Ruski čaj: Od Litvinenka do Navalnog

Из Машиних се вредних руку

У вреломе и танком луку

Тек скуван чај у шољу сливо,

Док је слуга шећер послуживо.

А. С. Пушкин, Евгеније Оњегин

 
“Kakav sad čaj?” - namrštio se direktor Instituta za fiziku Akademije nauka SSSR-a Petar Kapica kada mu je Lavrentij Berija, šef NKVD-a zadužen za razvoj sovjetske atomske bombe, nenajavljen banuo u laboratoriju s dvojicom u civilu i ponudom koja - kako se ispostavilo - ipak može da se odbije. “Kakav crni čaj?“ - ponovio je Kapica, - "Pa nije vam ovo čajdžinica! Niti sam vam ja čajni poslužitelj!” 

Nakon Berijinog neuspešnog pokušaja da ga privoli na saradnju, akademik Kapica presavio je tabak i požalio se drugu Staljinu lično, ukazujući na Berijino “fundamentalno, opšte neznanje” i “posebno, neshvatanje fizike”. Staljin je na margini Kapicinog pisma kratko dopisao “учимся понемногу”, tako da Berija nije bio siguran da li da Kapicu odmah strelja, ili da ga pošalje u Sibir ili da ga privremeno skloni u daču. Oprez je, na Kapicinu sreću, prevagnuo i Berija se odlučio za ovo treće. 

Program obogaćivanja urana i razvoja specijalnih sorti čaja stavljen je tako u zadatak naučno-istraživačkom centru „Atomgrad-1“ u zatvorenoj oblasti Semipalatinska. Sovjetski Savez uskoro su počele da potresaju nuklearne detonacije. Gruvalo je na sve strane, od kazaških stepa do sibirskih tundri, tako da je SSSR u rekordnom roku prebacio petogodišnji plan proizvodnje sredstava za masovno uništenje i dostigao i prestigao SAD u radioaktivnom zračenju po glavi stanovnika. 

Sovjetski vrh je likovao, Crvena armija je paradirala, a narod je veselo mahao  zastavicama. “Videćemo čija majka crnu vunu prede!” (Мы вам еще покажем Kузькину мать!), poručio je novi sovjetski lider Nikita Hrušćov Americi i Engleskoj, lupajući cipelom po govornici Ujedinjenih Nacija.  

Tako je to bilo nekad. U međuvremenu, SSSR se raspao, Berlinski zid je srušen, a NKVD je prešao u ilegalu. Da bi zametao tragove i zavaravao inostrane špijune i domaće izdajnike, NKVD je neprestano menjao ime - od MGB, preko MSB, do KGB i, na kraju u - FSB. Države su nestajale i nastajale, a nove sorte čaja, daleko od očiju javnosti, tiho su i strpljivo svetlucale u mraku starih laboratorija.  

Ruski čaj „Kuzkina majčica” 

Sastojci: 

Crni čaj

Limun

Šećer 

Način pripreme:

Rusi piju čaj „парами“, tj. iz dva čajnika: u jednom, manjem, pripremi se „заварка“, koja se ulije u šolju ili, ako putujute vozom, u čašu s „подстаканом“. Preko zavarke se iz drugog, većeg čajnika, prelije vrela voda. Umesto velikog čajnika može se koristiti i samovar, ali to se može naći  još samo u američkom filmu „Doktor Živago“. Uz ruski čaj obavezno ide šećer, a fino je da se doda i limun. U zavisnosti od prilike, može se dodati i nešto jače, na primer votka, špiritus ili neki teški metal, na primer polonijum 210. Pošto ovo poslednje pripada grupi deficitarnih roba i teško se nabavlja u slobodnoj prodaji, može i novičok. Ako ni njega nema, može i devet  grama olova, ili kramp za planinarenje, ili šta se već nađe pri ruci.    

***

Pre nego što je Tramp počeo da mašta o svom zidu, Englezi su već uveliko podigli svoj, i to nevidljiv. Skoltand jard rutinski je hapsio strane uljeze bez boravišne dozvole i vraćao ih odakle su došli, u siromašne zemlje Afrike, Azije i Istočne Evrope. Izuzetak su bile samo autentične izbeglice poput Borisa Berezovskog i ruskih oligarha, kojima su Englezi iz humanitarnih razloga kapom i šakom delili radne vize i boravišne dozvole, a po potrebi su im davali i politički azil. 

Zajedno s Berezovskim, politički azil u Engleskoj dobio je i bivši šef njegovog ličnog obezbeđenja Aleksandar Litvinenko, koji je u Putinovo vreme obavljao i funkciju načelnika 7. odeljenja FSB-a. On je nakon odlaska u London nastavio da održava kontakte sa svojim bivšim kolegama u Moskvi, pa su mu tako u posetu došla i dvojica starih poznanika iz Lubjanke i pozvala ga da zajedno popiju čaj u hotelu gde su odseli.

Kako se taj čaj završio, znamo: Litvinenko se iznenada razboleo i nakon mesec dana, u velikim mukama, umro. Britanske vlasti su za ubistvo optužile Rusiju i njenog predsednika, na šta su  ruske vlasti dale časnu reč da nisu i da im je baš žao što je Litvinenko umro. Dan nakon njegove smrti oglasio se i sam predsednik Putin: “Gospodin Litvinenko, nažalost, nije Lazar da ustane iz groba”. 

***

Prašina oko Litvinenka još se nije bila ni slegla, a već je na dnevni red došao Sergej Skripal, bivši pukovnik GRU koji je takođe našao utočište u Engleskoj. Pošto je ovo s polonijumom ispalo malo nezgrapno, a nekako i preglasno, trebalo je smisliti nešto novo. Neko se dosetio da bi to „novo“ mogao da bude “novičok“ i uskoro su u gradić u kome se krio Skripal stigla dvojica turista iz Moskve. 

Cilj njihove jednodnevne posete Engleskoj bio je da “vide toranj katedrale u Solsberiju“. Razgledanje je malo komplikovala činjenica da je Skripalu u posetu došla kćer, ali nakon kraćeg razmišljanja, turisti su se prisetili Staljinove krilatice po kojoj „sin za oca ne odgovara“ iz čega su izvukli zaključak da sinove narodnih neprijatelja ne treba dirati, a kćeri, pošto se izričito ne pominju, može.  

Za trovanje Skripala i njegove kćeri Englezi su okrivili Ruse, a Rusi Engleze. Državni servis Kremlja “Russia Today” - koji uprkos svom imenu ne objavljuje ništa o Rusiji nego o Zapadu (pod uslovom da je uvredljivo) - nazvao je London “pogubnim po ruske emigrante”. Ruskim emigrantima i njihovim porodicama RT je, na ruski način suptilno, uputio posebnu poruku: “Tu vam, braćo mila, baš i nije nešto bezbedno…“  

***

Onda je na red došao Aleksej Navalni. Gledaoci RT ispočetka nisu bili sigurni da li je to on sam sebi sipao novičok u čaj, ili su mu čaj u Tomsku podmetnuli nemački špijuni i japanski imperijalisti, ili su priču o trovanju zakuvali engleski tabloidi po  nalogu MI6. Načelnica RT Margarita Simonian odmah je uputila svoju desnu ruku i udarnu pesnicu Mariju Butinu da utvrdi šta i kako. 

Maša, poznata i po tome što je pre RT-a radila kao strani agent u Americi, zbog čega je bila osuđena na višegodišnju robiju (iako je po sopstvenom priznanju ležala u zatvoru “zato što je Ruskinja“), uskoro je stigla u kazneno-popravnu koloniju IK-2 i zatekla najpoznatijeg živog ruskog opozicionara kako u zatvorskoj poslastičarnici mirno jede tortu i srče čaj. 

Mašu nije iznenadila torta – opšte je poznato da u ruskim zatvorima robijaše hrane kolačima. Ne, njenu pažnju privuklo je nešto drugo, a to je da Navalni pije čaj bez šećera. Na Mašino pitanje zašto se pravi Englez (u zavoru je pročitala Orvelov esej A Nice Cup of Tea gde se tvrdi da čaj – ako nisi Rus - treba piti bez ičega, jer mu šećer kvari ukus), i zašto ne pije čaj kao svi normalni Rusi, Navalni je odgovorio da, otkad se jednom opekao, čaj isključivo pije prazan. 

Tako to biva s onima koji piju čaj. 

Što se Politkovskaje, Nemcova i drugih tiče - oni nisu pili čaj nego kafu. Što samo dokazuje da problem i nije u čaju, nego u čoveku. Ali, i to se da rešiti, u skladu sa starom ruskom poslovicom: 

„Нет человека - нет проблемы“.