Russian Doll: Jedinstvena priča o traumi

Baš kao u onom vicu iz filma Idemo dalje – ne znam tačno kako je to sve išlo po redu, samo znam da je na kraju Natasha Lyonne ispala najpametnija i sve ih nadmudrila. U drugoj sezoni serije Russian Doll nam je zajedno sa koautorkama Amy Poehler i Leslye Headland, te ekipom scenaristkinja, servirala i kvantni skok, i Šredingerovu mačku, i putovanje u prošlost, efekat leptira, zamenu tela, istorijsku i transgeneracijsku traumu, traumu kao takvu... Zapravo, Russian Doll i jeste priča o traumi, njenim evidentnim i neprimetnim posledicama, prepoznavanju, povezivanju i borbi. I to na prvi pogled deluje kao i motivacija svakog drugog zapleta, ali sama egzekucija je jedinstvena.

Russian Doll je jedna od onih serija s kojima ili kliknete ili je zaobilazite u širokom luku, sa kojom se ili emocionalno povežete ili je mrzite iz prikrajka. Nosi je njena glavna junakinja Nadia Vulvokov, a nju pak oživljava Natasha Lyonne, jedina koja takvu ulogu i može da odigra jer je krojena prema njoj i za nju, iako priča nije kompletno autobiografska. Na kraju krajeva, to je i nebitno. Jednostavno, Nadia je Natasha i Natasha je Nadia i niko drugi tu ne može da se umeša. Osim Amy Poehler kao koauorke, koja je u Natashinoj životnoj priči videla potencijal za ovakvu seriju.

Dok je prva sezona zaglavljena u Danu mrmota, odnosno stalnom ponavljanju 36. rođendana (i smrti) Nadie Vulvokov, druga nas iz 2022. vodi nazad u 1982, godinu njenog rođenja, pa i u Budimpeštu 1944, odakle su se malobrojni Nadijini preci koji su preživeli Holokaust uputili u Njujork. Pratimo i Alana, najpre zaglavljenog u istoj petlji kao i Nadia, a potom u nastavku sposobnog da takođe putovanjem u prošlost pokuša da reši uzroke sopstvenih problema – i to u Istočnom Berlinu '60-ih.

Kao što ni prva sezona nije bez razloga repetitivna i na neki način formalno kruta, tako ni druga nije zalud njena sušta suprotnost. I u jednoj i u drugoj takvi postupci služe svrsi i u dosluhu su sa samom suštinom. Slojevitost, metafikcionalnost, autoreferencijalnost, pa i autoironija, te crni humor i komični elementi – sve je to u službi ozbiljne ljudske drame, u službi tematizovanja traume, potrage za odgovorima na pitanja poput – zašto sam ovakav/a, zašto baš ja, zašto to radim, zašto mi se to dešava...

Nadia je u prvoj sezoni istinu otkrivala sloj po sloj, metaforički i na ekranu bukvalno uronivši u sebe, spoznajući sopstvenu istoriju poput otvaranja babuški. Naslov tako ne ukazuje samo na to beskrajno ponavljanje istog dana, već i na upoznavanje sebe, oslobađajuće i frustrirajuće istovremeno. Naslov se odnosi i na centralnu temu druge sezone – transgeneracijsku traumu i nasleđe koje dolazi „po ženskoj liniji“. Odlaskom u prošlost Nadia dobija priliku da ispravi navodno najveću porodičnu grešku, a posledično i sebi obezbedi bolji, odnosno mirniji život. Međutim, pitanje je da li išta može promeniti, na primer, paranoidnu shizofreniju njene majke, ili pak spasiti svet nacističkog zla.

Nasleđe se, ni ono porodično, a ni civilizacijsko, nažalost, ne bira i ne menja. Sve što možemo da uradimo svodi se na sadašnjost, što je, kako se čini, ipak solidan zalog za budućnost. Šta će Nadia uraditi sa tim saznanjem u narednoj sezoni, jedva čekam da vidim. Iako je suočavanje s prošlošću neminovno, priča se tu nikada ne završava. Zato s nestrpljenjem očekujem vesti o nastavku, možda i čuvenom srećnom kraju.

Kakav bi to trijumf Čoveka bio!