Ružica Sokić: Mislila sam da je uloga partizanke moja

Mart 1973: Posle "Idealnog muža" i "Važno je zvati se Ernest" Jugoslovensko dramsko pozorište po treći je put na repertoar stavilo jednu komediju Oskara Vajlda - premijera "Lepeze ledi Vindermir" nedavno je održana na maloj sceni ovog beogradskog pozorišta, teatru "Bojan Stupica". Reditelj ove vrcave Vajldove komedije je glumac Petar Slovenski, koji se već oprobao u svom zanatu na estradi, režirajući priredbe "Vi, mi… " On kaže: "Mislio sam da je u ovoj današnjoj poplavi nasilja na ekranu i pozornici došao trenutak da se malo relaksiramo, i mi, i glumci, i publika." Lorda i ledi Vindermir igraju Zoran Milosavljević i Svetlana Bojković, lorda Darlingtona Tanasije Uzunović, a posebno se ističu Marija Crnobori u ulozi gospođe Erlin, kao i Rahela Ferari u roli vojvotkinje od Bervika... Na televiziji se sa velikim uspehom prikazuju domaće serije "Pozorište u kući" i "Kamiondžije", a od stranih su omiljene britanski sitkom "U autobusu" i nešto ozbiljnija "Saga o Forsajtima". Deca vole da gledaju Vladu Štefančića kao voditelja takmičarske emisije TV Zagreb "Spretno-srećno", a sve je interesantnija i nova crtana serija u 13 epizoda - "Doktor Dulitl"... A časopis TV novosti ustalio je svoju rubriku "Stranica mog života", u kojoj poznate ličnosti obično opisuju najupečatljivije trenutke svog života. Novinarka Gordana Brajović zamolila je ovog meseca našu poznatu glumicu Ružicu Sokić da i ona priloži svoju "stranicu"...

"A tek kada je čula da će joj partneri biti Ričard Barton i Hardi Kriger! Sve je ličilo na bajku. Uzbudila se kao devojčica. Kao da za sobom nije imala toliko uloga. Jer ona je ostala naivna. Ostala je dete koje ume da se oduševljava, raduje. Istinski"

Već kao dete primetila je da se na njenom putu munjevitom brzinom smenjuju smešne i lepe stvari... Smešne, gledane sada sa odstojanja, sa visine jedne zrele osobe, a onda ih je trebalo preživeti...  Seća se, bila je učenica petog razreda gimnazije, kad je jednog dana u njihovu školu došao poznati glumac Milan Puzić da režira Pižeove "Srećne dane". U Puzića su tada bile zaljubljene sve devojčice. Pa i ona, Ružica Sokić. Redovno su odlazile na njegove predstave, maštale o njegovoj blizini, nazivale ga Apolonom i priželjkivale da ih pogleda makar krajičkom oka.

Kakvi su to bili srećni dani za gimnazijalke kad im je njihov "bog" došao u školu. Ona je u alternaciji sa još jednom drugaricom dobila glavnu ulogu. Znači, svakodnevno je morala da viđa Puzića. Koliko su joj zavidele drugarice, čak je i ona sebi zavidela, ako se to može. Toliko zavidela da na ulogu više nije ni mislila. Mislila je, ali od uzbuđenja koje ju je obuzimalo, gubila je prisebnost i ni reči nije mogla da progovori. Radost se pretvarala u tragediju u trenutku kad je umesto nje na premijeri igrala drugarica.

Sada su Milan Puzić i ona prijatelji, toliko puta su bili i partneri i ona mu je sve ispričala. Često se smeju tim danima... Ona i Milan Puzić.

U njihovu školu, za rukovodioca dramske sekcije došao je zatim veliki pozorišni stručnjak Borivoje Stojković. Odmah je bila zapažena i dobila ulogu Doke u "Zoni Zamfirovoj“. Bila je i Gospođa ministarka. Ređale su se pohvale, nagrade...  Ubrzo su zaboravljeni neuspeh, Milan Puzić '"Srećni dani"...

Ali, sledeći neuspeh je već vrebao.

Bio je to prvi pokušaj da se upiše u Pozorišnu akademiju. Nisu je primili. Ni nju, ni njenu drugaricu Radmilu Radovanović, danas poznatu glumicu Radmilu Andrić. Profesori su mislili, da bi one, kao već gotove glumice, mogle da "iskvare" početnike...

Drugi pokušaj, ne samo da je uspeo, nego su ušle na velika vrata, uz pohvale i čestitanja...

Eto, tako je uvek bilo u njenom životu. Čas otrov, čas med...

I danas je na njenom putu tako. Danas: tama, tama, tama, sutra: sunce, sunce, sunce... I uvek samo jedno ili drugo, nikad pomešano...

Tako je bilo i pretprošle godine. Bilo je leto i ona se odmarala u Cavtatu. Plivala po vasceli dan, skijala se na vodi. U jedno podne dođoše filmski stručnjaci i pravo k njoj. Došli su, rekoše, da je angažuju za jednu ulogu.
A kao što rekoh, bilo je leto i ona opuštena, bezbrižna, bez trunke rezerve, zazora... Nije je čak štrecnulo ni kad su rekli da bi trebalo da zameni čuvenu Elizabetu Tejlor. Čak kao da joj je to prijalo, jer čim su pomenuli ime ove filmske zvezde u njoj se probudila ona Ruža Sokić, gimnazijalka koja je treperila od reči Milana Puzića.

Obuzela ju je neka milina. Da zameni Elizabetu Tejlor - odjekivalo je u njoj...  A tek kada je čula da će joj partneri biti Ričard Barton i Hardi Kriger. Tek kad je to čula! To već nije mogla da veruje. Sve je ličilo na bajku. Zvučalo je nestvarno... Možda joj niko neće verovati da je bilo tako. A bilo je. Baš tako je bilo. Uzbudila se kao devojčica. Kao da za sobom nije imala toliko uloga. Jer ona je ostala naivna. Ostala je dete koje ume da se oduševljava, raduje. Istinski.

I šta je mogla drugo nego da prihvati ponudu? S kakvim je samo nestrpljenjem čekala da dođe jesen da je pozovu na snimanje... Dugo je to trajalo. Bar se njoj tako činilo.

Došla je i jesen. S uzbuđenjem je stigla u ekipu o kojoj je čula sve najlepše... Činilo joj se da su i nju očekivali s nestrpljenjem. Ali, već prvih dana je osetila da nešto nije u redu. Niko joj nije prilazio, ni nudio tekst. Mislila je da to tako treba da bude.

Prolazili su dani. Kad je izbrojala petnaesti, opet joj u ušima zazvučala ponuda na moru: "To je sjajna uloga, trebalo je da je igra Elizabeta Tejlor..." I opet je svitalo, smrkavalo se, ona je sedela i čekala. Jednog jutra, prilazi joj jedan čovek užurbano i pruža neke papiriće na kojima je bio ispisan tekst njene uloge. Na engleskom... Sve svoje raspoložive vijuge odmah je aktivirala. O tome kako će da izgleda, šta će da joj obuku, kako da je očešljaju - nije ni pomislila. Znala je da radi sa stručnjacima...

Predloženo je da joj kosu oboje u crno i odmah su je obojili. Reč nije rekla. Zalizali su je i stavili joj na glavu šajkaču manju bar za tri broja.

Ona sve to nije primećivala. Ako bi tako mogla da izgleda jedna Elizabeta Tejlor, zašto ne bi mogla ona. Možda tako treba, možda lik zahteva takav izgled. Ipak, pomalo je sumnjala da je tako mogla da izgleda naša partizanka...

Opet je prostrujala misao da to nije njen deo posla i da ti ljudi znaju šta rade... Kao i uvek, nije mogla da odoli želji da veruje drugima, da se prepušta čarolijama drugih da uživa u njima... Tako kostimirana stigla je na snimanje. Pred ogledalom je priznala da užasno izgleda, da tu ulogu nije tako zamišljala, bar ne takav kostim... Pomirila se kad su joj rekli da nije u pravu i da je ove OK. Morala je i da požuri, jer ju je čekao Hardi Kriger. I tako se našla s njim - lice u lice. Uspela je i da dobro govori engleski, ali joj je tekst zvučao prazno. Osećala je da je to nešto na brzinu napisano... Nije znala šta će.

Kamera se vrtela oko nje, Krigera, Nede Arnerić. Zujala. Snimali su krupne planove... Tako se to završilo. Bilo joj je neprijatno pred Krigerom. Ličilo joj je pomalo sve to na igru... Posebno joj je bilo nezgodno kad je opet videla sebe u ogledalu... Još teže joj je bilo što je Kriger bio ljubazan, predusretljiv, simpatičan, drag čovek...

Prošlo je nekoliko dana. Jesenjih dana. Opet su je pozvali na snimanje... I opet obukli smešno... Opet su joj zalizali kosu stavili šajkaču tri broja manju. Sada je njen partner trebalo da bude Ričard Barton...

Nije spavala cele noći. Opet se u njoj probudila devojčica. Razmišljala je o tome kako je lepo ponekad biti glumac. Eto, igra sa Ričardom Bartonom koga je toliko puta videla na filmu. Da li je moguće da će joj on biti partner?

I tako - pitanja u pitanje... Nije mogla nikako da veruje da će se to njoj dogoditi. Baš njoj, Ružici Sokić... Sebe glumicu u tom trenutku nije ni računala. Kako bi, kad će sutra pred njom u svoj svojoj lepoti i dostojanstvu stajati Šekspirov glumac. U jednom trenutku su je prošli žmarci kad je pomislila da sa tim čovekom, tim Šekspirovim glumcem treba da govori engleski. Bila je noć i nije mogla da vidi kako je pocrvenela.

Osvanuo je i taj dan. Obukla je svoj kostim i uputila se na snimanje. Širok Bartonov osmeh i srdačnost, razbili su sve priče koje je slušala o njemu. Videla je da pred sobom ima velikog glumca i dobrog čoveka. Krenula je, a da nije ni osetila... Posle snimanja su dugo, dugo pričali... Pitao je o svemu i svačemu... Čuo je bio za Atelje 212. Razgovarali su, zatim, o komadu "Ko se boji Virdžinije Vulf', jer on i Elizabeta su to igrali na filmu, a njoj je uloga Hani u tom komadu donela prva priznanja. Setila se kako je do te uloge teško došla. Hteli su da je daju drugoj glumici, jer je bila "daskasta", kao što uloga predviđa. Na kraju su popustili... I tako su oni pričali. Ona mu je rekla kako se stidela da pred njim govori engleski, a onda je on ispričao anegdotu iz svog života, kad je morao da glumi na nemačkom kako je to bilo užasno smešno... I ne samo smešno, nego je bilo očajno. Očajno je glumio... Imala je utisak da je sve to ispričao samo da bi je oslobodio, da je uteši...

Tako prođe i to najstrašnije i najlepše... Vratila se sa snimanja, puna pitanja. Odgovore nije imala kad da daje jer ju je s Ateljeom 212 čekao festival u Nemačkoj... Otputovala je. Kad se vratila, zatekla je na stolu poruku da sutra odmah dođe na snimanje...

Šta bi to trebalo da znači, pitala se. Možda zbog kostima, ali zar im nije rekla da smešno izgleda, zar oni nisu ljudi koji dobro znaju svoj posao... Pomislila je i na engleski i na Ričarda Bartona. Na sve je pomislila, ali je čvrsto odlučila da ne ide. Bila je umorna i legla da spava.

U ponoć je zazvonio telefon.

Skočila je bunovna. S druge strane bio je producent Nikola. Govorio je tankim misterioznim glasom... Rekao je da strašno izgleda na traci, da liči na hajvana...

Spustila je slušalicu i počela da traži rečnik, da vidi s kim je to producent poredi, na koga to liči. Zar tako, zar ona, koja zamenjuje Elizabet Tejlor liči na hajvana - ponavljala je... Zar tako?
I nije otputovala na poziv producenta.

I opet je ličila na devojčicu kojoj su u duši srušili malo poverenja, malo sna, jer, ona je verovala njima čak i kad je sebe videla u ogledalu, verovala je da tako treba da izgleda, i nije se bunila...

A, eto, šta se sve dogodilo. Ulogu su dali drugoj, pa trećoj glumici. Ali, ona je navikla da se loše smenjuje dobrim, da posle dobrog naiđe loše... Posle tog neuspeha, došla je "Žuta" i pohvale, baš kao što je posle "Srećnih dana" došla "Zona Zamfirova"...

P. S.

Dragi čitaoci, ja sam to o sebi govorila u trećem licu. Jer, kad žalim sebe, ja uvek kažem ONA. Lakše mi je da se sećam... Ove reči sam pozajmila od moje "Žute", a ona još kaže: "Oni su sigurno zaboravili, ja nisam.."

I nisam...

*TV novosti, mart 1973.