Srp i čekić umesto kukastog krsta
Apop 02 S

Photo: deviantart.net

Rusi u vidu zanata

Godine hiljadu devetsto trideset i šeste, Ivan Ponmarjov, kapelnik, ubio je u nervnom rastrojstvu četiri člana svoje kapele, a onda se obesio. Iste godine, Jaša Sevicki, inženjer bez posla, konstruisao je peć koja se zagreva pomoću stvari ništavne, nepotrebne, odnosno govneta. Ruski kozački general Pavličenko, sasvim po­ražen, pobegao je pred Sovjetima kod nas, na konju, i održao predavanje o svemu ovom, konj je posle crkao. Otprilike u isto vreme, Lidija Prževaljska, po kojoj je nazvan još jedan konj iz predmeta poznavanje prirode, pala je pod tramvaj, usled nervoze. Svi ovi događaji odigravali su se kod nas, pa ipak, izvodili su ih ljudi tuđi, članovi emigrantske kolonije, Rusi. Deda se bu­nio: "Još nam samo oni trebaju!" Mi smo sve bube po kući zvali na dva načina: za one crne govorili smo "švabe", za žućkaste "rusi", "švabe" su uvek bile veće.

Moji drugovi zvali su se Rudika Frelih, David Uzijel, Isak Abinum i slično, ali bilo ih je još, kao što su Nikita Geljin, Lonja Bondarenko, Igor Černjevski, ovaj poslednji nosio je naočari. Nikita Geljin imao je žensku bluzu na zakopčavanje sa strane, kod Nikite pili smo čaj iz tanjira, mama je govorila: "To nikad nisam čula!", ali ja sam mislio da je to odlično. Ja sam Nikitu zvao po imenu, ostali su ga zvali drukčije: "Rus Kupus!" Moj drug Igor Černjevski pokazao mi je svesku, u njoj je pisalo: "Možda ću se ubiti!" Ja sam pitao: "Je l' to iz nekog romana!" On je rekao: "Ne, nego odavde!", i pokazao na srce. Onda me je upitao: "Je l' ti nikada nisi pomislio da se ubiješ!" Ja sam odgo­vorio: "Nikada!" Moj drug Igor Černjevski išao je po simsu šestog sprata, ruku raširenih u stranu. Rusova mama padala je u nesvest. Voja Bloša je priznao: "Ja ne smem!" Mama Lonje Bondarenka nosila je velike šešire, strašne broševe i haljine potpuno šarene, deda je kazao: "Dok nekom ne izbije oči onim iglama!" Tetke su se divile njenom načinu, ali su ipak izjavile: "Nema pas za šta da je ujede!" Mama Lonje Bondarenka pa­tila je od velike nemaštine novca, svejedno je pušila na dugačku muštiklu i izgovarala: "Uoh!", najfiniju rusku reč. Tetke su je pitale: "Da li postoji moguć­nost da ikada vidimo slavnog i prelepog Njižinskog, koji igra Labudovo jezero i koji je lud!" Mama Lonje Bondarenka samo se nasmešila, tužno, i odmah počela da nam objašnjava način pravljenja butera pomoću mućkanja pokvarenog mleka. Mi smo se divili svemu ovom, ali je mama posle kazala: "Jedino kad ne bi bila toliko uobražena, a osim toga, ona se uopšte ne kupa!" Tetke su se pobunile: "Rusi su jako fini ljudi, kao, na primer, gospodin D. M. Kuzmičov sa sino­vima, koji prodaje čaj!" Tatu su doneli kući putem jednog nosača, tatu su spustili na otoman, on je nešto mrmljao i smešio se, blago. Deda je tvrdio: "Pijan je ko majka!", ali je mama kazala drugačije: "Pijan je ko Rus!" Tetke su pitale: "Kad ćemo ići da slušamo rusku kafansku umetnicu Olgu Jančevecku kako peva držeći u ruci jedan cvet!" Mama je odgovorila: "Dosta što je on stalno po tim jazbinama!", ovo se, naravno, ticalo moga tate, što su svi odmah razumeli. Ujak je objasnio: "Gospođicu Jančevecki-Azbukin poznajem lično, kao i mnoge njene učenice koje odlično pevaju ruski, iako su naše!"

Ujak je doneo knjižicu koja se zvala: "Zosja, lepa Ruskinja", u knjižici je bilo mnogo odličnih crteža, ali potpuno zabranjenih. Moj drug Isak Abinum je tvrdio: "Ja mislim da se Ruskinje naj­bolje na svetu skidaju gole!" Bila je i druga zabranjena knjiga: SSSR u slici i reči, sa prikazom velikog ten­ka koji prelazi preko male finske kućice, tetke su ovu knjižicu držale iza peći, od toga, tenk je malo požuteo. Onda je mama Lonje Bondarenka ponudila da nam napravi abažur, čudesnu spravu za osvetljavanje prostora, vrlo jeftino. Deda je zaključio: "To je da se ne vidi njihova prljavština u polumraku!" Za vreme prikazivanja filma "Manerhajmova linija", izašao je razvodnik sa baterijom u ruci i rekao: "Nemoj da bi neko vikao Živeli Rusi!, jer će odma početi da apsu!" Na istom filmu, prilikom oslobođenja Finske velikim ruskim tenkovima, svi Rusi bili su u belim apotekars­kim mantilima i jako veliki, a Finci potpuno mali. Od svih Rusa meni se u tom filmu najviše svideo Josif Staljin, koji je uvek gladio brkove kao posle jela. Ja sam mislio da u Rusiji svi imaju brkove, kao i da jedu samo odlične i masne stvari. Isti je gladio brkove i pri­likom najboljeg žurnala u veštačkom koloru, sa gos­podinom Ribentropom, nemačkim generalom, koji je došao u Moskvu da se rukuje sa svim Rusima. Deda mi je zapretio: "Zabraniću ti da gledaš te bljuvotine!" Onda je mama Lonje Bondarenka pokušala da nam usadi ljubav prema gajenju cveća, nama tada nepotre­bnu. Ona je pokazivala i debelu knjigu Ogorodničestvo i sadovodstvo od L. Muratova, gde je pisalo: "Cvjetki sinjije cvjetut v junje!" Tetke su odmah kazale: "To je neka pesma!" Moja mama je rekla: "Meni je važno da imam špinata i poriluka da prehranim svoje dete, džabe vam vaše krizanteme!" Mama Lonje Bondaren­ka pronašla je u knjizi sličicu pod naslovom "Porej žemčužni" i pokazivala je prstom, ali moja mama os­tala je pri svom.

Mama Lonje Bondarenka na kraju je rekla: "Ničevo!", na čemu se i završilo. Tetke su baš tada naučile da izvode pomoću gitare dve ruske pesmice: "Te oči tvoje zelene" i "Crven je istok i zapad!", obe kroz plač. Deda ih je pitao: "Je l' vas nešto boli!" Ja sam tako razumeo da svako rusko pevanje znači nekakvu bolest, kao što je kijavica, a možda i goru. Kad god je mama prepričavala žalosnu istoriju ruske grofice, zavedene od jednog konjičkog podnarednika, i koja skače pod voz, govorila je: "Tužno je živeti na svetu a pogotovo ženi i Ruskinji!", ovo je isto tako si­gurno bilo iz neke knjige. Ujak je pitao: "Zašto onda izbacuješ gospođu Bondarenko kad žena hoće da ti pokaže kako se hekla!" Mama je odgovorila: "Šta se to tebe tiče!" Posle mu je kazala: "Ti hoćeš da navučeš neku bolest, rusku!", ali do ovog nije došlo. Samo mi je Voja Bloša rekao: "Ako znaš ruski, šta znači Davaj spičku da zakurim!" Mi smo mogli za ovo da upitamo Igora Černjevskog, ali nismo. Igor Černjevski i dalje je lebdeo u onim visinama, hodajući po simsu, kao u snu. Ja sam razumeo da je život svakog Rusa ispunjen opasnostima bez kojih se ovaj život nije mogao ni zamisliti. Mama Lonje Bondarenka to je potvrđivala mnogim uzdasima u prisustvu ujaka, uvek začešljanog.

Mama Lonje Bondarenka mnogo puta je dolazila da nam ponudi neku uslugu, ali je moja mama uglavnom odbijala. Mama Lonje Bondarenka nudila je da izradi poneku korisnu stvar od svile, ali je najčešće posmatrala ujaka, koji je čitao jednu knjigu. Ujak je prekidao čitanje, govorio mami Lonje Bondarenka nečujnu reč, Lonjina mama je posle istrčala na vrata i stala pored zida, teško dišući. Ja sam primetio da svaka Ruskinja najčešće istrči, stane iza vrata i diše, jako teško. Jedno vreme izgledalo je da čitav naš život zavisi od Rusa koji stanuju u susedstvu i sve znaju. Ovo se odnosilo na opise raznih mašina i cveća, kao i na ovo, o disanju. Svi Rusi imali su slavna imena, neka od njih bila su izmišljena. U našem susedstvu živele su četiri lažne ćerke Nikolaja Drugog, prerezanog jednom testerom kao i dvadeset sedam grofica. Sve one zvale su se na "ov" ili na "ski", živele su od pletenja šalova, heklanja i sličnog. Ujak Lonje Bondarenka umeo je da pomnoži bilo koje brojeve napamet, zvao se Lebedev, ali mu ni­su verovali. Lebedev je radio u jednoj banci, dok je tata Nikite Geljina najbolje od svih pravio veštačka slova od olova u jednoj štampariji. Za sve njih upotreb­ljavali smo rusku reč "kvaljifikovani", ta reč je najviše nervirala moju mamu pošto je smatrala da je reč lažna. Ja sam tada mislio da su Rusi nekakav zanat, jedan od najvažnijih. Inače, ruski ljudi bili su slični mome tati, ujaku i ostalima, osim što su nosili naočare, gle­dali u nebo i pravili se da su tužni. Ruski i naš narod bili su jako slični u piću, psovkama i naročitoj ljubavi prema jednom polu, ženskom. Ruski jezik uvek je bio sličan našem, samo je imao neke produžetke. Rusi su govorili kao što govori svaki naš čovek, samo pijan. Sve ovo jako nas je uzbuđivalo, naročito tetke. One su se žalile: "Zbog čega nismo rođene kao Ruskinje!" Mama im je objašnjavala: "Sad ne bi imale leba da jedete!" One su odgovarale: "Pa neka!" Mama Lonje Bondarenka tada je naučila moga ujaka kako se piše staro rusko slovo "jer", sa kvačicom. Ona mu je priz­nala: "Ovo sad ne postoji!" Ja sam poverovao da Rusi govore pomoću slova koja ne postoje, a koja od svih nas poznaje jedino ujak.

Godine hiljadu devetsto trideset sedme, lažna gro­fica Jevdokija Krutinska tražila je da joj potpišemo neki papir, ovo joj je bilo potrebno zbog zaposlenja u parobrodarskom društvu, tata je potpisao, ali grofica ipak nije dobila službu. Sedela je kod kuće, hranila de­vetnaest mačaka i posle dolazila kod nas puna konaca i dlaka na kaputu. Deda se bunio: "Samo da ne nađem mačju dlaku u supi!" Godine četrdeset druge, grofica je iščetkala kaput, stavila kukasti krst na šešir i izjavila: "Mi tože akupatori!" Deda se setio Ribentropa, koji se rukuje u Moskvi i rekao: "Pa jasno!", ali mu niko nije odgovorio. Godine četrdeset druge, mama je ipak rekla u pola glasa: "Da bog poživi Rusa i njegovu ko­njicu!" Ujak je pitao: "Kako, kad si pričala da gospoda Bondarenko suši veš u sobi i ne presvlači se!" Mama je odgovorila: "Blago vama kad ne razumete!" Ja sam primetio da su Rusi odjednom postali slavni i pored sušenja veša u sobi, pomoću jednog kanapa. Mama Lonje Bondarenka dolazila je i dalje, ali nije nudila skoro ništa. Tetke su gledale u njene oči i žalile se: "Kad bismo mogle da budemo tako tužne!" Mama je objašnjavala: "To je zato što jadnica nema muža!" Mama Lonje Bondarenka zaista je gledala žalosno u jednu tačku, niko nije znao zbog čega. Tata je tvrdio: "Čuo sam da se svaki Rus napije kao svinja, pa posle plače kao dete!" Mama je kazala: "Valjda imaju neki razlog!" Tetke su rekle: "To je zato što njih niko ne razume!" Mama Lonje Bondarenka često je htela nešto da ispriča, ali je posle odustajala. Deda je govorio: "Svi oni hoće i ovo i ono, i u tome im prođe život!" Ja sam takode primetio da Rusi urade neku stvar, pa se posle kaju što su je uradili. Tako je bilo sa mojim drugom Igorom Černjevskim, sa Nikitom Geljinom kod koga smo pili čaj iz tanjira, kao i sa mamom Lonje Bonda­renka, vrlo nervoznom. Deda se čudio: "Svaki narod zna neki svoj pravac, a oni, sačuvaj bože!"

Nama su još ranije oni studenti tvrdili: "Svi ljudi su braća, ali su Rusi naša najveća braća!" Deda je rekao: "Kako to može da bude!" Ja sam mislio, to je sigurno zbog onih tenkova koji obaraju finsko drvo u jednom filmu! Studenti su mi savetovali: "To sada zaboravi!" Ujak je rekao: "Tačno, to smo gledali u bioskopu Kasina, koji je imao stolove!" Studenti su kazali, pomalo stro­go: "Ipak ćemo mi biti jedna njihova republika, i to najbolja!" Mama je zaključila: "Jadni narodi!" Mama je i sama primetila da se stalno govori o tužnim stva­rima iz ruskog i našeg života. Zato je izjavila: "Ja bih samo htela da znam od čega ću umreti i da mi se to prikaže kao u jednoj čaši!" Deda joj je odgovorio: "Sa­mo ti fantaziraj!" Mama je posle rekla: "Blago onom ko zaspi pa i ne zna da je bio živ!" Mama je zamišljala da tako učestvuje u velikim duševnim bolestima koje su pokazivali naši susedi, Rusi, ali to nije bilo tačno. Tetke su neprestano pokušavale da razvedre mamu Lonje Bondarenka, ali su se onda setile tolikih loših primera iz romana, takode ruskih, pa su i same počele da plaču. Mama se najzad sažalila na gospodu Bonda-renko i zapitala: "Da li bi vaš brat mogao da pokaže malo matematike mome sinu, koji je za tu stvar glup kao konj!" Mama Lonje Bondarenka rekla je kratko: "Možna!"

Kada je došao Lebedev, nekadašnji fini gospodin iz oblasti bankarstva, deda je primetio: "Sta taj može da zna kad su mu laktovi progledali!" Tetke su rekle: "Takvi su oni svi!" Lebedev je pokušao da mi objasni tajnu kvadrata nad hipotenuzom, ali je odmah odu­stao i počeo da peva: "Oh ti, gorje, gorje!" Svi su ga pratili, skoro nečujno. Tata se raznežio i rekao: "Ta vam vredi!" Moj tata nikada nije popio veću količinu alkohola nego onda kad je čuo pesmicu gospodina Lebedeva, matematičarskog stručnjaka, "Oh ti, gorje, gorje!" Tako je rad na matematičkoj nauci prestao, potpuno. Deda se složio sa ovim. Rekao je: "Šta koga briga kolko popiju tri radnika za šest dana ako piju po pet flaša piva, i druge gluposti!" Ja sam i sam primetio da se u računskim radnjama postavljaju najgori primeri iz ljudskog života, samo se na kraju sve to pod­vuče i sabere.

Kasnije, Lebedev je terao svoju sestru da nam po-kaže baletsku figuru, naučenu od gospode Nine Kirsanove, kraljice ove umetnosti. Mama Lonje Bondarenka podigla je jednu nogu sasvim visoko, potpuno uvis. Ličila je na raščepljeni šestar, ovo kao daje takode bilo u čast matematičke nauke, jako zanemarene. Svi su bili zabezeknuti. Lebedev je rekao: "Nu, vod", i namestio naočari.

Ova priča završava se u oktobru godine četrdeset četvrte. Mi smo izašli na ulicu da vidimo ruske ten­kiste koji su se smeškali sa kupola velikih gvozdenih naprava, u prolazu. Vojnici na tenkovima jeli su hleb i pekmez, crn, šljivov, uši su im od toga bile ubrljane. Ljudi su gledali prijateljska lica tenkista iz Kujbiševa, ubrljana pekmezom, kao i lažnu groficu Jevdokiju Krutinsku, koja je takode bila gore, na ovom gvozdu. Grofica je svoju značkicu u vidu kukastog krsta zamenila jako velikim srpom i čekićem, deda je kazao: "Evo opet ove!" Tada je stariji lajtnant Miron Stepanović Timirjazev prošao uz pomoć votke, dragocenog ruskog pića, čitavu ulicu kraljice Natalije, na rukama. Tata je odmah izjavio: "Ovo je moj čovek!" Tata i Timirjazev sedeli su za stolom, jako dugo, Rus je go­vorio tati u lice: "Ti moj drug, ti drug moj, drug moj ti!" Posle je bljuvao u rukav, da se ne primeti. To je zvučalo ovako: "Buoah!"

Onda je mama Lonje Bondarenka počela da zuri u mnogobrojne ljude koji su prolazili kraj kuće, kako one na tenkovima, tako i obične, s puškama preko ramena. Mama Lonje Bondarenka skinula je šešir i legla pod gusenicu najvećeg tenka, oni gore nisu ništa ni primetili. Moja mama je posle pitala ujaka, plačući: "Nisam joj znala ni ime!" Ujak je odgovorio: "Ni ja!" Tako se potvrdilo da svaki Rus pamti sve što je učinio u toku života, pa posle, na kraju, doda još jednu stvar, kao u obliku neke kazne. A pogotovu Ruskinja.

*Priču Bore Ćosića prenosimo iz knjige "Priče o zanatima"

Oceni 5