Ruska invazija: Srbija kao noj

Počeo je rat: Predsednik Rusije Vladimir Putin u noći između srede i četvrtka pokrenuo je “specijalnu vojnu operaciju” u Donbasu, u Ukrajini. U Ukrajini i u većini zapadnih zemalja ova akcija se naziva invazijom, a izveštaji o raketnim napadima od ranog jutra stizali su iz ukrajinskih gradova.

Srbija se našla u poziciji da paktira sa planetarnim zlom, ili da rizikuje i iskaže solidarnost sa ukrajinskim narodom. I da potvrdi opredeljenje da poštuje evropske vrednosti. Još nije objavila da li joj je i koliko bolji pakt sa đavolom koga, pritom, pod uticajem propagande i laži, većinski poima kao najboljeg prijatelja.

Aleksandar Vučić je, stiče se utisak nakon sednica Saveta za nacionalnu bezbednost i Vlade u tehničkom mandatu održanih u četvrtak, našao način da produži vlastitu, ali i državnu poziciju noja, odnosno guštera (Mi kao mali treba ispod kamena da se prikrijemo, da svi znaju da su naši principi jedini stvarni principi, ali da sačuvamo našu zemlju i naš narod od stradanja“, izgovorio je pre dva dana u Monaku). Nakon tih sednica, naime, nije bilo obraćanja javnosti koje je, novinari su nezvanično saznali, odloženo za petak u 18 sati.

U prvim objavljenim TV anketama građani su govorili o ratu kao i u vreme kada su primećeni tragični simptomi trovanja ratnohuškačkom propagandom, tokom invazije Srbije i tenkovskih jedinica JNA na Hrvatsku, docnije i na Bosnu i Hercegovinu.

Na osnovu provladinih tabloida i reakcija na društvenim mrežama jasno je da propagandni stavovi Vladimira Putina kojima se negira ukrajinska državnost u Srbiji imaju dobar prolaz u mozgove građana koji čak i ne iskazuju nikakvu bojazan za pogoršanje ekonomske situacije. Kao da bi se, po receptu zvaničnog Beograda iz 1991. mogla očekivati potpuna satanizacija Ukrajinaca kojom bi se dokazala potreba za već ostvarenom agresijom. Utoliko je za Rusku invaziju primerenije - a brojne su komparacije sa jugoslovenskim ratovima i srbijanskom agresijom - poređenje hrvatskih teritorija nastanjenim Srbima sa ukrajinskim “ruskim” pokrajinama, nego sa Kosovom.

Rusi su, dakle, smatra se u putinovskom delu Srbije, krenuli po svoje, a jedini visoki državni funkcioner koji je javno istupio nakon napada Rusije na Ukrajinu bio je predsednik Skupštine Srbije Ivica Dačić, čija je izjava, iako je naglasio njen lični karakter, bila u ritmu dosadašnjih Vučićevih bojažljivih zamena teza kojima je Ukrajini pripisano i to da se nije suprotstavila intervenciji NATO u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Dačić je naglasio da su njegovi stavovi “izuzetno slični predsednikovim”, rekavši da ih iznosi kao predsednik (doskorašnje koalicione) Socijalističke partije Srbije.

Dosta su drugi ginuli za nas

Prema njegovim rečima, nekoliko nedelja Rusija insistirana na dogovoru” jer je NATO došao do zidina Kremlja”, kazao je Dačić, iznoseći svoju stilsku vežbu na temu Vučićeve ekvilibristike.

“Mi moramo da balansiramo. Izjave predsednika su mudre. A cenu će platiti ukrajinski i ruski narod. I trebalo bi da se više uradi na traženju rešenja, a ne da se ratuje zarad trećih. Apelujemo na mir”, izgovorio  je Dačić.

Srbi su, smatra predsednik SPS, svojedobno pomahnitali glasnogovornik osvajačkih pohoda Srbije, “dosta ginuli za druge “, te moraju da gledaju svoje interese.

“Sačuvajmo odnose da EU i drugim međunarodnim faktorima. Ne rušimo odnose sa Rusijom i Kinom”, kazao je.

Sa navodno proevropske strane, negde pored Muratovog turbeta, zaguslao je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, konstatujući i to da  je “ Zapad prekršio sporazum postignut sa Jeljcinom da neće biti proširenja NATO-a na zemlje koje se graniče sa Rusijom, a tome je prethodila i borba u vezi sa energentima, gde i Amerika i Rusija imaju svoje suprotstavljene interese". Ipak je “državnički” konstatovao, nacionalno- mitološkim rafalom: “Mi ne možemo da podržimo agresiju na suverenu državu Ukrajinu, ne možemo da podržimo priznanje Donjecka i Luganska, jer je to suprotstavljeno našim interesima na Kosovu”.

Održao je, u emisiji državne televizije, i kratki prizemni kurs diplomatije: "Mi smo mala sila i moramo da nađemo tačan ugao kako da pristupimo ovoj situaciji, veliki će biti problem kada EU nastavi da vrši pritisak da se pridružimo sankcijama. Ovo vrlo komlikovana situacija, ekstremno opasna, a po principu otvorenih sudova tamo gde se desi konflikt postoji mogućnost razgorevanja", duboko je skenirao bivši predsednik države.

Desničarska koalicija Nada ozbiljno smatra da ne treba zauzeti “ni jednu stranu”, te da Vlada u odlasku treba da “pripremi državni budžet za subvencije građanima zbog skoka cene gasa”.

“Niti treba, na nagovor EU, zavoditi sankcije Rusiji i osuđivati njihove poteze, niti priznati nezavisnost Luganska i Donjecka", predstavlja svoj spoljnopolitički koncept u pisanoj izjavi predsednički kandidat Nade Miloš Jovanović.

Lagati zarad sopstvenog kukavičluka

U ozbiljnu cerebralnu gimnastiku na zadatu temu uključila se stranka Dosta je bilo, saopštivši građanstvu da je "rat u Ukrajini posledica geopolitičkog sukoba velikih sila u poslednjih trideset godina na istoku Evrope" i da Srbija "ne treba da zauzima strane u tom sukobu i ne treba nikome da uvede sankcije".

U analitičkom saopštenju DJB iznosi se stav da je "NATO i organizacijom i sprovođenjem pokušaja odvajanja Кosova i Metohije od Srbije i otvorio Pandorinu kutiju napuštanja principa nepovredivosti granica suverenih zemalja”. “ U vođenju svoje politike Srbija treba isključivo da vodi računa o sopstvenim interesima, pre svega interesom očuvanja Кosova i Metohije", smatra DJB.

Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Aleksandar Šešelj izgovorio je da bi svi državni organi u Srbiji trebalo da sagledavaju ono što je nacionalni interes. "Republika Srbija ne sme ni da razmatra da se pridruži sankcijama SAD i EU protiv Rusije i svako pridruživanje sankcijama protiv Rusije za Srbiju bi bilo ravno izdaji", rekao je Šešelj.

U čitavoj pometnji kao da je promakla laž predsednika Srbije o ukrajinskom ignorisanju intervencije NATO u SRJ. Naime, na samom početku bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, 25. marta 1999. godine, predsednik Ukrajine Leonid Kučma, premijer Valerij Pustoviotenko, kao i predsednik ukrajinskog parlamenta Oleksandar Tkačenko, osudili su bombardovanje i intervenciju NATO-a. Vlada ove bivše sovjetske republike je tokom bombardovanja slala humanitarnu pomoć narodu Jugoslavije, a nekoliko aviona JAT-a bilo smešteno na ukrajinskim aerodromima, da bi se izbeglo njihovo uništavanje.U Kijevu i drugim gradovima demonstriralo se protiv NATO, protestovali su i komunisti, i desničari, a najveći protest upriličen je ispred Ambasade SAD.