društvu predstavlja prosek napravljen po modelu većine, a on je uvek odvratan.

Srđan Tešin je vrlo nedavno objavio roman Gori gori gori koji tretira neka od najvažnijih pitanja društvene stvarnosti u kojoj živimo. Terorizam, društvene mreže, pornografija na internetu bitne su teme koje neposredno utiču na naš svakodnevni život. Ispisan kroz priču o momku koji je u terorističkom napadu na hamburgeriju izgubio pamćenje, roman se velikim svojim delom odvija u bolnici gde protagonista pokušava da utvrdi ko je zapravo. U tome mu pomažu lekari, sobne kolege – pacijenti, policija i tablet-računar koji mu inspektor donosi s mesta zločina. Narativ meša različite stilove i modele pripovedanja: monolog, dijalog, novinske članke, e-mail poruke, opise snova i druge. Tešin uspešno demonstrira vladanje tekstom, on je ubedljiv, a ova raznovrsnost omogućava prohodnost priče, ali i garantuje njenu zanimljivost. Jedno je sigurno, roman nije dosadan.

Žanrovski gledano narativ predstavlja neku vrstu detektivskog romana što znači da je vremenski raspored teksta obrnut. Informacija za kojom tragamo, identitet protagoniste u ovom slučaju, otkriva se na kraju, iako u logičkom, uzročno-posledičnom i hronološkom nizu ona dolazi prva. Interesantno je da Tešin odbija da nam je saopšti, do kraja ostaje nepoznato o kome se zapravo radi i to romanu daje opštost i svojevrsnu univerzalnu metaforiku. Drugim rečima, narativ je moguće premestiti u bilo koji grad i/ili državu na planeti Zemlji jer je terorizam globalna pretnja, u jednakoj meri u kojoj je komunikacija između Nepoznate Niko i Napoznatog Nikog verovatna bilo gde na svetu s obzirom da je internet globalni medij, a seks kôd kojim svi komuniciramo više ili manje uspešno.

Dva su obrta na kraju značajna. Jedan se tiče prirode teksta koja se otkriva u kursu kreativnog pisanja na kojem se podučava pisanje narativa koji se upravo odvio pred nama, a drugi se tiče zamene uloga – trenutka u kojem žrtva postaje prekršilac, odnosno nasilnik. Ovi efekti kraja kojima se Tešin vraća klasičnom postmodernističkom pripovedanju, koje mu je bilo svojstveno od početka karijere, relativizuju do tada iznetu romanesknu građu. Kao da nam se u jednom trenutku narativ koji referira na moguću stvarnost podsmehne i podseti nas na činjenicu da je samo tekstualni konstrukt. Na taj način se podriva preko potreban proces identifikacije koji jeste osnov svakog uživanja u tekstu. U tom autoreferencijalnom trenutku čitav pređeni put i njegova ideološka potka bivaju anulirani. Ne postoji stvarnost izvan teksta, a ono što živimo je takođe samo priča koju Nepoznat Neko, manje ili više uspešno, piše o nama. Ipak, tu se roman ne završava, iako bi mogao. Postoji i drugi kraj, onaj koji bismo mogli da nazovemo konačnim, a koji se ogleda u potrebi da se protagonista obračuna sa svetom i da ga uništi. Drugim rečima, svet nije ni tekst, on je samo nemušta želja da ga spalimo.

Zbog prirode svog protagoniste, Tešinov Nepoznat Neko podseća na Gogoljevog Akakija Akakijeviča, najtragičnijeg od svih malih ljudi, čoveka koji je samo želeo nov šinjel, u istoj meri u kojoj je junak romana Gori gori gori samo želeo da pojede dobro ispečen hamburger s lukom i tucanom ljutom papričicom. Tešin je svojevoljno preuzeo ne sebe svojevrsni reductio ad absurdum pripovednog sveta i to njegovog junaka ne čini manje značajnim od onog oca ruske knjiženosti. Naime, terorizam kojim se Tešin bavi samo je naizgled irelevantan i malo verovatan, njegova pornografija deluje nevina, gotovo dečje smešna, čitava narativna situacija odražava vreme/prostor koji kao da su svedeni na manji broj, stešnjeni, ali upravo stoga potpuno verno odražavaju besmislenost današnje Srbije. Tešin je jedan od najtalentovanijih pripovedača svoje generacije, i to je uspeo da dokaže i u ovom romanu. Njegovo svođenje stvari na pravu meru, meru srpske književnosti, nije za potcenjivanje, štaviše. Ono je odraz svesti o njenim granicama koje neprekidno moraju da se šire, da rastu, da nam pokažu gde smo u odnosu na veliki svet.

Zbog toga i ideologija koju ovaj tekst emituje jeste na neki način malograđanska, naša, poznata. To Gori gori gori pretvara u narativ ravan najboljim satirama Radoja Domanovića, samo što je on lišen apstrakcija i bajkolikih uopštavanja. Možda pokušaj osvete jeste tragikomičan, ali upravo stoga nosi izvanredan metaforički potencijal. Terorizam je, sudeći po Tešinovom tekstu, isključivo stvar ličnog izbora, pa je, sledstveno tome, i njegov ironični krah zapravo obračun travestiranog Akakija Akakijeviča sa samim sobom. Molotovljevi kokteli koji završavaju ne tamo gde junak želi nego tamo gde moraju postaju simbol naše poslovične nemogućnosti da se suočimo sa demonima u sebi. Stoga roman mora da se čita kao ruganje ovdašnjim okvirima, našim slabostima i banalnostima. I to je više nego dovoljno kao upozorenje i (pre)poruka.